Држава која је загубила име

Господине председниче Србије,

Госпођо председнице Владе Србије,

Шаљем Вам овај текст као основу за предлог да покренете иницијативу за проверу међународних правних стандарда о роковима важности тековина остварених геноцидом над неком националном или етничком заједницом или групом. Непосредан повод за ово налазим у чињеници да је прошло 76 година откад су комунисти, на средишту српске немањићке државе, инсталирали „Македонију“, а кад су је Грци натерали да промени име, Ви то нисте онемогућили. А морали сте то учинити и затражити да „Македонија“ тражи и ново име и нову државу: ово садашње њено име, до комунистичког геноцида над Србима, било је: Србија.

И могли бисте се, узгред, распитати и о томе како је извршен геноцид над Србима и у другим „федералним јединицама“ у оквиру Брозове „југословенске федерације“.

Драгољуб Петровић, проф. (у пензији)

Нови Сад, 11. дец. 2020.

Држава која је загубила име
„Иако је Преспанским договором решен дугогодишњи спор са Грчком, чиме је Македонија испунила захтеве међународне заједнице, на путу остваривања евроатлантских интеграција нашао се њен други сусед – Бугарска: она „одбија да одобри преговарачки оквир ЕУ, оспоравајући идентитет македонског народа и језика“. Заев је после тога објаснио Бугарима да „Северна Македонија и Бугарска имају заједничку историју, од које су настали македонски народ и бугарски народ, као и македонски језик и бугарски језик“, а бугарски министар војни Каракачанов и министарка спољних послова Захаријева објашњавају да су „Македонци и њихов језик политичка творевина настала договором Тита, Стаљина и Георгија Димитрова“. То су другде тврдили и неки други бугарски званичници, али изгледа да сви они имају – плитко памћење. И зато их ваља подсетити макар на неке просте појединости.

1) Бугарско име на Балкану први пут се помиње крајем седмог века, а македонско је старије макар један миленијум, при чему се зна да су Бугари дошли на простор српског језика, а Македонци српско име (са)чували макар до половине прошлог века. Тиме се и Бугарска и Македонија појављују – на српском решету: сва западна Бугарска (да овде источну оставимо по страни) и сва Македонија, историјски и генетски, представљају српски етнојезички простор и то се најпре показује чињеницом да највећи део тога простора покрива српски Шоплук, а о томе сведоче и следеће чињенице: крајем XIX века у Солуну има 11.000 Срба, 14.000 Грка, 20.000 Турака и 60.000 Јевреја (при чему се за Турке и Јевреје зна да су тамо дошли током XV века), а Бугари се не помињу; од 30.000 житеља – у Серезу има 16.000 Срба, 7.000 Грка и 400 Бугара (при чему је много вероватније да су и они били Срби); од 7.500 житеља – у Петричу Срба је 5.600, Грка 200, Бугари се не помињу; од 5.500 – у Мелнику Срба има 3.500, Грка 1.400, а Бугари се опет не помињу. У Егејској Македонији, међутим, Срби чине 85% становништва, а о Бугарима – нема помена (они су до Солуна могли стизати једино као пљачкаши).

2) Македонско име везивало се, истакнимо и то, само за Егејску Македонију и Грци су у томе били изричити: „Македонија мора бити наша, тј. права (стара) Македонија док вам радо уступамо земљу северно од Демир-Капије“. (За Грке је, дакле, (српска) Македонија допирала до Демир-Капије и она је постала грчка пошто је у грчко-бугарским обрачунима у Другом балканском рату сатрвен велики проценат Срба, а 1922-1925. године, после Грчко-турског рата, тамо из Турске пресељено 640.000 Грка.)

3) Данашњу Северну Македонију, у склопу свог геноцидног пројекта за сатирање Срба, инсталирали су комунисти 2. августа 1944. у Манастиру Св. Прохора Пчињског. И то на просторима средњовековне немањићке Србије. И са том „Македонијом“ Бугарска није никад имала никакве везе мимо оних везаних за пропагандистичке формуле и злочиначке (тј. кољачке и пљачкашке) походе, посебно током прве половине прошлог века (само у Топличком устанку 1917. Бугари су поклали 40.000 Срба, у више од 25 логора по Бугарској томе додали још стотинак хиљада уморених глађу и болештинама, а међу њима и 8.000 девојчица од 10–15 година које је бугарски председник Радославов за злато као робље прода[ва]о Турцима). То министар Каракачанов зове „администрирањем“ и оно је, између псталога, предвиђало да „све што је српско мора бити сатрвено“ јер „само на рушевинама Српства може да постоји и да се диже булгаризам“; да су „хиљаде жена и деце интернирани, а други побацани у затворе“; да је „тридесет и шест села око Лесковца потпуно истребљено“; да је „одведено готово све мушко становништво вароши Ниша, око 4.000 људи“. И да су за подвиге у тим пословима одликовани пуковник Калканџијев за то што је признао да је побио 60 свештеника, 200 чиновника и 3.000 цивила и један полицијски чиновник из околине Ниша за то што је заклао више од 300 Срба. (И у тим се пословима много намучио: „У почетку је било доста тешко, морало се увек више пута бости ножем, али кад сам се извежбао, операција је ишла не може лепше бити: један ударац – и човек је убијен“.) И тако се догодило да су се „многонапаћени и тако често неправедно третирани“ Бугари, захваљујући својој власти и својој Цркви и уз свесрдну подршку Бугарске академије наука, нашли у кругу најугледнијих злочиначких народа у Европи. Тако су Калканџијев и Каракачанов „администрирали“ по „Македонији“ и Поморављу, а њихови су „администратори“ у Србији стизали до Златибора и доказ[ив]али се и злочинима и паљевинама по Драгачеву, у околини Чачка, Ариља, Косјерића.

Приче необавештених македонских званичника о „заједничкој историји“ Бугарске и „Македоније“ свакако не обухватају бугарски кољачки аспект, али све остало о чему овде говоримо може имати смисла једино у светлости чињенице да је та историја српска, да су Бугари прве српске речи чули тек пре „хиљаду и мало“ година, а „Македонци“, пре 76 година, продужили да говоре истим оним језиком којим су и пре тога говорили, а којим су Хрвати „проговорили“ пре 128 година док се за „Бошњаке“ још не зна је ли им језик „бошњачки“ или „босански“, али је извесно да му, као и „црногорском“, још мењају пелене (и зато никако да им прође – жутило). Сви ти „језици“, дакле, никли су из српскога и свима се знају и „рођендани“, при чему би се „македонском“, можда, могао утврдити и „сат и минут у коме је рођен“ и о томе би се било добро распитати, рецимо, код Стојана Андова. Он, наиме, упозорава македонске политичаре да „морају знати да, када говоре да Македонци и Бугари имају заједничку историју, у исту раван доводе Македонце партизане са Бугарима фашистима који су чинили злочиначке и зверске нападе на грађане Македоније, посебно на млађу популацију, коју су зверски убијали у свим регионима Северне Македоније. Не заборавимо убиства деце код Ваташа, 16. јуна 1943, кад је стрељано 12 младића. Злочин је извршила бугарска војска и полиција. Најмлађи је имао 15 година“. Андов „зна“ ко је био Броз, али „не зна“ да је он, Броз, после рата, побио више Срба него за време рата сви фашисти заједно и из српског корпуса створио „више нација и језика“ него такође сви фашисти заједно. Па су тако настале и (Северна) „Македонија“ и „македонски језик“, и Црна Гора и „црногорски језик“, и Босна и Херцеговина и „босански / бошњачки језик“ (а пре свих и Хрватска и „хрватски језик“ и све то остало у српском суседству), али и „косовска арнаутска држава“ – која се увелико прелива на леву обалу Вардара и полако потапа и Скопље и „Македонију“. Кад о томе „суди“, Андов заборавља да је такву памет покупио од Броза и да се то о чему говори односи на време док се он „играо клиса и кликера“ (а његов учитељ сатирао Србе) и тако испушта из вида много дубље промашаје бугарских „геополитичара и пропагандиста“: „Македонија“ се на својим садашњим просторима први пут нашла пре 76 година, и то као резултат комунистичког геноцида над Србима, и није јасно како она може „присвајати бугарску историју и културу“ ако се о њима, тј. о тој „историји и култури“, није имала кад ни обавестити, а камоли процењивати има ли то икакве вредности које би заслуживале да се за њима посегне. Срби, уз све то, никад нису имали потребе да посежу за туђим и увек су имали „вишка“ за којим су други могли посегнути.

Поменимо о томе само најважније појединости.

Прво. Срби су утемељили европску цивилизацију и то се потврђује Лепенским Виром и Винчом (и мноштвом других ситн[иј]их „Вирова и Винчи“ по Хелмском / Илиричком / Балканском полуострву) и сада европска духовна сиротиња хоће да то представи као „загонетку подунавске цивилизације“ и да покаже да је и она учествовала у њеном обликовању. Та ће се памет, међутим, теже доказ[ив]ати јер нам је Харман приредио неке карте на којима се види да се та култура простирала једино тамо где и Срби и да се за Европу сазнало много касније (можда тек „који дан“, рецимо, пре него за Бугарску).

Друго. По својим просторима Срби су посејали много стотина споменика своје културе и духовности, српски краљеви, цареви и властела градили задужбине на сваком кораку (само по Скопској Црној гори има их преко 50, а много их је више по „западној Бугарској“, међу њима је и она најгласитија по којој је Софија добила име), а ниједну од њих нису изградили Бугари. И сад и они и „Македонци“ имају шта и да руше и да девастирају, као што то чине и Арнаути и по Косову и по „Македонији“ – о чему нам исцрпно и компетентно сведочи Јасмина Ћирић (https./in4s.net/makedonija-brise-srpsku-bastinu). И да униште и оно што су им учитељи пропустили. Кад су им комунисти, наиме, даровали „државу“, „нацију“, „језик“ и „цркву“, они су одмах спалили све матичне књиге и поверовали да су тиме решили главни проблем „македонског идентитета“, а да ће оно што је њима, можда, промакло довршити Андов, Заев и њихов ДПМНЕ. Показало се, међутим, да је таква памет, напросто, темељито осмуђена: да је тај „идентитет“ био српски, остали су докази који ће се уништити у оном часу кад се уништи цивилизација и кад више не буде ни Бугара ни „Македонаца“ – да се о томе споре, нити Срба – да им се смеју.

Тамо где још не разарају, „Македонци“ су почели да лажу и фалсификују. Па се, рецимо, догодило да се у старом српском Манастиру Св. Јоакима Осоговског, из XI или XII века, фреска Св. Никодима „преобрази“ у Св. Константина Кавасилу, Стефан Првовенчани ускочи у кожу Јустинијана Првог, Св. цар Урош постане Св. цар Владимир Кијевски, Св. цар Лазар – Св. цар Јован Милостиви, Св. краљ Милутин – Св. Константин Велики, Св. Стефан Дечански – Св. Нићифор Фока. А томе треба додати и понеки друкчији податак. Рецимо: „При обнови манастира Лешак близу Тетова, чија је главна црква била минирана и готово цела уништена августа 2001. од стране терориста ОВК (ОНА), при њеној обнови није обновљено и двојно посвећење Св. Атанасију и Св. кнезу Лазару, већ су фреске и помињање кнеза Лазара једноставно избрисани. У народном предању је баш кнез Лазар сматран задужбинаром храма, о чему сведочи његова фреска из 17. века у малом храму Свете Богородице одмах поред поменутог новијег храма“ (Политика, 4. дец. 2020).

Поменућемо овде и највећу културно-историјску тековину око које се споре Бугари и „Македонци“: коме припадају словенски просветитељи Ћирило и Методије. И у тим се спорењима показује да и једни и други имају озбиљне проблеме с најпростијом логиком: Бугари до Солуна никад нису стигли и не зна се где су први пут чули за „старобългарски език“ (они су, и иначе, стигли међу „Трибале“, тј. „Срб[љ]е“), све друге области Балкана (па и Егејску Македонију) настањивали су „Трачани“, „Илири“, „Пелазги“, тј. Срби, последње њихове остатке тамо су потукли Маркосови партизани, а њихова деца, 10-15 година касније, пред кордонима грчке војске и полиције, „свечано се заклела“ да више неће говорити српски; „Северни Македонци“ веле да су Ћирило и Методије управо њих чекали да им направе језик, али не примећују да су њих „у Македонце“ утерали комунисти, а да су сви они и сви њихови преци били Срби (па и Филип и Александар Македонски) и говорили српски, при чему би се онај његов облик којим су говорила Св. Солунска Браћа могао одредити једино као – старосрпски.

Македонско-грчки проблеми „решени“ су Преспанским споразумом, македонско-бугарске решаваће македонска и бугарска памет, а као најзанимљивији могли би се показати они који се тичу односа „Македонаца“ и Срба. Ми рекосмо напред да је „Македонија“ успостављена као тековина комунистичког геноцида над Србима, и то на средишњем простору српске немањићке државе, била је прилика да се то истакне и много раније, али будући да такви злочини „не застаревају“ – захтев да се то питање постави не може закаснити ни за „Македонију“ нити за друге сличне злочиначке творевине које се уписују у заслуге Броза и његових комуниста, пре свега по Хрватској, Босни и на Космету. Свуда тамо, „у свим републикама и покрајинама“, Срби су били сведени „на грађане последњег реда“ и сви злочини над њима били и оправдани и пожељни, па се Александар Ранковић у једном тренутку могао похвалити да је од 1945. до 1951. у Србији „неутралисано 586.000 народних непријатеља“, али се никад није могло утврдити колико их је „неутралисано“ у Јасеновцу, колико деце на „Сремском фронту“ и у јамама око Фоче, колико Срба у јамама око Кочевског рога или у тенковским траншејама око Дравограда, а колико их је по Косову и Метохији сатрто од 1941. до успостављања „косовске државе и њене демократије“ (испоставило се да је тамо Весли Кларк упрегао Америку да ратује за његове руднике, а Мадлен Олбрајт навијала за „своје косовске телекомуникације“).

Две појединости истичем као основу за покретање питања о ревизији државних граница и „револуционарних тековина“ успостављених злочином геноцида. И обе се заснивају на тумачењу неких одредаба међународног права.

Прву образлаже Змаго Јелинчич Племенити (1948), председник Словеначке националне странке, члан парламента Републике Словеније и Парламентарне скупштине ЕУ; он је посебно узбуркао „јавно мњење енергичним захтевом да се јадранска обала и отоци поделе на све државе наследнице Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Изричит је да је у питању обавеза каква је и у случају заједничког злата, новца и некретнина бивше савезне државе. Јелинчич уверава да ће домаћи и страни правни стручњаци објаснити да у случају распада (или разбијања) приморске земље, право на морску обалу имају све новостворене државе“. Свему томе он додаје „још две битне чињенице против хрватског поседовања скоро целокупне обале и свих 1.000 острва. Прва је да у последња два столећа Хрватска никад (правно) није имала у поседу јадранску обалу, а друга је – за Србију и Црну Гору од велике важности – да је Италија, после Другог светског рата, била приморана да, на име ратне штете, уступи Југославији Истру, Задар и отоке. С обзиром да је Италија, до септембра 1943, била окупатор у Црној Гори, Херцеговини, делу Босне, Далмацији, Лици, Кордуну и Горском котару, одговорна је за стотине хиљада убијених Срба. Уморени на Рабу, у Јадовном, херцеговачким и босанским јамама и у логору смрти Јасеновац, чинили су највећу ставку ратне штете – израчунату (1946) од Сила победница. Тако је Италија, за страховито страдање Срба (Италији су тада приписани и злочини хрватске војске, јер је НДХ била и њена творевина) потписала с Југославијом Уговор о миру, у којем је, дословно, писало да „уступа територије Југославији“ – не Хрватској („Службени лист ФНРЈ“, бр. 74/47). (После је Броз за злочине над Србима наградио Хрватску не само тим територијама него и Барањом и западним Сремом, а Конавле „продужио“ до уласка у Боку Которску.) У том је смислу „врло широк“ Јелинчичев навод „да у последња два столећа Хрватска никад (правно) није имала у поседу јадранску обалу“ будући да се она тамо први пут нашла тек 1945. и од тога времена од „италијанског Задра“ направила врло солидну усташку тврђаву, при чему треба рећи да се тамо за хрватско име први пут чуло тек пре стотинак година.

Другу такву појединост формулисао је француски правник и историчар Морис Диверже (1917–2014) истичући да се на унутрашње границе у свакој федерацији мора гледати као на „део »договора супружника о заједничком животу«, те да се у случају »њиховог развода о границама мора поново постићи договор«. Доводећи то у везу са хрватским примером, Диверже се позива на Енциклопедију професора Робера Филипоа из 1985. године, у којој је записано да је Србија 1939. године према Хрватској била »територијално веома дарежљива«. Срби су тада, да би је задржали у Југославији и да би спречили комадање земље попут оног које су Немци наметнули Чехословачкој, признали Хрватској статус федералне државе. Стога, сматра Диверже, ако жели независност, Хрватска мора поново преговарати са Србима“.

И при том, као најоданију чланицу хитлеровске коалиције, комунисти је превели на страну земаља-победница, амнестирали је од одговорности за све злочине над Србима, престројили „под петокраку“ 80.000 усташких кољача само од 2. јула 1943. до 6. априла 1944, а током јесени исте те године позвали и онај остатак да им се прикључи у сатирању Срба.

Бугарска „оспорава идентитет македонског народа и језика“ – с погрешне стране: тај је идентитет, макар у последњих две хиљаде година, био српски једнако као и онај у западној половини Бугарске (тако је било и далеко преко бугарског истока, али нека то за ову прилику буде небитно), за Македонију, праву, Егејску, имамо потврде да је до јуче била српска, за немањићку Србију о томе сведочи само њено име, а данашња „македонска“ музика Андова, Заева, ДПМНЕ и сличних „преспанских преговарача“ и бугарашких коњоводаца сведочи једино о њиховој блаженој заборавности и одсуству свести о томе да би имало смисла макар покушати да се успостави разлика између онога што су Србима доносили бугарски фашисти и оног што им је донела Коминтерна у ликовима Броза, Георгија Димитрова и Лазара Колишевског.

Бугарима никако не полази за руком да се освесте: Македонија је од њих старија макар макар хиљаду година и само се у Бугарској може догодити да унуци могу бити старији од својих дедова. Срби се не морају занимати за то докле ће Бугарска „оспоравати идентитет македонског народа и језика“, али би могли предложити „Македонцима“ да траже и друго име и другу државу.

Ова коју сад имају, до Броза, Димитрова и Колишевског, звала се Србија. А Бугари до ње стизали једино као пљачкаши и кољачи.

Драгољуб Петровић

[table id=1 /]