НИН-ова награда више не постоји?

У тренутку док пишем овај текст актуелни добитник некадашње НИН-ове награде на све начине покушава да испровоцира јавност и бољи део српске књижевности – наиме, писце који бојкотују ову награду – како би својим фантазијама о аналном отвору и алтернативном сексуалном животу Десанке Максимовић дао статус „књижевности“, а себи фаму „прогоњеног/нападаног књижевника“. Морам да признам, то ми је више јадно него занимљиво, па ћу да продужим даље, имајући у виду пословицу коју ми је недавно поменуо један мој пријатељ: не стаје војска да се кобила попиша.

Дакле, оставићу лауерата самом себи и његовој нужди, а и вас бих замолио да се не обазирете превише на његове тричарије. Као у неком аматерском трику, ствар је у томе да се пажња публике скрене ка будалаштинама, како би се, у међувремену, на другој страни одиграо трик, односно „магија“. У чему је дакле, трик? Трик је у томе што је ове године награда de facto регионализована. Другим речима: НИН-ова награда је престала да буде награда за најбољи роман на српском језику, односно за најбољи роман српске књижевности. Како се то догодило? Па, једноставно. У статуту награде стоји да у конкуренцију улазе романи написани на српском језику, штампани у току текуће године.

Награда је мртва

Замислите сада да имате писца, назовимо га, примера ради, Огњен Спахић, који по властитом признању пише на црногорском језику и самим тим припада црногорској књижевности. У реду. Дакле, Огњен по статуту не може бити у конкуренцији за награду. Међутим, ево њега у најужем избору. Како? Једноставно, његов роман који се истовремено појављује у Црној Гори, Хрватској и Србији, само се овде, у Србији, каталогизује као роман написан на српском. Дакле, у Хрватској и Црној Гори то је роман на црногорском, овде је на српском. Зашто? Па зато да би роман могао да уђе у конкуренцију за НИН–ову награду.

Спахић се наравно, мало прави блесав, тј. „необавештен“ па у једном интервју изјављује како у Србији његов роман није могао бити каталогизован као роман на црногорском, већ само на српском – што, наравно, није тачно – па је тако, без своје воље, аутоматски ушао у конкурс за НИН-ову награду. Спахићу, који је активно учествовао у агитацији за неовисну ЦГ, веома је стало да нам покаже како он нема никакве везе са српском књижевношћу. Ја му верујем. Ни српска књижевност нема никакве везе са њим.

(Узгред буди речено, феномен Спахић је добар пример који показује како функционише такозвани дукљански идентитет. Просто, на принципу користи. Да је Спахић стварно неки Црногорац оног типа каквим се издаје да јесте, он би послао писамце жирију у коме би тражио да се његов роман изузме из конкуренције, јер је написан на црногорском. Мислим да би то био поступак вредан поштовања, да не кажем чојства. Али, „Дукљани“ су иначе у проблемима када се помене чојство, па тако ни Спахић није неко ко изазива било какво поштовање. Знајући да би тако остао без српског тржишта књиге, тј. без користи по текући рачун – који за њега, када је идентитет у питању, има улогу предачког завета – човек се, просто, одлучио за (дукљанско) шибицарење: овде је српски-зависан, тамо је црногорски-неовисан. Мислим да је у томе разлика између Спахића на једној страни и Николе Маловића на другој: сигуран сам да Маловић не би пристао да му српски језик књиже као црногорски да би упао у конкуренцију за неку награду, са којом, право говорећи, нема никакве везе. Спахић, међутим, нема таквих проблема. Можда је то зато што пише на новом језику који је још увек гибак, па може да се зове било како, од прилике до прилике, тј. од користи до користи.)

Али Спахић није једини пример кршења статута из овогодишњег ужег избора. Ту је и Дарко Цвијетић. Како показује мало истраживање које је направио један мој колега и другар, Цвијетићев роман је прво штампан у БиХ и Хрватској, па тек онда у Србији. Сарајевска Народна и универзитетска библиотека каталогизовала је језик Цвијетићевог романа као босански, док је Национална и свеучилишна књижница у Загребу исти језик назвала хрватским. Међутим, када се Цвијетићев роман након ових издања, појавио и код српског издавача, НБС га је катологизовала… као роман на српском. Дакле, већ сама чињеница да прво издање романа није изашло на српском језику искључујује овај роман из конкуренције. Па ипак, ево нам Цвијетића у најужем избору, а колико сам чуо, неко је, изгледа, и гласао за њега (ако то има уопште неку важност).

Укратко, овогодишња НИН-ова награда је нерегуларна, а пошто не постоји интерес да се учини поново регуларном, онда је закључак јасан: НИН-ова награда као годишња награда за најбољи роман на српској језику више не постоји.

Управо зато, потпуно је бесмислено питати се како су се поткрали ови „пропусти“, па да књиге које су само каталогизоване, али не и писане на српском, уђу у конкуренцију за награду. Бесмислено је размишљати да ли је то „кривица“ жирија, издавача, Народне библиотеке Србије, итд, итд. Бесмислено је зато што у питању нису „пропусти“, него последица свесне намере организатора да регионализује награду, односно да у конкуренцију на мала врата уведе један број писаца из региона који не пишу на српском језику и не припадају српској књижевности. И то је све. Када постоји намера да се то уради, увек се могу пронаћи начини да се та намера изокола и спроведе: овде се неки роман каталогизује овако, а не онако, овде се превиди да је роман већ штампан на другом језику, овде неки писац из региона може да каже, у ближој будућности, рецимо ово: „ја пишем на босанском/хрватском/црногорском, али ако ме у Србији разумеју без превода, не смета ми да то тамо зову српским“. У сваком случају, НИН-у не пада на памет да промени статут награде – што би било поштено – и тако је дефинитивно ликвидира: њима је драже да се понашају шибицарски, односно да варају, на ситно (са Спахићем и Цвијетићем, ове године). Ergo, награда је мртва, али шминка се да није.

Последице регионализације
Разуме се, одлука о регионализацији награде која је ове година постала потпуно јасна и очигледна и доказива, без обзира на шминкање, има своје последице. Прво, да поновим: НИН-ова награда, каква је постојала до пре коју годину, више не постоји. То више није награда за роман године на српском језику и тачка.

Друго, регионализација награде ће нужно довести до промовисања регионалних аутора као књижевних величина и то из иделолошких разлога. Прошлогодишње пљување по српској књижевности, које је ове године мало спласнуло под утицајем бојкота, биће настављено, прећутно, убацивањем регионалаца у најуже изборе, даривањем будућих награда и медијском пажњом која треба да створи утисак њихове „супериорности“ у односу на локалне (српске) писце. Видели смо како то, у погледу медијске пажње, изгледа на примеру оног трећеразредног хрватског писца, који је овде добио медијски простор већи него што је иједан српски писац икада добио у Загребу (а и већина српских писаца у Београду), само зато да би нам казао да је српска престоница ћумез.

Тиме се, дакле, потврђује колонијална природа регионалне књижевности где је Србија само тржиште које треба да купује регионалне ауторе и њихову идеолошку „књижевност“ базирану на стереотипима о деведесетим, док српски писци, јасно, неће имати прилику да продају своје књиге по региону, а посебно не уз такву медијску подршку какву регионалци имају овде. Можда ће се појавити понеки изузетак – ако се процени да треба прикрити колонијалну структуру односа – али тада ће се аутор из Србије коме ће се „великодушно“ отворити врата региона, изабрати по аутошовинистичком критеријуму. Како је степен аутошовинизма обрнуто пропорцијалан таленту, таква „промоција“ српске књижевност у региону биће заправо њено понижавање: приступ ће бити дозвољен само аматерима који у недостатку талента пљују своју културу и народ коме припадају и тако „доказују“ иделошки наметнуту „инфериорност“ српске културе и књижевности.

Треће: поставља се питање који ће српски писци у будућности пристати да учествују у оваквој регионализованој „НИН-овој награди“ (коју сада треба већ писати под наводницима) где им је намењена улога статиста, који седе у чекаоници и надају се да ће и њих, на крају крајева, једном прозвати. Макар у ужи избор. То ме наводи на следеће питање: каква је ментална структура људи који пристају да у својој земљи буду третирани као нижеразредна декорација једне одузете награде да би се „такмичили“ са „регионалним величинама“ који имају „регионалну рецепцију“ насупрот њима локалцима, који не могу даље од своје границе? Заиста, какви су то људи? Питам се, да ли би у оваквој „НИН-овој награди“ пристао да учествује један Црњански, рецимо, или Пекић, Павић, Киш, Булатовић… Лично, мислим да не би. Пре свега зато што су побројани личности, а не дванести играчи српске књижевности (дакле, друга списатељска постава), који још увек траже неку потврду да су збиља писци, а не пискарала. Једино је за њих, наиме, ова награда и даље књижевна чињеница, јер само преко ње могу да дођу до читалаца. За нас који смо је бојкотовали, она то више није.

Понављам: она то више није. И то не само због идеолошки острашћеног жирија, нити због њене преварантске регионализације, већ и зато што смо готово све што је ова награда нудила стекли и без ње. Наиме, ако се награда разложи на компоненте видимо да она доноси: а) признање, б) новац, в) читалачку публику, г) присуство у медијима. Ако се погледају опуси безмало свих аутора који су награду бојкотовали, онда се запажа да они имају и тираже, и мање или веће присуство у медијима, као и признање, ако се под тим подразумевају друге награде, и то да вам се јављају читаоци које не познајете, а који вам пишу о томе шта ваше књиге значе у њиховим животима.

Ирелевантност ове награде јесте, дакле, оно што спаја писце који бојкотују награду са класицима у чијим опусима она више нема никакву важност, било да су је добили или не. Укратко, за бољи део српске књижевности ова награда нема више значај књижевне чињенице (бити-или-не-бити), али је значајно то што, дистанцирајући се од ње, тај бољи део српске књижевности показује да не пристаје на понижавање и на место декора у некаквој наградној чекаоници у којој један политички колумниста изиграва познаваоца књижевности, док организатор награде размишља само о томе како да изигра њен статут.

Бојкот показује да се природа књижевне чињенице променила: неколико фанова ове награде, који су већ добили хемороиде од седења у тој чекаоници и сезонских долазака у Београд у доба доношења одлуке, још увек апсолутно незналачки мисле да је знак вредности неке књиге то што неће имати више од пет читалаца. Такви књижевни аматери немају појма о томе да је Кишов прелазак са Пешчаника (руских формалиста) на Гробницу за Бориса Давидовича (постмодернизам борхесовске провинијенције) узрокован између осталог и већом комуникативношћу потоње поетике. Или, да појасним: потенцијално већим бројем читалаца. (Пошто овде нисам плаћен да људима држим допунску наставу из књижевности, зауставићу се на овом месту, без навођења других, подједнако убедљивих примера).

Укратко, НИН-ова награда, каква је постојала, више не постоји. Постоји једна друга награда, која се крије иза имена некада славне награде, продате у пакету са канцеларијама у Цетињској улици за мање од милион евра. Будзаштзо, као и много тога другог овде. Постоји, наравно и садашњи власник те награде – једна корпорација – која се преко локалних службеника буса у груди да са наградом, као својом имовином, може да уради шта хоће. Па урадите већ једном! Напишите у статуту да је награда регионална и да у њој учествују романи писани на свим језицима регије, плус, додајте и малошенгенски језик. Све је ок. Само што у том случају, јасно, 90 одсто читалаца у Србији више неће обраћати пажњу на ту награду и она ће изгубити свој смисао. И пошто то сви знамо, онда остаје само ово преварантско шибицарење, „пропусти“, лажне каталогизације и њихово свесно прихватање, шминкање нечег што је мртво, да би изгледало живо.

Међутим, ако НИН-ова награда, каква је постојала, више не постоји, нешто друго ипак постоји. Постоји, наиме, српска књижевност и начини књижевне комуникације између писаца и читалаца који не зависе више од те награде.

И то је добра вест, то је охрабрујућа вест: нестанак ове награде, од које је остала само љуштура (као што је, уосталом, љуштура и насловна страна НИН-а) не значи и крај српске књижевности. Напротив. Српска књижевност данас може да преживи ликвидацију НИН-ове награде, управо захваљујући томе што постоји критична маса читалаца и писаца који своје читалачке и стваралачке преференцијале не виде у идеолошко-регионалном хоризонту ове награде. То не значи да ови читаоци и писци читају само српску књижевност, али значи да они нису будале и нису склони самопонижавању.

И за крај: шта нам преостаје?

Ништа страшно: да затворимо врата иза те празне љуштуре и уживамо у чистом ваздуху.

[table id=1 /]

Слободан Владушић / Печат