Трећа унија Константинопоља и Рима: контуре су све јасније

Папа и патријарх Вартоломеј још једном су најавили предстојећу заједничку евхаристију. Да ли то значи да је нова унија само питање времена?

Како је рекао В.О. Кључевски: „Историја је фењер у будућности који нам светли из прошлости“. Данас патријарх Вартоломеј толико активно води своје следбенике ка унији са Римом да се то више не може занемарити, не може се, дакле, порећи.

Недавно, 30. новембра 2020, Фанар је прославио свој празник – сећање на апостола Андреја Првозваног. На празничној Литургији није било представника Помесних цркава, али је била присутна делегација Ватикана. Патријарх Вартоломеј је у беседи рекао да је за њега сваки лични сусрет са папом Франциском „посебно искуство братства“, што појачава жељу обе стране „да иду руку под руку, борећи се на путу ка заједничкој чаши евхаристије“.

У исто време, прочитано је писмо папе Франциска патријарху Вартоломеју поводом празника Светог апостола Андреја Првозваног 30. новембра 2020. године: „Можемо бити захвални Богу што се однос Римокатоличке цркве и Васељенске патријаршије значајно поправио током протеклог века, мада и даље идемо ка циљу враћања пуног заједништва, израженог учешћем у једној евхаристијској трпези. Упркос постојећим препрекама, верујем да ћемо заједничким кораком у узајамној љубави и одржавањем богословског дијалога постићи овај циљ.“

Лако је видети да је у речима папе Франциска и патријарха Вартоломеја изнесена иста теза – увереност у скору „једну евхаристијску трпезу“. То је могуће само у једној Цркви. Стога имамо право да закључимо да ће доћи до уније, само је питање када? И још једно питање – ко ће у томе учествовати? Одговори нам може дати историја.

Константинопољска патријаршија је два пута покушала да успостави унију са Ватиканом.

Лионска и Флорентинска унија
Први пут је то било 1274. године у Лиону. Од 1204. до 1261. године у Константинопољу је постојало Латинско царство, настало као резултат уништења Византијског царства од стране крсташа током Четвртог крсташког рата. Иначе, непосредно након Четвртог похода, који није био усмерен против неверника, већ против православних хришћана, постало је јасно да Латини више нису саборци, већ немилосрдни непријатељи. А то није било и мишљење јерархије и богослова, осећали су то обични људи, са којима су се крсташи понашали крајње сурово. После протеривања Латина из Константинопоља од стране цара Михаила VIII Палеолога, бивши поглавар Латинског царства Балдуин II отишао је на Запад и молио папу и европске суверене да му помогну да се врати у Константинопољ.

Папа Урбан IV, који је био у потпуности на његовој страни, почео је да шири прогласе позивајући на нови Крсташки рат против Константинопоља. А Балдуинов таст Карл Анжујски, који је тада био врло моћан владар, започео је војне припреме за будући рат са Грцима. Истовремено су Бугари и становници Пелопонеза били против обнове Византијског царства. Поред тога, унутар самог царства постојала је претња устанком, у вези са незаконитим ступањем на престо самог Михаила Палеолога.

И у овим условима цар је буквално ставио православље пред ноге Риму у замену за политичку подршку. Преговори о овоме са папом Урбаном IV, Климентом IV и Григоријем Х, који су се брзо мењали, довели су до потписивања Лионске уније, према којој је православна црква у Византији прихватила сва римокатоличка учења и потчинила се папи.

Други покушај удруживања догодио се 1439. године у Фиренци. Тадашњем цару Јовану VIII Палеологу такође је била потребна војна помоћ и политичка подршка папе. А такође је планирао да је плати православљем.

Турци Османлије су са свих страна опколили Константинопољ, а Грци су очајнички покушавали да некако сачувају Царство. Јован Палеолог је 1437. године одвео делегацију епископа у Италију да продају православље и забранио им да напусте Фераро-фирентинску катедралу док не потпишу документа којима је православну цркву потчинио папи. Само је неколико епископа, на челу са светим Марком Ефеским, одбило да потпише. Занимљив детаљ: један од ових епископа, да би избегао потписивање, правио се луд, док је други једноставно бежао. Унија није помогла – 1453. године Константинопољ су заузели Турци Османлије, на челу са султаном Мехмедом II.

Обе ове уније нису спроведене у пракси, јер их православно свештенство и народ нису прихватили. Присталице уније су третиране као издајице. Презир према њима био је толико јак да се, према историјским изворима, чак и њихово додиривање сматрало скрнављењем.

Оно што спаја ове две уније није само што су остале на папиру, већ и мотив због којег су закључени. Мотив је био – политички. Константинопољ је, суочен са стварном претњом да оконча своје постојање као држава, и цареви, под стварном претњом губитка личне власти, покушали су да размене своје највредније богатство – православље – за подршку Запада. Архијереји, предвођени цариградским патријарсима, препустили су се овоме, а они који су изразили неслагање послати су у затворе и прогонство. Христос није створио своју Цркву као имовину и није је предао византијским царевима са способношћу да располаже по сопственом нахођењу, али околности закључења обе уније указују да је однос према Цркви био управо такав.

Снови о обнови некадашње величине
Сада, кроз призму поменутих историјских догађаја, сагледајмо тренутне акције Константинопољске патријаршије.

Према речима папе и патријарха Вартоломеја на почетку чланка, не може се не приметити увереност у уједињење Ватикана и Фанара, иако се речи „достићи ћемо“ могу разумети на два начина. Ако смо „ми“ папа и патријарх, онда се уједињење види у блиској будућности због поодмакле доби једног и другог. Ако смо „ми“ Фанар и Ватикан, тада се перспектива може одложити за каснији датум. Али треба обратити пажњу на чињеницу да папа Франциско говори о интензивирању дијалога управо током прошлог века. Историја сведочи да је то заиста тако. Тачно је и да је током овог века Константинопољска патријаршија искусила тешке ударце из историје, који су је на крају довели до ивице потпуног нестанка.

Ако је 1914. године, према различитим проценама, на територији Османске империје живело од 1,7 до 2,3 милиона Грка, а константинопољски патријарх није био само верски лидер православних хришћана империје, већ и секуларни поглавар овог „Рум милета“, онда десет година касније, а после Првог светског рата, малоазијске катастрофе, геноцида понтских Грка и размене грчко-турског становништва који су окончали све ове догађаје, у Турској је остало нешто више од 200 хиљада етничких Грка и током наредних сто година њихов број се само смањивао. Данас у Турској живи око две до три хиљаде Грка. То су углавном запослени у Константинопољској патријаршији и чланови њихових породица. Треба напоменути да у Турској има много више етничких Грка, према различитим проценама, од 400.000 до четири милиона, али чињеница је да је реч о Грцима исламске вероисповести који немају никакве везе са Константинопољском патријаршијом.

После страшних прича о трагедији грчког становништва Османске империје почетком 20. века, прво што ми пада на памет је питање: зашто константинопољски патријарх није следио своје стадо када је дошло до размене становништва? Напокон, Јеванђеље сасвим јасно говори какав би добар пастир требао да буде: „… Ја сам пастир добри; пастир добри душу своју полаже за овце. А најамник, који није пастир, коме нису овце своје, види вука где иде, и оставља овце, и бежи: и вук зграби овце и распуди их; А најамник бежи, јер је најамник и не мари за овце.“(Јован 10: 11-13). Чињеница да је константинопољски патријарх остао у Турској док је његово стадо било практично све прогнано, углавном у Грчку, објашњива је не са становишта Јеванђеља, већ са становишта грчког национализма.

Патријарх је боравио у Истанбулу да „спаси место“, да буде симбол некадашње грчке величине и да потхрани наду Грка да ће се једног дана вратити и да ће Константинопољ поново постати величанствена престоница оживљене империје. Због тога константинопољски патријарси трпе понижења и узнемиравања и од турских власти и од непријатељски расположеног локалног становништва. Можда је ово похвално са становишта грчког националног идентитета, али мора се признати да такав став нема јеванђељску основу. Јеванђеље пре даје негативну оцену таквом националном идентитету. На крају крајева, ово је врло слично тежњама Јевреја у Христово време да ће Месија морати да оживи царство Давидово на земљи и да ће Јевреји владати свим народима. А Христово одбијање да оствари ове тежње био је подстицај за људе који су на Господњем уласку у Јерусалим узвикнули: „Осана сину Давидовом!“ неколико дана касније викали су: „Распни, распни Га!“

Можда ће једног дана доћи до тријумфалног повратка Грка у Константинопољ, али до сада видимо само како турске власти непрекидно истискују Константинопољску патријаршију са своје територије. Године 1954., уз сагласност власти, догодио се погром патријаршије. Године 1955. догодио се сличан погром грчке заједнице у Константинопољу. Турска је 1971. године затворила богословску школу на острву Халки. Године 1994. у цркву Светог Ђорђа постављена је експлозивна направа. Тада су успели да је неутралишу, али је 1996. године у храму дошло до експлозије. Године 2020, Аја Софија, која је имала статус музеја, претворена је у џамију. А ово није потпуна листа.

Тријумфални повратак Грка у Константинопољ још није видљив, али перспектива исељења Константинопољске патријаршије из Турске постаје све реалнија. У овим условима историја се понавља – Константинопољска патријаршија покушава да нађе помоћ у Ватикану и спремна је да због тога иде у унију са Римом. Тешко је рећи на шта тачно рачуна, али једно је сигурно – да Фанар не би доживео такве проблеме као што је сада, да је имао вишемилионско стадо као раније, да му не прети исељење из Константинопоља и тако даље, онда се не би бацио у загрљај Ватикана. Напокон, припрема за унију је огроман ризик. Два прошла покушаја указују да су цареви и патријарси који су их започели врло лоше завршили. Свештенство и народ једноставно су одбили да им се покоре. Стога, пре поновног таквог покушаја, константинопољски патријарси покушавају да учврсте своју моћ у православљу. А то се такође видело током протеклих сто година.

Постати први да би се Црква привела унији?
Недавно је већ коначно формирана и систематизована доктрина о наводном првенству власти константинопољског патријарха. Она је најпотпуније изражена у расправи садашњег поглавара Америчке архиепископије, архиепископа Елпидифора (Ламбриниадиса): „Први без себи равних“. Ова расправа завршава се следећим речима: „Примат константинопољског архиепископа, као што смо већ рекли, нема никакве везе са диптихима, већ само изражавајући хијерархијски поредак (што у контрадикторним дефиницијама документ Московске патријаршије донекле препознаје, али у суштини негира). Ако говоримо о извору првенства, онда је такав извор сама личност константинопољског архиепископа, који је као епископ први „међу једнакима“, али као константинопољски архиепископ и, сходно томе, васељенски патријарх је први без себи равних (primus sine paribus) “.

Ово понавља и један од најпознатијих грчких богослова, митрополит Нафпактски Грчке православне цркве, Јеротеј (Влахос): „Васељенски патријарх има бројне задатке које су у пракси препознале све православне цркве. Међу њима је и онај да председава Саборима и одобрава аутокефалност. Ко има ове ексклузивне привилегије и одговорност? Свако ко их порекне мораће да одбаци све аутокефалне Цркве и аутокефалију, које је патријархат доделио млађима (Црквама – прим. ур.). (…) Васељенски патријарх је први који формира јединство Цркве у образу (или по образу – прим. ур.) Христа, а да није при том „намесник Христов“ (…) Онај ко не бива у заједници са Првим (константинопољским патријархом – прим. ур.) заједно ће са својим Синодом бити одсечен од црквеног општења“.

А апогеја изопаченог схватања саме природе Цркве је изјава митрополита адријанопољског грчке цркве Амфилохија: „Постоји мишљење да је на челу православне цркве Исус Христос. Али у стварности на челу Цркве је Васељенски патријарх “.

Архимандрит Софроније (Сахаров) (1896-1993) упозорио је да ће такав фанарски поглед на свет неизбежно довести до негирања догме о Цркви у облику у коме је формулисана на Другом васељенском сабору 381. године. Константинопољска цркве је била канонизовала годину дана раније: „Тренутно, у дубинама наше Свете Цркве, постоји велика опасност од изопачења догматског учења о Њој, а тиме и од опасности од изопачења Њеног бића, јер је догматска свест органско повезана са целим током унутрашњег духовног живота. (…) Губитак догматске истине, због своје непоправљиве последице, имаће губитак могућности истинског богопознања, чија је пуноћа дата Цркви. (…) Ако сада искривимо учење о Цркви и, сходно томе, образ Њеног бића, како онда Она може служити својим синовима на путу ка Истини? Можете да питате, али где се сада види ово изобличење? Одговоримо: у константинопољском неопапизму, који брзо покушава да пређе са теорије у праксу “.

Може се претпоставити да ни у ком случају сви епископи Константинопољске патријаршије не деле тежњу патријарха Вартоломеја за првенством у Цркви. Ако погледамо ситуацију, која се развила у Грчкој, Кипарској и мање изражено у Александријској цркви након што су признале тзв. православну цркву Украјине, овог симбола превласти Фанара, видећемо да је тамо било много епископа који су се оштро успротивили таквом признању. Штавише, ово неслагање поткрепљено је тако снажном аргументацијом да, на пример, настојатељ Кипарске цркве, архиепископ Хризостом, није нашао друге аргументе осим претњи да ће их лишити чина. У самој Константинопољској цркви епископство се до сада прећутно слагало са константинопољским неопапизмом, али ускоро може доћи тренутак истине када ће човек морати да изабере: или – или.

Претпоставља се да ће овај тренутак наступити 2025. године током прославе 1700-те годишњице Првог васељенског сабора. Једноставно нема бољег повода да патријарх Вартоломеј и папа Франциско на неком нивоу уједине црквене структуре на чијем су челу. Године 325., на Првом васељенском сабору у Никеји, прво, постојала је једна једина Црква и на Западу и на Истоку, а друго, уопште се нису постављала питања о Филиоквеу и првенству папе.

Истина, ни тада Константинопољска црква није постојала као таква, будући да Константинопољ још није постојао. Свети цар Константин Велики преселио је престоницу царства у градић Византију тек 330. године, а до Другог васељенског сабора (381.) град је био у надлежности митрополита Хераклијског. Али нико неће да се сети овог досадног неспоразума. И у ово време, врло брзо, грчко свештенство и народ мораће да покажу да ли су достојни сећања на своје претке који нису прихватили Лионску и Фирентинску унију. Волео бих да верујем да исти неславан крај очекује и нову унију.

Међутим, показаће време …

[table id=1 /]

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://spzh.news/ru/zashhita-very/76339-tretyja-unija-konstantinopolya-s-rimom-kontury-vse-chetche