Црно-бели свет Запада и Истока

Као што знамо, у животу ништа није црно-бело и већ због тога би читалац могао да одустане од даљег читања. Али када светлосиво ставимо непосредно поред тамносивог – веома тамносивог – онда у тренутку постанемо свесни јачине контраста и разлога због којих он постоји. Осветљавање тог контраста на глобалној сцени је амбиција овог текста.

Док још увек траје утврђивање ко је председник САД, након избора који су одржани пре месец дана, поуздано можемо сагледати поступање Америке у предстојећем периоду, независно од тога да ли ће председник постати Џозеф Бајден, или ће Доналд Трамп добити други мандат. Истовремено можемо предвидети и разлике у тим потезима, зависно од тога ко ће бити председник.

Даље заоштравање према Кини извесно је, ко год да победи. Укупна западна политичка елита, а у САД и привредна елита (читај: финансијски владари, ИТ корпорације и војно-индустријски комплекс), не види никакву могућност да у фер такмичењу поврати своју доминацију у свету. Потпуно им је јасно да у било каквим условима у којима би се поштовала постојећа правила УН и Светске трговинске организације (СТО) они нужно губе могућност богаћења на туђ рачун, а како је то смисао њиховог постојања, одлучили су да иду у ескалацију сукоба.

Та одлука, опет, нужно захтева ескалацију сукоба и с Русијом. С том разликом што ће, у случају да политику води Бајденов тим (пошто је свима јасно да Бајден не може да води било шта а камоли државу попут САД), то заоштравање према Русији бити значајно веће него ако Трамп остане председник. Али нормализација односа с Русијом свеједно није могућа када се истовремено заоштрава с Кином, па тако то не би могао да битно промени ни Трамп. Као што је Кина 2014. године одбила да се сврста уз САД против Русије, тако ни Русија неће бити наивна да прихвати „нормализацију“ односа која мора да значи урушавање односа с Кином.

Мала дигресија: споменути Бајденов тим је концептуално исто што је и Хилари Клинтон, само још опасније. Зато што Хилари не мора „да се доказује“. За њу се зна да ради само и искључиво у корист најмоћнијих, колико год деце треба побити. Док су чланови будућег Бајденовог тима и раније били на високим позицијама, али сами нису доносили одлуке. И сад морају да докажу своју „правоверност“ сопственим најмонструознијим саветима које су раније давали другима.

Ултиматум ЕУ

Из те одлуке САД (наравно да се мисли на оних 0,001 одсто најмоћнијих) нужно следи ултиматум Европској унији, пре свега Немачкој и Француској, да се у потпуности сврстају на страну САД у сукобу с Кином и Русијом. Проблем је у томе што када било ко одлучи да прати америчке интересе, онда то увек значи да ће од својих пара плаћати и своје, и део америчких трошкова који из такве политике неминовно следе. Зато је та одлука за Немачку и Француску тешка. Све и ако правда или неправда ту за њих не играју никакву улогу.

Из последње изјаве немачке канцеларке Ангеле Меркел видимо да је она преломила, и да је спремна да се Немачка подреди Америци. То је, међутим, супротно ставу немачке привредне елите, која значајно повећава инвестирање у Кину; ово из простог разлога што извозно оријентисана привреда, каква је немачка, уопште неће моћи да се развија у годинама које следе ако не буде користила раст тржишта Кине. А неспорно је да ће кинеско тржиште бити главни мотор развоја, не само Кине него и целог света, у деценији пред нама.

То је супротно и ставу дела политичке елите у Немачкој, али кад саберемо оне који подржавају политику Меркелове (без обзира на то што њој истиче рок бављења политиком већ наредне године) – а то су социјалдемократе и зелени којима, традиционално, бомбардовања и санкција никад доста – онда је то још увек већина. Танка, али већина. Та већина ће се, наравно, топити када грађани Немачке у пуној мери на својој кожи осете пад стандарда и повећање незапослености као последицу сврставања уз америчку политику потпуног заоштравања с Кином и Русијом, али ће избори крајем 2021. године већ бити завршени.

У Француској је могућност безусловног сврставања уз САД политички неизводљива. Осим с неком врстом репресије и „креативног“ бројања гласова, сличног оном који видимо да се данас примењује против Трампа у САД. Укратко, сасвим сигурно и Немачкој и Француској предстоје тешки политички ломови већ у 2021. години, а нарочито од 2022. па надаље. И све то у времену рецесије и короне.

А када у постојећу структуру ЕУ, која већ данас није у стању да донесе буџет, али је и те како у стању да о томе не прича осим на нивоу „поплаве изазване отапањем снега у Андима“, унесемо разломљену и растрзану Немачку и ишчашену Француску, која и без тога пати од силних економских проблема, верских сукоба и идеолошких разлика и кад је стање „нормално“, онда добијамо неодрживу конструкцију. Осим у случају да се страх, који је и данас главно везивно ткиво ЕУ, значајно увећа, сила знатно више примени, а једноумље наметне као обавеза грађана.

Као што сви ти експерименти уживо не пролазе и неће пролазити без отпора у САД, тек ће отпора бити у државама ЕУ. Цео Запад не само што изазива нестабилност свуда у свету него је и свако од тих западних друштава појединачно веома нестабилно. У ту слику сада на крају само да додамо и Велику Британију, која се и без додатних објашњења уклапа као последњи камен у мозаику.

Стабилизујућа осовина

Кључна стабилизујућа осовина света данас су Русија и Кина. Одлучујуће повећање сарадње, до нивоа да оправдано можемо да их посматрамо као „двојац“ у међународним односима, наступило је после западног разбијања Украјине. Укупни потенцијали две државе су импресивни. Русија је значајно помогла Кини у модернизацији војске, и сада су заједно јачи од Запада. Кина је помогла Русији да се не сломи под санкцијама Запада, и сада су у међународним односима утицајнији од Запада. Осим у Европи, наравно.

Данас је најважнија потпуна свест лидера и Русије и Кине да удар од стране САД тек предстоји. Нема више заблуда и очекивања од Запада. Наравно, увек се држе тона „партнерске сарадње“, али суштински су сви спремни за долазак црних (илити тамносивих) облака.

У последњих двадесетак година, баш због претњи које долазе са Запада, у политикама Кине и Русије присутно је опредељење да се институционализују облици сарадње на принципима на којима су основане Уједињене нације (немалу улогу ту игра бомбардовање наше земље 1999). И сада то опредељење даје опипљиве резултате.

Кина је, наиме, постигла изузетан успех у групацији АСЕАН, потписивањем споразума који представља основ за трговинску унију тог дела света. Када се зна да су посматрачи и Јапан, Аустралија, Нови Зеланд и Јужна Кореја, онда се види да је то тржиште од преко 2,5 милијарди људи, номиналног БДП-а дупло већег од ЕУ (реално је то још већа разлика).

У свом завршном обраћању приликом потписивања споразума о Регионалном свеобухватном економском партнерству (РЦЕП), премијер Кине Ли Кећијанг је јасно истакао две ствари: Јужно кинеско море, и развој на бази ослањања на кинеско тржиште. Што се мора тиче, сликовито и скраћено представљено, то је понуда „Балкан балканским народима“.

Другим речима, да хитно седнемо за сто, пре свега с Вијетнамом и Филипинима, и да решимо сва отворена питања на признатим принципима међународног права. Није тако речено, али је јасно из контекста да свако ко се определи за политику САД неће моћи да се ослони на кинеско тржиште (упркос споразуму), без чега ни за једну економију АСЕАН-а нема одрживог развоја. Уз то, Кина је ове године повећала своје инвестиције у земље АСЕАН-а за чак 70 одсто у односу на прошлу годину, а АСЕАН је постао највећи трговински партнер Кине (већи и од САД и од ЕУ). Кина у том делу света стабилизацију постиже пре свега економским мерама.

Исток нуди сарадњу

Кроз Шангајску организацију за сарадњу, која поред Кине и Русију обухвата и Индију, остварује се свеобухватна сарадња с оним што се традиционално зове „меки трбух Русије“ – ту су и Пакистан, Казахстан, Киргистан, Узбекистан и Таџикистан. Реч је о огромним саобраћајним и енергетским пројектима уклопљеним у иницијативу „Појас и пут“, али и о веома развијеној војној сарадњи, у чему предњачи Русија.

Наравно да та сарадња наилази и на препреке и тешкоће, али чињеница да се она одвија у све већем и важнијем обиму, а да је реч о веома различитим религијама, културама, са историјом међусобних сукоба…, већ је сама по себи огроман успех. То су праксом потврђени докази да економски глобализам даје пожељне резултате тек у склопу мултилатерализма заснованог на поштовању суверенитета и равноправности сваке државе. И да у њему нема ничег поробљивачког, како се он остварује када је у склопу неолибералног политичког глобализма.

А да сигурно ту нема претензија било кога на било шта туђе потврђује и модернизација свих војски коју предводи руски војно-индустријски комплекс. Још када се зна да су у ШОС-у посматрачи и Монголија и Белорусија, онда говоримо о групацији која чини више од половине свега на свету.

Кроз БРИКС се пак развијају институције које суштински, по надлежностима, прате концепт УН. Како је реч о државама са четири велика континента, ова сарадња показује да су принципи УН витални само када нема опструкције Запада. Последњи записник са састанка БРИКС-а (којим је председавала Русија) има преко 100 тачака (претходни из Бразила мало мање од 80). Та групација на различитим нивоима остварује сарадњу чешће него једном недељно.

Исток данас нуди свету заједнички развој, сарадњу, сигурност и међусобно уважавање. А то пре свега значи немешање у унутрашње ствари било које државе. Наравно, и Русија и Кина ће, када уследи предвидљиви напад САД, тражити сврставање од свих других. Али не уз себе него уз изворне принципе УН. Нема сумње да ћемо, када се тај појачани сукоб покрене, чути како су „одлуке веома тешке“ и „притисци огромни“. Али постоји само једно контрапитање – шта у овом контрасту између Запада и Истока није јасно?

[table id=1 /]

Бранко Павловић / Печат