КАРЛХАЈНЦ ДЕШНЕР: Римокатоличке оргије у Хрватској!

1

Рецепт усташе Мила Будака, министра за религију и школство у Независној Хрватској, гласио је: „Један дио Срба ћемо побити, друге раселити, а остале ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити у Хрвате.“ Његов програм у највећој мјери је остварен. Док су усташе спроводиле лов на Србе, Јевреје и Цигане и клали стотине хиљада њих често свирепије него животиње, а друге стотине хиљада претварали у принудне преобраћенике, ни једна једина ријеч није дошла из уста „намјесника Христовог“ (Алојза Степинца). Напротив!

Покатоличење Балкана је, као и мисионарење Русије, стари циљ Римске цркве. Крајем 19. и почетком 20. стољећа покушавало се све енергичније да се то оствари – најприје ослонцем на династију Хабзбурга, потом уз подршку виљемовске Њемачке и напослетку уз помоћ Муслонија и Хитлера.

Увече 10. априла 1941, када су Њемци заузели Загреб, уследила је прокламација Независне Хрватске. „Бог с Хрватима! За дом спремни!“, тако је почела прокламација аустроугарског пуковника Славка Кватерника, замјеника поглавника Анте Павелића. „Даљи рад“ циљао је на нескривено уништење Срба и Српске православне цркве, културно, финансијски, материјално, укратко; на безобзирно покатоличавање или убијање, те тотално разарење православних објеката (укупно је уништено 299 црква, од којих 172 у Лици, Кордуну и Банији).




Још у априлу, Срби су били стављени на исту степеницу као и Јевреји. Морали су да носе плаву траку на руци са словом П, иницијалом за православац, а Јевреји – Давидову звијезду. У свим канцеларијама, радњама, ресторанима, трамвајима и аутобусима, висили су натписи: „Забрањен приступ Србима, Жидовима, Циганима и псима!“ У Загребу, гдје су резидирали католички примас Степинац и папски легат Марконе, мучили су православног митрополита Доситеја толико да је сишао с ума.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Свуда су позивали православне на покрштавање. „Ако будете прешли у католичку цркву“, обећавао је ђаковачки бискуп Акшамовић, „бићете у својим кућама остављени на миру“. Неколико стотина хиљада је покрштено, а још више изгинуло од усташке милиције.

Ређали су се масовни свирепи злочини у Мостару, на Уни, у шуми Кихалци, у Глини, Добоју, Вуковару, Оточцу…

Један од врхунаца монструозног доказивања усташтва представљало је ликвидирање ранијег српског посланика, попа Бранка Добросављевића, пред чијим очима је његов малени син био исјечен на комаде, при чему је он сам морао да очита посмртну молитву, након чега су му ишчупали косу и браду, одрали кожу, ископали очи и мрцварили до смрти.

Исто се догодило у Свињици, покрајина Банија. У Млиништу, срез гламочки, распети су на крст ранији члан Скупштине Лука Аврамовић и његов син. У Косињу, гдје су усташе убиле 600 Срба, једна мајка је морала да у посуду хвата крв своја четири сина. У околини Сарајева истријебили су читава села, при чему је у селу Враће дошло до масовног стријељања српских сељака.

Када је од папе благословени Павелић, 26. јуна 1941. године, примио католички епископат у аудијенцију, и надбискуп Степинац му том приликом изразио „особито поштовање од свег срца“ и обећао „одану и вјерну сарадњу за свијетлу будућност наше домовине“, католичка Хрватска је за тих шест недеља већ поубијала тројицу православних епископа, више од стотину православних свештеника и калуђера, заједно са 180.000 Срба и Јевреја.

Прочитајте још:  У Србији су поново покушали да покрену "обојену револуцију" и то не последњи пут

Већ наредног мјесеца, усташе, те фурије подземља и отјеловљене сатане, убиле су у затворима, црквама и пољима преко 100.000 српских мушкараца, жена и дјеце. Црква у Глини била је претворена у кланицу. Дјеца су набијана на ражањ. Иницијатори зверства: др Мирко Пук, министар правосуђа поријеклом из Глине и приор фрањевачког самостана у Чунтићу, Частимир Херман. И као у Глини, тако је и у Берковићима српска црква послужила као затвор и стратиште православног живља.




„Срби су постали дивљач за одстрел“, како каже Рибентропов изванредни посланик Нојбахер. Спискови мртвих готово су бесконачни. Сваки ситни подзаповједник кретао је у лов на Србе и онда, да би био одликован, брзо је обавештавао надлежне о успјесима. Тако је усташки командат Војнића телефонирао Загребу: „Лов данас издашан. Укупно 500!“.

Већ за првих осам мјесеци клерофашистичког режима, број усташких жртава попео се на 350.000. Овај крсташки рат трајао је цијелу идућу годину и вјероватно се продужио на прве мјесеце 1943. године.

У Хрватској су се догађале грозоте пред којима су бледела недјела њемачких џелата из концентрационих логора. Усташе су вољеле мучитељске забаве уз ноћне оргије, забадале су усијане игле под нокте, сипали со у отворене ране, сакатили све могуће дјелове тијела и надметали су „племенитом“ такмичењу ко ће најбрже пререзати људски врат. Спаљивали су цркве пуне људи, набијали дјецу на колац у Власеници и Кладњу, са особитим задовољством сјекли су им носеве и уши, копали очи. Италијани су фотографисали једног усташу око чијег врата су висила два ланца људских језика и очију.

Када је Курцио Малапарте интервјуисао поглавника, спазио је плетену корпу од врбовог прућа на писаћем столу. „Каменице из Далмације“, упитах (свједочио је касније Малапарте), „а поглавник одговори: Поклон мојих вјерних усташа. Двадесет кила људских очију!“

Тај средњовјековни крсташки терор шокирао је чак и италијанске фашисте. Свеукупно се цијени број људи спасених од стране италијанских трупа на око 600.000. Протестовалио су чак и Њемци, дипломате, војна лица, партијски службеници, сама есесовска Служба безбједности. У више наврата њемачке трупе су чак напале усташе да би спријечиле покољ српског становништва. Најзад је чак и Рибентроп заповиједио њемачком посланику у Загребу да се одмах јави поглавнику и изрази „највеће запрепашћење Рајха због ужасних испада усташа“.

УЛОГА ЦРКВЕ

Од почетка до краја усташког режима, постојала је најужа сарадња са црквом. Индикативно је да су усташка надлештва већ првог дана своје егзистеније, 11. априла 1941, обнародовала преко Радио Загреба да ће неградском становништву свештеници жупних уреда давати директиве о понашању према Србима и Јеврејима. Многобројни клерици су већ годинама припадали усташама, међу њима сарајевски надбискуп Иван Шарић. Бискупи и свештеници сједели су у Сабору, усташком парламенту, свештеници су служили као официри у Павелићевој тјелесној стражи, фрањевци су командовали по концентрационим логорима, чак су опатице, груди дјелимично прекривених усташким ордењем, поздрављале на фашистички начин и код парада марширале непосредно из војске.

Прочитајте још:  Гидеон Грајф:Србољуб Живановић се зарекао да ће увек говорити у име оних који морају вечно да ћуте




Иво Губерина, свештеник и вођа Католичке акције, био је капетан Павелићеве тјелесне страже. Свештеник Божидар Брало био је покровитељ злоглане „Црне легије“ Јуре Францетића. Нарочите заслуге у истребљивању православних стекли су, према надбискупу Степинцу, синови св. Фрања Асишког.

Сагласно томе, усташке вође стално су држале у устима ријечи Бог, религија, папа, црква. На стотинама фотографија, Павелић се појављује међу бискупима, свештеницима, фратрима, опатицама и семенштарцима.

Католичка штампа обилато је увјеравала усташе у своје симпатије. У мноштву чланака славила је нову Хрватску као хришћанску и католичку државу. „Нека је слава Богу, наша захвалност Адолфу Хитлеру и неограничена љубав и оданост поглавнику др Анти Павелићу“ – тако је 27. априла 1941. године загребачки лист „Недјеља“ спојио све оно што спада заједно.

Фрањевци су сарађивали као џелати у концетрационим лoгорима који су у Независној Држави Хрватској ницали као печурке: у Јасеновцу, Јадовну, Пагу, Огулину, Јастребарском, Копривници, Крапју, Зеници, Старој Градишки, Ђакову, Лобограду, Тењу, Саници итд. Чак је и на хиљаде дјеце тамо било поклано. Штавише, створили су за њих посебне концентрационе логоре: у Лобору, Јабланцу, Млаки, Броћицима, Устицу, Сиску, Горњој Ријеци… Само у Јасеновцу је 1942. године било око 24.000 дјеце. Половина од тога је убијена. Преживјелу дјецу узимала је организација Каритас, којом је предсједавао надбискуп Степинац, и стварала од њих католике па чак и свештенике „јединоспасавајуће“ цркве.

Логор смрти, Јаcеновац на обали Саве, хрватски Аушвиц, у коме је страдало 700.000 Срба и Јевреја, имао је једно вријеме за управитеља фрањевца Вјекослава Филиповића; а помагали су му фрањевци и духовници: „Бркљанић, Матковић, Матијевић, Брекало, Чулина, Липовац и други. За четири мјесеца, под вођством фратра Филиповића, ликвидирано је 40.000 људи.




После слома Независне Хрватске, управо инострани фрањевачки самостани били су, нимало случајно, прибјежишта масовних убица, у Аустрији, Италији и Француској.

УЛОГА АЛОЈЗА СТЕПИНЦА

Ово, такође, убедљиво доказује улогу предсједника хрватске бискупске конференције, надбискупа Алојза Степинца. Од првог до последњег часа сарађивао је са режимом чије су злочине, он и његови бискупи изузетно ријетко и благо критиковали. Већ дан после прокламације Независне Хрватске отишао је Павелићевом замјенику, „војсковођи“ Кватернику, и указао му своје велико поштовање. Дана 16. априла приредио је у част Павелићевог повратка ручак у надбискупском двору. На ускрс је пожелио срећу „исто тако ускрслој“ усташкој држави. А 28. априла објавио је, у њену корист, једно пастирско писмо: „Мада су актуелни догађаји веома замршени, иако су фактори који утичу на њихов ток веома различити, ипак је лако разбрати руку Божју на дјелу.“

Коначно, Павелић је већ био објавио рат старокатолицима и Српској православној цркви, што је надбискуп Степинац, наравно, прихватио са задовољством, с примједбом „да је Павелић одани католик и да црква има потпуну слободу дјеловања…“

Монсињор Степинац је захтијевао од бискупија тијесну сарадњу са усташама. Наложио је клеру да нарочито свечано прослави годишњицу прокламације Независне Државе Хрватске, исто тако рођендан њеног вође Павелића, на чији се имендан морао у црквама пјевати Te Deum.

Прочитајте још:  Споразум усташа и комуниста из 1935. године

У јануару 1942. године, Степинац је од Ватикана био постављен за усташког војног викара. Скоро 150 свештеника јавило се тада у усташку армију за војне духовнике.

Приликом једног пријема у курији, Степинац је веома благонаклоно оцијенио царство злочина: „Био је јако добро расположен и управо борбен против свих могућих непријатеља наше државе“, јављао је Никола Рушиновић, представник усташке владе у Ватикану. „Стање у земљи он оцјењује веома повољно и хвали рад и труд владе. О поглавниковим напорима и бризи да се што прије успостави ред, те о његовом вјерском расположењу и односу према цркви говори најљепшим похвалним ријечима.“




Већеслав Вилдер, члан југословенске избјегличке владе у Лондону, јадикује: „У околини надбискупа загребачког Степинца чине се најјезивија злодјела. Братска крв тече потоцима… а ми не чујемо да глас надбискупов проповиједа огорчење због тога. Али читамо да судјелује на парадама нациста и фашиста.“

Дана 23. фебруара 1942. године, Степинац је, окружен својим достојанственицима, примио је вишеструко на смрт осуђеног Павелића на порталу Маркове цркве у Загребу и славио звучним фразама оснивање сабора, усташког парламента, коме је припадао и он са десеторицом својих духовника.

Маја 1943. године, надбискуп Степинац је поднио курији меморандум у коме је нагласио заслуге усташа у покатоличавању православних (240.000, како је нагласио), захвалио хрватском клеру, „прије свега фрањевцима“, и преклињао папу да се окрене Хрватима.

Трећи по реду усташки репрезентант код Ватикана, кнез Ервин Лобкович, извјештава о посјети хрватског примаса Риму од 26. маја до 3. јуна 1943. године: „Према ономе што сам чуо, Степинац је веома позитивно извијестио о Хрватској… Надбискуп је такође оправдавао и образлагао методе примијењене против Срба и Јевреја.“

Године 1944, министарство рата је издало војнички молитвеник „Хрватска држава“, препун жарких молитви за режим – с надбискупском дозволом за штампу. Исте године, Степинац је од Павелића одликован Великим крстом са звијездом. А 7. јула 1944, захтијевао је: „Свако мора још чвршће приступити одбрани и изградњи земље.“ А још 24. марта 1945. године примас је објавио посланицу у корист велике Хрватске и понудио своје дворе као прибјежиште многим политичким убицама које је полиција гонила.

Папа се врло милостиво понашао према примасу хрватске цркве Степинцу. Наименовао га је не само за војног викара усташа, него је тог надбискупа унаприједио у кардинала: Врховни суд Хрватске у Загребу већ га је био осудио на 16 година робије, али се Пије XII, још и тада, пред цијелим свијетом, опредијелио за њега.

Тим поводом, папа је овако писао 12. јануара 1953. године: „Мада је одсутан, ми га грлимо са очинском љубављу и жарко желимо да свако зна да наш закључак да га одликујемо достојанством римског пурпура није проистекао ни из ког другог разлога, осим да му се на доличан начин одужимо за његове велике заслуге.“ Своје „велике заслуге“ надбискуп Степинац је стекао као примас једне државе која је 240.000 православних Срба насилно преовратила у католицизам и око 750.000 поубијала, често након најсвирепијих мучења.

[table id=1 /]



ИЗВОР: http://www.sedmica.me/gbr/

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

1 утисак на “КАРЛХАЈНЦ ДЕШНЕР: Римокатоличке оргије у Хрватској!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *