АЛЕКСАНДАР НЕДИЋ И ПОСМРТНА ПРАВДА/ ПОДСЕЋАЊЕ НА СРБИНА ЧИЈИ ЈЕ ГОСПОД БИО БОГ СРПСКЕ ХИМНЕ

КО ЈЕ ОТИШАО?

Александар Недић је рођен 21. јула 1962, а преминуо 16. децембра 2020, у доба светског корона тровања. Приликом обнове вишестраначког политичког живота у Србији 1990. године, одмах се укључио у борбу за Српство. Био је међу обновитељима Народне радикалне странке. За разлику од многих, није кренуо путем издаје идеала. Био је добровољац у ратовима 1991- 1992, борећи се за свој народ, а против новог усташлука. Деведесетих година прошлог века и касније, Александар Недић је био генерални секретар Српске либералне странке, чији најистакнутији представници су били академици Никола Милошевић и Коста Чавошки. На тој функцији је остао све до гашења странке 2010. године, а затим је наставио рад као секретар Српског либералног савета.

Родољуб и монархиста, био је и против удбашког национализма Слободана Милошевића и његових послушника, али и против глобалистичког сатанизма, који је ојадио Србе.

Бавио се публицистиком, нарочито Другим светским ратом у нас. Његово највредније јавно дело је иницијатива да Српска либерална странка покрене поступке за рехабилитације Слободана Јовановића, Драже Михаиловића и Милана Недића. То му Србија не сме заборавити.

О РЕХАБИЛИТАЦИЈИ ЂЕНЕРАЛА НЕДИЋА

Александар Недић је писао:“Рехабилитацијом генерала Михаиловића српско судство је положило колоквијум. Сада су на реду озбиљнији испити.“ Под тим испитима подразумевао је судску анализу случаја ђенерала Недића, кога комунисти нису ни извели на суд, него су га бацили кроз прозор, да не би пред собом имали неугодног сведока титоистичке србофобије.

Ево шта је Александар Недић писао:“1.- Закон би требало да буде једнак за све и свима би требало омогућити прилику да пред судовима покушају да докажу своја права или невиност. 2.- Комунистички судови за време и непосредно након рата нису судили по уобичајеној процедури и у складу са општеприхваћебним нормама правде и правичности већ по диктату једне партије и једног човека што је довело до масовних прогона политичких неистомишљеника. 3.- Време је да се термин „антифашистичка борба“ сведе на своју реалну меру одвајајући њену идеолошку компоненту борбе два политичка система „фашистичко-нацистичког“ и „комунистичког“ од антиокупаторске борбе. Комунисти, као (вероватно) најактивнији борци против немачког окупатора, покушали су (а добрим делом и успели) да у свести обичних грађана борбу против фаши-нацизма представе борбом за комунистичко уређење у коме су сви други осим њих само сарадници наци-фашиста. Комунистичка идеологија не трпи опозицију а најбољи начин да је сатанизују је било повезати је у сваком облику са окупатором и његовом идеологијом. Догађајима у Србији би далеко прикладнији темнини био окупација и отпор окупацији. Овако ослобођени идеолошког предзнака ови термини би реално осликали шта се заиста догађало на тлу Србије. Истовремено овако сагледавана ситуација би била враћена у оквире међународног ратног птрава у коме је окупација фактичко стање са обавезама окупатора и окупираног а термини попут сарадње са окупатором били би прихватљиви и легитимни.

4.- Да би то лакше схватили можда би требало да подсетимо да у савременој подели сарадње са окупатором постоје четири нивоа „сарадње“:

– Први обухвата оне појединце и организације које су пре окупације радиле за интересе будућег агресора, подривале уређење сопствене земље и слабиле његову одбрамбену моћ активно подржавајући непријатеља;

– Друга обухвата оне појединце и организације које су након окупације, активно прихватиле да заступају интересе окупатора, помагале му и подржавале га, јачаући његове војне потенцијале радећи против интереса сопственог народа и земље;

– Трећа обухвата оне појединце и организације које су након окупације прихватиле да сарађују са окупатором да би олакшале систем окупације и заштитиле сопствени народ и државу од страдања и патњи;

-Четврта обухвата оне појединце које је окупација затекла на одређеним дужностима (судије, жандарми…) и који своје дужности настављају да врше и након окупације у интересу свих грађана и чије одговорности за сарадњу нема у правном смислу.
Дакле, није свака сарадња са окупатором иста и није свака сарадња, са становишта међународног ратног права, кажњива.Наравно за комунисте је свака сарадња сем њихове сарадње (пример тзв.“мартовских преговора“) најтеже кривично дело које су они кажњавали смрћу или ређе вишегодишњом робијом. Тако је било могуће да и Тома Максимовић, председник Црвеног крста, завршио као злочинац.“

Дакле, раздвојити антифашизам Срба од комунистичког преврата: то је задатак који нас, по Александр Недићу, чека. Задатак који се, истине ради, мора обавити.

МОРАЛ И РЕХАБИЛИТАЦИЈА

Александар Недић је настојавао на моралној димензији процеса рехабилитације:“Инсистирати данас на кривици Милана Недића значи умањити кривицу стварних злочинаца пре свега Немаца. Седамдесет година након завршетка другог светског рата Немци су постали наши „пријатељи“, од њих зависи наш пут у „светлу будућност“, они су наш најзначајнији економски партнер и политички ментор. Споменици по Мачви и Јадру су зрасли у коров и заборав. Само се идеолошке борбе међу Србима настављају у недоглед на задовољство свих наших душмана. Милану Недићу, одлука суда више није ни важна, она је важна за Србију и све нас. Као дубоко верујући човек, он је пред свог Судију већ изашао.“

На трагу размишљања покојног Александра Недића, погледајмо лик онога који је пред Судију већ изашао.

ДРАГОЉУБ ЈОВАНОВИЋ О НЕДИЋУ

Познати српски правник и политичар, вођа земљорадничких левичара, Драгољуб Јовановић, у својој књизи портрета,”Медаљони“ (књига трећа, Службени гласник, стр. Београд, 2008 ,стр.379-382), каже да је ђенерал Недић – њему иначе несимпатичан – још 1940. године обавестио Плотњикова, совјетског амбасадора у Београду, о својим сазнањима да Хитлер спрема вероломни напад на СССР. Пошто је Плотњиков у Београду био изолован, јер нико од југословенских министара није смео да га посети, плашећи се италијанског и немачког посланика, замолио је Јовановића да му нешто провери код министра у кога има поверења. Јовановић се обратио Недићу који је, како сведочи аутор „Медаљона“, био за то да се „одупремо Немцима“. Недић га је, избегавајући хитлеровске уходе, примио у седам увече. Ево шта, између осталог, Јовановић каже о том сусрету: “Говорио је о великој дисциплини у совјетској војсци, према којој је наша дисциплина сасвим блага. Онда је, сасвим изненада, почео да излаже шта све Немци раде на руским границама. Имају већ маскирано 120 дивизија; праве у Карпатима подземне аеродроме, расклопљене подморнице упућују Дунавом.“Зна ли све то г. Плотњиков?“ Само што ми није рекао да треба да му кажем. Наставио је још енергичније: “Немци хоће на Исток. Они знају да је комбинација Словена и Германа дала одличне резултате, многе велике људе.

Хоће нас Словене да употребе као подлогу за свој калем. Можда и као гнојиво за своје њиве, као јефтину радну снагу за своје фабрике. Ми то не можемо допустити.“ Завршио је драматично и потпуно неочекивано: “Ја ћу, господине, радије бити редов под Стаљином него генерал под Хитлером!“ Јовановић је касније разговарао с Плотњиковим, коме се допао тон Недићевог саопштења поводом италијанског (тобож „случајног“) бомбардовања Битоља:“Тим се више уносио у оно што ми је тај исти Недић саопштио о немачким припремама на Истоку. Учинило ми се да је све то било ново за њега. Поменуо сам да је те податке наш министар добио од својих аташеа у разним престоницама. Ти подаци су га импресионирали,мада је пркосно одвратио да „ако они имају на нашој граници 120 дивизија, ми имамо бар 121, ако не и више“. Стоји и чињеница да је Недић, већ као „српски Петен“, одбио да макар једну једину трупу, од оних које су му биле подређене, пошаље на Источни фронт, против Русије. Иако су га Немци приволевали на овакав симболички гест, као знак припадности „европском антибољшевичком фронту“, Недић се није поколебао. За то време, усташка војска Павелићеве НДХ гинула је под Стаљинградом, примајући фирерова и поглавникова одличја за борбу против Совјета.

ХЕРМАН НОЈБАХЕР О НЕДИЋУ

Ево шта је о ђенералу Недићу рекао специјални Хитлеров изасланик за Балкан, Херман Нојбахер ( онај што у својим мемоарима јасно и гласно каже да су на Балкану само Србија и Грчка биле окупиране, док су Румунија, Мађарска, Бугарска, Албанија и Хрватска савезнице Тројног пакта):”Он је свим својим срцем и душом био српски националиста. У његовом бироу на зиду је висила слика краља, чија избегличка влада је представљала за Немачку непријатељску силу. Немачка пропаганда, која је била досадна, непрестано се изругивала са њим као са ‘краљем – дечаком’. Симболе напаћеног народа представљала је друга слика, која је приказивала, са окрутном реалношћу, жену разапету на крсту. Та жена представљала је мајку Србију. Све ово није никако могло да значи за Немце који су га посећивали да Недић обожава окупаторе и да према њима гаји симпатије”. Нојбахер додаје: “Недић је од Немаца стално доживљавао разочарења и био је огорчен њиховим поступцима. Он је непрестано хтео да поднесе оставку на положај председника владе. Али, није био јака личност и увек је дозволио да га одврате од те намере. /…/ Надао се да ће, ако пристане на сарадњу са окупатором, олакшати злу судбину Срба и побољшати њихов положај. /…/ Послао ми је стотине писама у којима се жали на страдање Срба у Хрватској, у Албанији, у бугарској окупационој зони, у Мађарској и на подручју које је окупирала Немачка. /…/ Недић је био потпуно несебична особа и није поседовао никакво имање или богатство. У Београду је становао код свог брата Милутина Недића, који је, такође, био генерал. Политички су били истомишљеници. Познато ми је да је жена његовог брата, његова свастика, продала злато и накит како би могли да преживе тешке ратне године. Живели су веома скромно.”

НЕВОЉНИ КОЛАБОРАНТ

Нојбахер је настојао да истражи и контекст у коме се Недић нашао пред изазовима. У својим успоменама на ратне дане проведене у окупираној Грчкој забележио је и однос послератне Грчке према колаборантима: „Грчка није убила ни једног од својих државника, ‘квислинга’, који су за време окупације покушали да за свој народ ураде толико колико је било могуће. Живот иде даље, чак и у време несреће. Човек мора да води рачуна о животу, па и у време окупације. Да ли треба да препусти страним војницима да у потпуности воде државне послове? Да ли је исправније да се заузме став јуначке ‘несарадње’ и да се тиме заговара колективно самоубиство целе нације? Верујем да задатак политике остаје то да по сваку цену води рачуна о животу једног народа, а не о његовом умирању. Изгледа да је интелигенција Грка, која је веома привржена животу, била пресудна и зато су одбили да убијају своје ‘квислинге’ на основу пропагандистичких фраза.”

Недић се, по Нојбахеру, нашао ту где јесте сплетом трагичних околности:„У тренуцима велике несреће једне нације деси се да на хоризонту нема државника који ужива поверење највећег дела становништва. Тада се чују јауци и повици ‘Спасавај нас!’ Народ се тада обично обраћа заслужним, признатим и угледним војницима. И генерал Ајзенхауер је такође био позван – с обзиром на ужасну могућност атомског рата који би уништио свет – да стане на чело најјачег народа на кугли земаљској. Недића су наговорили његови пријатељи да стане на чело српске владе. То је било године 1941. када је избио комунистички устанак у Србији. Тај догађај је претио да изазове грађански рат. Ова опасност га је присилила, као убеђеног антикомунисту, да сарађује с окупатором.“

Недић је био невољни сарадник окупатора чији је фирер јасно рекао Нојбахеру: „Ми никада не смемо да допустимо да на Балкану један народ који поседује осећај политичке мисије и историјске улоге постане сувише моћан. Управо Срби су тај народ.”

И то треба имати у виду, сматрао је Александар Недић.

ГРИСОГОНО О НЕДИЋУ

Првислав Грисогоно, југословенски оријентисан Хрват, који је за време рата живео у Београду, у часопису Југословенског народног одбора, „Порука” (29/1955), који је излазио у Лондону педесетих година 20. века, иако није волео Недића као колаборационисту, ипак сведочи: „За четири године под окупаторском чизмом, под постављеном Владом генерала Недића, а под стварним ауторитетом Дражине Шуме, ја нисам ни видео ни чуо ниједан случај напада на Хрвата или католика као такове, у коме би учествовала маса, и ни један случај који би се могао уписати у одговорност Влади, било оној постављеној, било оној са стварним ауторитетом. Напротив. Ја знам да су сви Хрвати који су се затекли са службом у Београду, задржани у служби и на положају. Памтим да је та Влада образовала неколико нарочитих положаја да би створила положај и службу некима који су због развоја догађаја изгубили место./…/ Познато ми је и из властитог сазнања, да су полициске власти, готово без изузетка, систематски и успешно саботирале наређења окупатора да се војни обвезници из Хрватске предавају њима или пребацују у НДХ”. А за то време, Павелићева чудовишта су, свакодневно, клала Србе.

ВЕЛМАР О НЕДИЋУ

Познати српски писац, Владимир Велмар-Јанковић, својој кћери Светлани, такође књижевници, на њено питање о сарадњи с Недићем, рекао: „Прво, ви млади треба да знате да генерал Милан Ђ. Недић није ни радо ни лако образовао своју владу. Недељама је одбијао да то учини, свестан шта за једног српског генерала, патриоту, значи сарадња са окупатором. Али да није образовао своју, издајничку владу – како се код нас та влада назива – Србија би била смрвљена под немачком чизмом, а триста хиљада избеглица из Хрватске изгубљено, пропало. И много хиљада других Срба. При том је мало који од нас, не сећам се ни једнога, веровао да ће Трећи рајх победити. (…) Ни у јесен 1941. у години највеће Хитлерове моћи, нисам сумњао да ће Немци изгубити рат, али сам ипак пристао да уђем у владу која је са њима сарађивала. Пристао да и себе, а и своју породицу, свесно жртвујем јер је требало спасавати, у окупираној Србији, оно што се могло спасити. И данас, после 21 године живота у избеглиштву, кажем ти да бих исто учинио кад бих се нашао у ситуацији да бирам између два зла: мањег за моју земљу, Србију, већег за мене и моју породицу. Ми, сарадници окупатора, заувек смо изгубили своју част у очима савременика, али смо успели да спасемо многе животе и многа национална блага. Истина, многе и нисмо. Надам се да ће наши потомци једног дана моћи да праведније оцењују оно што смо учинили и оно што нисмо учинили. Сад је још рано. Отићи ћемо са овога света обележени у својој земљи као издајници, што није лако ни поднети ни понети у гроб. Али Божја промисао је недокучива.”

Недокучива…

НЕДИЋ ГОВОРИ ПРЕКО ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА

Добрица Ћосић у роману „Верник“ наводи Недићев разговор са извесним Луковићем: „Нисам ја ни политичар, господине Луковићу. Политичари су своју улогу завршили. Државу су упропастили. Срушени су јој темељи. Остао је народ који треба спасти. А ту дужност данас могу да изведу само војници, који верују да им је дужност да се жртвују”. Па онда питање:“А шта ће бити са српским народом ако Немци пусте усташе да кољу до Чачка и Ваљева? Мађаре до Западне Мораве, Бугаре до Крушевца и Ћуприје? /…/ Страх вас је да се компромитујете у сарадњи са окупатором? Страх вас је да вас комунисти назову издајником?/…/Данас су сви компромитовани који још ходају по српској земљи. Сви живи су издајници. Ви ме, вероватно, сматрате немачким човеком? Немачким плаћеником, слугом окупатора, генералом жељним власти?/…/ Или ме сматрате кукавицом који је уцењен и који, да би сачувао своју главу, пристаје да за немачке интересе угуши комунистичку буну и смири Србију? /…/Није, господине Луковићу, српски народ одлучио да нестане с мапе света. То су одлучили бољшевички и енглески агенти и масони. Србија није самоубица. Она је жртва Лондона и Москве”.

Чак је и Добрица Ћосић, бар као писац који стреми објективности, имао разумевање за Недића, иако су били идеолошки и ратни непријатељи.

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О НЕДИЋУ

Оно што је Владика Николај мислио о ђенералу Недићу и његовим помоћницима можда је најбоље сажето у једној од бележака Владикиних постхумно објављених: “Колаборација. Јасан је смисао ове речи. Кад два човека извлаче потопљени чамац, један конопцем, а други куком, онда су они колаборатори. Оба имају исти циљ пред очима. Исто тако и ловци кад хоће да улове неку звер, па распореде улоге. И они су колаборатори један другом. Јер имају исти циљ пред очима. Нико од националиста српских није колаборирао са немачким окупаторима. Јер српски националисти с једне стране и Немци с друге стране имали су два, потпуно супротна циља пред очима. Немци су смерали уништити српски народ, а српски патриоти сачувати га и ослободити га од Немаца. Српски националисти нису служили Немцима, него су се служили Немцима. И ово су они чинили с дубоким презрењем окупатора и с пригушеним револуционарним инстинктом у себи – до времена. Испод звера се извуци, па онда туци.” Прави колаборатори са Немцима били су Кнут Хамсун и Квислинг. Ови су желели Немцима победу с убеђењем да само Немци могу “завести ред у свету” и “спасити европску културу од словенског варваризма и француског мекуштва.”

Сличан став Владика Николај је изнео и у књизи “Земља Недођија” посвећеној четничкој борби за слободу. Ту Владика каже да људи попут Недића нису свој пут изабрали “ради уживања или добити, него из љуте невоље, да би спасли бар нешто од свога народа”.

Једном речју, иако је Свети Николај Жички стао на пут устаничке верности Краљу и Отаџбини, оличеном у ђенералу Михаиловићу, он је имао разумевање и за жртву ђенерала Недића и његових сарадника у покушају да се Срби спасу од истребљења. У исто време, духовни (често и биолошки) преци наших другосрбијанаца сматрали су да борба за светску револуцију себи може да допусти да сви Срби изгину, јер ће, уместo њих, у Србију бити насељени Кинези.

Александар Недић је волео своју земљу и свој народ, и зато није устао у одбрану Драже и Недића као таквих ( они су одавно стали пред Бога правде и праштања ), него је устао у одбрану Србије и Српства. Бог да му душу прости, а ми да га не заборавимо.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ / Васељенска`

[table id=1 /]