Окултна друштва у Србији између два рата

Епидемија вируса корона зауставила је многе догађаје из културе, а међу њима и серију предавања о популарној култури на Институту за европске студије, где је проф. др Немања Радуловић, са Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима Филолошког факултета Универзитета у Београду, требало да говори о окултним друштвима у Србији између два рата. Будући да предаје народну књижевност, а бави се компаративистиком у области народних бајки, легенди, као и проучавањем езотеризма, ово предавање било би занимљиви сажетак из неких од подручја којима влада.

Исидора Секулић и Мага Магазиновић имале су прилике да слушају Рудолфа Штајнера, аустријског филозофа, архитекту, економисту, познаваоца езотеријских учења, оснивача Антропозофског друштва

У овом разговору он указује на чињеницу да је код нас још пре Првог светског рата постојао интерес за спиритизам, али да су контакти са другим, већим групама били индивидуални, и да су их неговали познати интелектуалци. Тако су Исидора Секулић и Мага Магазиновић имале прилике да слушају Рудолфа Штајнера, аустријског филозофа, архитекту, економисту, познаваоца езотеријских учења, оснивача Антропозофског друштва.

– У серији „Сенке над Балканом” могли смо да видимо како у Београду делује окултна немачка организација Тула. Многи су се вероватно питали колико је то фикција, а колико одговара стварности. Тула није деловала у Београду (нити је, кад смо код тога, била баш онаква и онако утицајна како јој се приписује у популарној култури), али јесу деловале друге групе које можемо одредити као езотеричне. Након 1918. године, ова сцена се шири, па поред спиритизма, у новој држави почињу с деловањем теозофско и антропозофско друштво – наглашава др Радуловић, додајући:

– Ово прво друштво имало је више припадника у Хрватској и Словенији, али је једна ложа деловала и у Београду. Центар антропозофа био је у Београду. Међу слободним зидарима тог доба могу се разликовати две струје, једна више рационалистичка и друга наклоњенија езотеризму. Прва је била снажнија у Београду, друга у Загребу, али је и у Београду било масона заинтересованих за ове теме. Једни су сматрали да масонерија потиче из древних мистерија, док су их други критикoвали управо због наклоности езотеризму.

Немања Радуловић, поред ових група које јесу биле езотеричног карактера, али не и тајне, наглашава постојање и правих тајних езотеричних друштава.

– Једно је огранак француског Поларног братства, које је сматрало да путем неког нумеролошког метода има астрални контакт са Тибетом; они су имали огранке и у другим земљама, па и у Београду. Даље, постојала је јака окултна струја унутар руске емиграције. Изгледа да је била заступљена и једна група која се бавила ритуалном магијом. Интересантан је случај Николаја Рериха. Познати сликар је имао контакт са београдском средином, укључујући краља Александра који га је звао у неку врсту уметничко-истраживачке експедиције. Послао је тридесет слика за Народни музеј (од тога је остало седам, а и њих ускоро губимо), као и једну за краља, за коју не знамо где је. Али међу емигрантима је постојао ужи круг следбеника рериховског тајног учења. Издавали су часопис „Окултизам и јога”, који је био најдуговечнији руски емигрантски часопис посвећен овој области (после се преселио у Јужну Америку). Примали су поруке од Јелене Рерих која је наводно била у медијумском контакту са тибетанским учитељима – објашњава др Радуловић, напомињући да су Руси имали и засебну теозофску ложу, независну од југословенског друштва. Јелена Рерих је, како запажа, поучавала о астралном телу, медитацијама, чакрама и сличном.

Међу српским следбеницима овог друштва наш саговорник наводи Павла Радосављевића, педагога и психолога на Универзитету у Њујорку, који с Рерихом размењује писма, где му се обраћа као космичком и словенском учитељу, а поред ових група као активних даје пример нових религијских покрета, као што је бахајска религија, којој је био наклоњен Богдан Поповић.

– Можемо рећи да је постојао цео један езотерични миље у ком срећемо и нека позната имена. Ксенија Атанасијевић била је и чланица Теозофског друштва и Братства поларника. Београдски антропозофи имали су тврдо језгро математичара, међу којима су били: Милош Радојчић, Јован Карамата, Станимир Фемпл – професори универзитета, двојица касније и академици. Војислав Кујунџић, покретач крематистичког покрета код нас, оснивач „Огња” који и данас делује, био је и масон и теозоф, председник београдске теозофске ложе „Исток”. Више теозофа из Кујунџићеве ложе били су и крематисти, као што су и многи београдски масони били чланови „Огња”. Иначе је у Загребу постојала и нерегуларна мешана (мушко-женска) масонска обедијенција, чије су чланице биле и теозофкиње и као такве биле су у додиру с Кујунџићем, који је био у регуларној масонерији. Поменимо да су београдски слободни зидари били у контакту и са Алфонсом Мухом, великим мајстором чехословачке масонерије, теозофом, председником чешког Рериховог друштва – запажа др Немања Радуловић, који сматра да је и езотеризам један од аспеката домаће културне историје, да, када га укључимо у наше сагледавање, културна историја нам се указује у новом светлу.

– Интелектуалци о којима је реч откривају се на нов начин у свом суочавању са модерним добом. Међутим, теозофи и антропозофи, као и круг интелектуалаца близак идејама Димитрија Митриновића, били су истовремено заинтересовани за питања улоге Словена у историји и на неки начин су спајали митологију теозофије и антропозофије са словенским месијанизмом. Односно, уносили су домаће елементе у интернационални покрет. У временском контексту о ком говоримо то треба разумети и на фону настанка нове државе и варијаната идеја југословенства. Ту поново видимо да није реч о неким маргиналним групама окренутим натприродном већ о људима који су заокупљени питањем савременог идентитета и нуде своју верзију одговора – закључује др Немања Радуловић који подсећа и на то да су поменути покрети укључивали Исток и једну имагинарну Индију, као привилеговано место на које су пројектовали своје идеје, и где се Ксенија Атанасијевић позива на реинкарнацију и на Буду, њој блиска песникиња Јела Спиридоновић-Савић такође има мотиве реинкарнације у поезији, а митриновићевци, као и Рерих, спајају словенски месијанизам са идеализованом Индијом.

[table id=1 /]

Немања Радуловић / Политика