В. Димитријевић: Отворено писмо Р. Дмитровићу или спречите спорни закон

Поштовани господине Дмитровићу,

Обраћам Вам се са изразима искреног уважавања и жељом да ово моје отворено писмо схватите крајње добронамерно, онако како је оно и писано. Оно јесте дуго и захтевно, али мора бити такво због тематике којом се бави. А она је више него захтевна. Верујем да ћете, поред свих обавеза које имате на својој дужности, издвојити време да бисте га прочитали, а верујем да ће и остали којима дође до духовног обзорја учинити исто. Знам Вас, иначе, као човека који је својим радом у области освешћења српског народа поставио стандарде који, по мом скромном мишљењу, и даље представљају узорну поруку онима који приступају националном послу. Пишући о томе, поодавно, у књизи Србовање и србофобија, забележио сам, између осталог, да нам „Ратко Дмитровић, неформални доктор кроатологије, већ годинама помаже да појмимо своју историју“; то и данас мислим, наравно.

Сјајно сте се борили за истину о нашој прошлости (Ваша књига Крст на крижу, о Србима и Хрватима, о томе убедљиво сведочи), али сте сада у положају неког ко, макар по позиву, може да утиче и на садашњост Срба, пре свега на њихову демографску садашњост. Познато Вам је каква је стварност (стравност) у питању: 2020. година је значила 120 хиљада мртвих и само 60 хиљада новорођених. И сами сте, недавно, упозорили јавност да нестајемо, и да ће нас, кроз три деценије, бити свега 4,5 милиона.[1]

Рађања и обнове становништва нема без јаке породице. Вама је то, наравно, и јасније него мени. Ви сте министар који настоји да ту истину посведочи. Ипак, због читалаца, вреди да истакнемо азбучник јавног деловања у корист најдрагоценије чињенице једног друштва, што породица свакако јесте.

Значај породице
Породица, утемељена на добровољној брачној заједници мушкарца и жене, њихових предака и потомака, јесте природна и основна јединица друштва, и као таква има право на заштиту државе и друштва, а у складу са чланом 16, ставом 3 Универзалне декларације о људским правима. Породица је циљ и смисао државе и најбоља, дакле природна, средина у којој се деца рађају, подижу и васпитавају. Као таква, породица је гарант националног опстанка, основна економска јединица и заједница без које нема развоја и напретка.

Деца имају право да одрастају са својим биолошким родитељима, када год је то могуће. Право родитеља да одлучују о васпитању, образовању и добробити своје деце, као и право деце да се брину и старају о својим родитељима у старости, исконскије је од права државе да се меша у унутарпородичне односе. (То, наравно, не подразумева икакво насиље у породици, о коме се данас тако много прича, не само због чињеничног стања, него и због идеолошке неопходности да се појам породице, ради разградње исте, повеже са насиљем и насилницима).

Шта да чини држава
Штетна политичка и економска дејства, којима присуствујемо од 1989. године наовамо, као и распад природне породице у нас, јесу узрок лошем животном стандарду, сиромаштву и незапослености, те је подршка природним породицама пут ка економском и моралном оздрављењу нације. Држава треба да охрабри брачне парове да имају што већи број деце. Мерама посредне и непосредне финансијске помоћи, пореским реформама, мерама за лакше стицање власништва над земљом, местом становања и производним капиталом, као гарантима породичне независности, мерама образовања и културе, држава мора да штити породицу.

Родитељство, нарочито мајчинство, и нарочито у нашем демографском мраку, може се препознати и као занимање, које треба на одговарајући начин подстицати и награђивати. Вишедетне породице, и то сходно броју чланова породице, морају бити позитивно дискриминисане на основу друштвеног значаја, па им тако треба приступати зарад повољнијег пореског третмана, лакшег стицања породичног дома, усклађивања приватног и пословног живота итд. Држава мора законски да препозна и омогући право на помоћ и дечји додатак и породицама са петоро и више деце.

Приоритети при планирању буџета државе и буџета општина и градова у држави морају бити издвајања за помоћ породици. Нужна је и државна стимулација за послодавце који запошљавају и не отпуштају труднице и мајке са малом децом.

Одбрана моралних вредности
Пошто живимо у доба владавине медија, држава треба да финансира медијске садржаје који истичу вредности породичног живота и родитељства и у исти мах да додатно опорезује медијске садржаје који су у супротности са традиционалним породичним вредностима. Ту, пре свега, треба мислити на ријалити програме и пропаганду различитих облика девијантног полног понашања, који штетно могу да утичу на малолетнике. Држава је ту и да финансира образовно-васпитне програме који поштују традиционалне културне, етничке и религијске вредности грађана Србије, које су у блиском односу са породичним вредностима, уважавајући право родитеља да одлучују о васпитању и образовању своје деце.

Програми васпитања и образовања деце и омладине треба да буду породично оријентисани, тј. морају бити планирани тако да припремају и оспособљују будуће нараштаје за породични живот, брак и родитељство као и да их упућују на одговорно сексуално понашање и на спречавање ширења полно преносивих болести.

Цела Србија ће тако постати сигурна кућа за породицу.

Устав и закони земље Србије
Наравно да нема потребе да Вама цитирам Устав Србије, али ћу, ипак, опет због читалаца, то учинити:

„Право на закључење брака и равноправност супружника. Члан 62. Брак се закључује на основу слободно датог пристанка мушкарца и жене пред државним органом. Члан 63. Република Србија подстиче родитеље да се одлуче на рађање деце и помаже им у томе.

Права детета. Члан 64. Деца уживају људска права примерено свом узрасту и душевној зрелости. Свако дете има право на лично име, упис у матичну књигу рођених, право да сазна своје порекло и право да очува свој идентитет. Деца су заштићена од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања. Деца рођена изван брака имају једнака права као деца рођена у браку. Права детета и њихова заштита уређују се законом.

Посебна заштита породице, мајке, самохраног родитеља и детета. Члан 66. Породица, мајка, самохрани родитељ и дете у Републици Србији уживају посебну заштиту, у складу са законом. Мајци се пружа посебна подршка и заштита пре и после порођаја. Посебна заштита пружа се деци о којој се родитељи не старају и деци која су ометена у психичком или физичком развоју. Деца млађа од 15 година не могу бити запослена нити, ако су млађа од 18 година, могу да раде на пословима штетним по њихово здравље или морал.“

Ево шта каже Породични закон:

“Породица. Члан 2. (1) Породица ужива посебну заштиту државе. (2) Свако има право на поштовање свог породичног живота. Брак. Члан 3. (1) Брак је законом уређена заједница живота жене и мушкарца. Ванбрачна заједница. Члан 4.(1) Ванбрачна заједница је трајнија заједница живота жене и мушкарца …Рађање, мајка и дете. Члан 5.(2) Мајка и дете уживају посебну заштиту државе. Родитељи. Члан 7.(1) Родитељско право припада мајци и оцу заједно.

Брак. Склапање брака. Различитост полова, изјава воље и надлежност.Члан 15. Брак склапају два лица различитог пола давањем изјава воље пред матичарем. Ништавост брака. Различитост полова, изјава воље и надлежност. Члан 31. Брак је ништав ако су га склопила два лица истог пола,…1. Материнство и очинство. Материнство. Члан 42. Мајка детета јесте жена која га је родила. Очинство. Члан 45.(1) Оцем детета које је рођено у браку сматра се муж мајке детета. Васпитавање детета. Члан 70. Родитељи имају право и дужност да са дететом развијају однос заснован на љубави, поверењу и узајамном поштовању, те да дете усмеравају ка усвајању и поштовању вредности емоционалног, етичког и националног идентитета своје породице и друштва.“

Ово је, ваљда, јасно свакоме. Или није? Изгледа да није. Изгледа по безакоњу које нам се спрема, а маскира се у закон.

Шта нам се спрема
У овом тренутку, у Србији се припрема усвајање безакоња маскираног у Закон о истополним заједницама, о коме наш угледни научник и борац за породичне вредности, др Миша Ђурковић, јасно каже, оштро поричући лажне аргументе бранитеља овог срамног нацрта:

“За прву реакцију само оно што је најважније знати. Они износе три аргумента и сва три потпуно нетачна. 1. Не усваја се закон о истополним „браковима“ него закон о истополним заједницама. – Тачно је, међутим, да се предлог закона само не зове законом о браку, а да у суштини намерава да права истополних заједница регулише максимално широко и да га решава кроз породичноправну материју. Нису случајно полазне основе углавном узимане из Породичног закона Србије. 2. Истополни партнери не могу да регулишу права у Србији. – Такође нетачно. Свако може да склопи било какав уговор који је у складу са законом и обичајима ове земље и да га овери код јавног бележника. Дакле, тиме могу да се регулишу оставина и разна друга имовинска права и код тих особа. 3. Србија је у обавези да законски регулише истополне заједнице због одлуке Европског суда за људска права Олијари и други против Италије.– Такође нетачно. Могу да вам наведем бројне пресуде Европског суда за људска права које никад нису имплеметниране, како у другим државама, тако и у Србији. Многе европске државе, чланице Савета Европе попут Пољске и Мађарске нпр. све више гледају како да се заштите од штетних одлука ове институције, и посебно све штетнијих одлука поменутог суда који, не само да доноси идеолошки мотивисане одлуке неокомунистичког типа, већ убрзано тако претумачује и своје раније одлуке./…/Русија је донела посебан закон где је изиричито речено да све што стиже у пакету од Савета Европе и Европског суда за људска права, ако је у супротности са њиховим уставом није валидно и релевантно за њих. Узгред, у пресуди се не каже да је држава дужна да донесе посебан закон већ да регулише одређена права што може да се уради и уз промену закона о наслеђивању итд.“[2]

Тако, одговорно и озбиљно као увек, пише др Миша Ђурковић. Можда сте већ прочитали.

„Пророчанство“ једне петиције
Као што видите, над нас се надвила невиђена опасност доношења противпородичних закона, што Вама, као министру задуженом за породицу, мора бити више него одбојно. И не само као министру, него, пре свега, као човеку. Али и као родитељу. Пред нама се испуњава оно о чему се писало у једном обраћању јавности, а што сте и Ви потписали 2011. године:

“Покушај поновног одржавања геј-параде у Београду сматрамо још једним чином насиља над сопственим народом од стране Тадићевог режима. Поред уништавања домаће привреде за рачун страних корпорација, поред прикривене и све отвореније издаје Срба на Косову и Метохији (за чија људска права је режим истовремено потпуно незаинтересован), поред препуштања осиромашених грађана лешинарској пљачки страних банака, режим, који је изгубио све сем голе власти, насилно покушава да спроведе геј-процесију и ове године кроз Београд. После низа свакодневних социјалних и националних понижења и пораза, марш геј-активиста схватамо као најдиректније поништавање основних вредности нашег друштва и почетак дефинитивног разарања српске породице. Свесни да ће у времену великих друштвених напетости оваква провокација врло лако активирати бомбу социјалног незадовољства, позивамо режим да послуша већинско мишљење грађана Србије и обустави припреме за још једну геј-параду. Као одговорни људи, сматрамо да треба учинити све како би се спречила додатна дестабилизација државе и како Београд не би горео као Лондон недавно.

Ми смо против одржавања геј-параде у српској престоници не зато што мислимо да је она сама по себи најважнији друштвени догађај, већ зато што из искуства других држава знамо да је она само почетак једног тоталитарног упада у наше породице који ће се на крају завршити: разарањем породице као основног темеља једног друштва, отимањем деце родитељима који желе да их васпитавају на традиционалним вредностима, геј-преваспитавањем наше омладине у државним школама и злостављањем малолетника од стране геј-парова који ће добити право да усвајају децу када се њихове истополне заједнице прогласе за бракове. Породица је последње уточиште нашег човека и то уточиште смо спремни непоколебљиво да бранимо.“[3]

Што је тада речено, у доба Тадићевог режима, сада се, пред нама, остварује.

А ми ћутимо.

Хоћу да верујем да Ви нећете ћутати. Јер никад нисте били самодовољни „ћутолог“.

Уџбеници „културе смрти“
Прошло је свега десет година од оног апела, а у уџбеницима државе Србије чији сте Ви министар већ се намеће лаж као истина. Ево шта се, уџбенички, са „бефелом“ Министарства просвете, нуди нашим гимназијалцима – јефтина пропаганда лезбејске НВО „Лабрис“:

“Циљеви Лабриса су: оснаживање лезбејки и жена другачије сексуалне оријентације од хетеросексуалне да прихвате свој идентитет и живе слободно са тим идентитетом у данашњем друштву; промоција права на лезбејску егзистенцију и смањење хомофобије у јавности; сарадња и умрежавање са лезбејским и другим (LGBTIQ) невладиним организацијама који се баве положајем и правима лезбејки, геј мушкараца, бисексуалних особа, трансексуалних особа, трансродних особа, интерсексуалних особа, квир особа (…) у Србији, земљама бивше Југославије и међународним организацијама; рад на промени законодавства којим би се уважила права истополно оријентисаних особа“.[4]

Деца треба да, од својих професора, сазнају како „Лабрис“ (чујте само!) „лобира невладине организације за људска права, у Србији и иностранству, као и владине институције и представнике/ представнице да прихвате и укључе у свој рад право на сексуалну оријентацију као основно људско право“.

У земљи у којој радници немају право на рад, која се гуши у беди и сиромаштву, лезбејство (а не право на рад и живот достојан човека) треба да буде основно људско право.

Верујем да Ви на то не пристајете.

Геј квислинзи у служби капитализма
Италијански философ Дијего Фузаро је, сасвим у складу са истином ствари, одавно рекао коме служе Либерално Глобалистички Бојовници Тоталитаризма (право значење скраћенице ЛГБТ, ако се разумемо) – најстравичнијем неолибералном капитализму, уништитељу људи и народа:

“Људи, хомо или хетеро, морају имати могућност да имају посао, образовање, здравство… Апсурдно је да им је данас формално загарантовано право на склапање брака, али да за то материјално немају могућност. То су све ствари које служе да одврате пажњу, оружје за масовно одвлачење пажње.“[5]

Од чега?

Од правих проблема, као што је планетоцид који спроводи 0,666 одсто (израз Николе Маловића) глобалистичке олигархије над остатком човечанства. Фузаро додаје да капиталистички систем „истовремено дисциплинује и понижава до мере у којој посматра и третира на сличан начин, као да су идентична стварност, школе и компаније, болнице и банке, финансијска улагања и људски животи, пословни пројекти и снови о слободи, берзанске трансакције и сентиментална питања./…/ А када се једном изгради ова аксиоматичка основа, лако се намеће свет флексибилности и радничке несигурности („апсолутни капитализам“ за разлику од „дијалектичког капитализма“ с почетка двадесетог века). То је либерализовани и конзумеристички пансексуализам за атоме који воле џендер задовољство, недефинисану родност и да буду без дугорочних веза несвојствених апсолутном капитализму.“[6]

То види социјално видовити Дијего Фузаро.

Није, дакле, реч о хомосексуалцима и њиховим правима, него о рату Империје Вашингтон – Брисел против свега Божијег и људског у нама и око нас, а зарад тријумфа апсолутног капитализма, који профит проналази у ликвидацији шест милијарди људи ради опстанка „златне милијарде“. Знам да Вам је то, одавно, јасно.

Нисте Ви од јуче.

Етика и гејополитика
Легализација „истополних заједница“ може се критиковати из разних перспектива. Тако, рецимо, домаћи марксиста Марио Калик (који се, иначе, залаже и за извесна права хомосексуалних особа), наглашава, не слажући са традиционалистичко – религиозним разлозима критике хомосексуалног понашања као греха:

“Наиме, из модерне перспективе Кантове моралне филозофије, хомосексуалност не може бити морална, самим тим ни бити прихваћена као општа друштвена вредност, јер се не може практички универзализовати, тј. хтети да важи као општи закон. Свет у коме би хомосексуалност универзално важила био би осуђен на пропаст. Зато хомосексуалност не може бити изједначена са хетеросексуалношћу, како захтева геј идеологија. Хетеросексуалност јесте и мора остати темељна и доминантна сексуална оријентација. Она је једини природни и нормални облик сексуалности, док хомосексуалност од овакве природе и нормалности одступа, чак и када није спорно да она не представља психичку болест.“[7]

Чак и да није болест, девијација свакако јесте.

Биологија сведочи о томе.

Чему служи састав нашег тела?
Калик затим додаје: „Телесни изглед и физиолошки склоп полних органа мушкараца и жена непобитно упућује на људску хетеросексуалну природу. Не питамо се зашто неко јесте или како постаје хетеросексуалац, већ зашто јесте или како постаје хомосексуалац, пошто с правом претпостављамо да је хетеросексуалност природно дата и примарна, а хомосексуалност одступајућа од ове правилности услед природно наслеђених или друштвено обликованих околности. Човекова природна хетеросексуалност је у вези са биолошким одржањем људског рода. Али, одржање човека као рода није ствар биолошке нужде, као у животињском свету, већ представља нешто што је прожето моралним законом, принципом који људско рађање уздиже изнад сфере пуке животињске репродукције. Наш живот је нека врста дара, јер су нам га подарили наши родитељи. А дарове, као што знамо, ваља давати, односно враћати. На оваквој размени, по неким антрополозима, почива свако људско друштво, а она је присутна и у основама моралности – чини другима само оно што желиш да и они теби чине, односно немој да чиниш другима оно што не желиш да они теби чине. Овај став је само једноставнија формулација горе наведеног Кантовог моралног императива. Он нам говори да смо, с обзиром на наше рођење које нам је даровано и тиме насталу ситуацију дуга, морално дужни да постанемо родитељи и да тиме неком другом људском бићу такође подаримо живот. Не треба посебно спомињати колико деца, сама по себи, оплемењују живот родитеља и људи уопште.“

Знам да Ви и ово одлично знате. Човек може бити и левичар и десничар, и либерал и конзервативац, и монархиста и анархиста, па да разуме ове речи, једноставне, јасне, прихватљиве свима, осим глобалистичкој олош – олигархији и њиховим квислинзима у окупираним земљама планете.

Неопходност закона који штите породицу
Народни посланик Небојша Бакарец је 2013. године објаснио због чега су Србији потребни закони који штите породичне вредности и рађање: “Сасвим је сигурно да Русија и Србија себи не могу да дозволе да остану неме и пасивне на са запада увезену веома агресивну хомосексуалну пропаганду, која делује токсично на ткиво сваког друштва. Русију и Србију у погледу демографске катастрофе везују многе сличности. Прво, суштински, ни једна ни друга се никада нису опоравиле од популационих губитака изазваних Другим светским ратом. Предратна Југославија је изгубила преко 15 одсто свог становништва (1,2 милиона), од чега највећи део губитака сноси српско становништво. Процена је да је 27 милиона совјетских грађана изгубило живот у том рату (не треба заборавити ни Стаљинове погроме од краја рата до његове смрти 1953. – где су страдали милиони – наравно погрома је било и до 1941.). По проценама сама РСФСР (Руска република у СССР-у) је 1940. имала 110 милиона становника а 1946. – свега 98 милиона. Данас Руска Федерација има око 143 милиона становника, док је 1991. имала 148,5 милиона. Од 1991. значајно опада број становника Русије. Слично важи и за Србију. Важно је упоредити ове податке са демографским кретањима у САД. Пред Други светски рат 1940. САД су имале 132 милиона становника – свега 22 милиона више од Русије у СССР-у. Данас САД имају око 316 милиона становника – 173 милиона више од Руске федерације. Да није било Другог светског рата (не убрајам ту уопште Стаљинове послератне погроме) – (а не заборавимо да је главни допринос сламању Хитлера – победи у рату дао управо СССР, тачније Русија) – Русија би данас имала много више од 200 милиона становника. Слично, сразмерно важи и за Србију. Такође, западне земље од токсичног дејства хомосексуалне пропаганде, једним делом, штити и чињеница да су веома богате и да имају значајну усељеничку популацију.“[8]

Он се те, 2013. године, између осталог, заложио да Србија, слично Русији, уведе закон који ће забрањивати пропаганду хомосексуализма малолетницима. Јасно је да закони који се у Србији намећу од стране покрета политичких хомосексуалаца, као квислинга НАТО Империје, свему ово жестоко противурече. И да ће главни удар бити усмере према младима, као будућности сваке државе и сваког народа.

Филимонова о последицама усвајања закона
Угледна руска научница, Ања Филимонова, указује на последице усвајања накарадног законодавства у Србији: „Неизбежне последице по државу и друштво су следеће:

1. Истинска стратегија није заштита права на хомосексуалне везе или права самих хомосексуалаца (српско законодавство има пун спектар заштите и обезбеђења људских права), него најшире распростирање и афирмација сексуалне аморалности и друштвене разузданости, пре свега међу младима. Дечаци и млади мушкарци, као потенцијални заштитници отаџбине, главна су циљна група. Али психолошко насиље над појединцима и друштвом није довољно – одмах после њега иде експанзија на државном нивоу. Државни органи, наука, култура, образовне установе стављају се под надзор професионалних геј активиста.

2. Циљ им је трансформација друштва и државе у складу са својим стандардима. С обзиром на савремене когнитивне и информативне технологије, ова трансформација може да се спроведе веома брзо.

3. Снажна мрежа геј активиста и њихових следбеника, коју подржава сва моћ Европске уније, агенција и установа САД, међу којима је главна улога у доба председника Обаме дата USAID, „погодује“ ослобађању од религиозних вредности, морала, етике, здраве логике, историјског, културног и цивилизацијског наслеђа, „ослобађање“ од Бога и саме људске природе. 3. USAID добија нови задатак – стварање међународне армије обучених лобиста који имају за циљ да наметну законе што сексуалне мањине изједначавају са сексуалном већином, нарочито кад је у питању легализација истополних бракова и усвајање деце од стране истих.

4. У складу са плановима USAID, прва фаза тог програма концентрисана је на земље у којима је и даље снажна религиозна свест. (Подсетимо се да је Агенција за међународни развој Стејт Департмента, USAID, из Русије протерана 2012. године. Током протекле две деценије USAID, познат као главни извозник америчке демократије и других западних „вредности“, укључујући и хомосексуализам, непосредно се, путем добром плаћене мреже НВО, бавио антируским подривачко – разорним акцијама, а све под видом „хуманитарне помоћи“ ).

5. Припрема професионалаца USAID да лобирају за права ЛГБТ заједнице указује да је агресивно наметање „мањинских“ права и џендер идеологије процес противудржавни и антисуверенистички.

6. Суштински, то је понижавање и насиље над српском државом и друштвом, рат без краја и бе ограничења, у коме нико неће бити поштеђен./…/

7. Брз развој бихејвиорално – социјалног тумора разара оно што је главно – породицу, која је темељ сваког друштва.

8. Настаје својеврсна „симулакрум армија“ мушкараца који не желе да имају породицу, децу, унуке и праунуке. Резултат: сви постају непријатељи – српски интелектуалци, верници, непослушни, читаво друштво и, на крају, држава, против које се треба борити свим доступним средствима. Шта се, пак, нуди у замену за религиозне, моралне и породичне вредности? Ништа. Вакуум. Индивидуалистичка изолованост, свеопшти неморал, правни хаос, слатко осећање победе међу ЛГБТ удружењима, гнусне радости пожуде тзв. „геј парада“, и „mind police“ – ето шта ће царевати на рушевинама разорене Србије.“[9]

Чврсто верујем да Ви такву визију Србије не прихватате. Не прихвата је нико коме је стало до наше будућности, али и до будућности човечанства.

Стварно, шта нас чека
Пре десетак година сам писао шта нас чека ако победи ЛГБТотализаризам: “Својевремено је Мао Цедунг (а стотине милиона је са уздахом олакшања то дочекало) узвикнуо: “Нека цвета хиљаду цветова“, мислећи, ваљда, на минимум плурализма у култури, која је била под тешким маљем „културне револуције“. Србија, за време Тадићеве власти, није имала срећу Мао Цедунгове Кине: у њој су гајени сами жутолати(ни)чни цветови жутокраке ЕУ без алтернативе. И тако је, у децембру 2011, у Музеју града Београда, уметничка група Arteq из Београда са групом Queer из Загреба организовала изложбу „Нацистички терор над хомосексуалцима 1933-1945“. Биљана Космогина, из београдске уметничке групе, за Политику (17. децембар 2011, стр. 07), изјавила је да је изложба прављена на основу „фактографских докумената прикупљених у музејима холокауста у Вашинтону и Берлину“.

Мирјана Сретеновић, ауторка чланка, описује једно идеално ЕУ стање у Немачкој пре доласка нациста: “На изложби је приказана геј култура почетком 20. века: снажне геј заједнице, геј магазини и часописи који излазе у Берлину, велики број геј клубова који су снажењем нацизма све више падали у немилост власти“.

Сазнали смо да су нацисти скупили податке о 42 хиљаде припадника геј популације, а Биљана Космогина нам је, са поучно подигнутим прстићем, испричала: “Немачка влада 2002., рехабилитовала је жртве Холокауста хомосексуалне оријентације, док је у Амстердаму тим жртвама хомосексуалцима подигнут споменик у Берлину 2008, Барселони 2010; Беч и Минхен требало би да следе 2012. Поставка такође подсећа и на остале жртве Холокауста, као и на наше претке настрадала у логорима на простору Београда (Бањица и Старо сајмиште), међу којима се не зна да ли је било геј популације (подвукао В. Д.).

Интересантно да ова тема код нас није предмет истраживања, док су Хрвати установили својих 160 геј жртава у том периоду“…А онда нам новинарка Политике даје још једну „посластицу“, под насловом „Геј искуства Алана Тјуринга и Оскара Вајлда“, у којој се разматрају тужне судбине математичара Тјуринга и писца Вајлда, својевремено изложених непријатностима због своје „полне оријентације“ (Вајлд је чак лежао и у бувари у Редингу, о чему је оставио стихове једне поеме.) Од познатог домаћег „геј активисте“ Душана Маљковића сазнали смо и једну изазовну вест (на шта изазива, нека вам кажу они којима је мука од кривина на путу „загејавања Србије“): “Унук Оскара Вајлда, који је и сам геј активиста, сада ради на рехабилитацији свога деде“ (у Србији би се тај пројекат звао: ‘Ја враголан и мој деда’).“[10]

Оно што је, кад сам текст писао, био само куриозум, сада ће, ако се усвоје наказни закони, постати „пут без алтернативе“. Више ће се учити о „геј жртвама нацизма“ него о српским жртвама у НДХ.

Поштовани господие Дмитровићу, учините све што је до Вас да нас таква будућност не снађе!

Победа или победа
Заиста чврсто верујем да ћете Ви, као министар (слуга народа који гаји култ породице, јер ministerium значи „служба“) учинити све да закони – наказе ни не дођу пред Скупштину Србије, и да ћете покушати све што је у Вашој моћи да то спречите. Ако Вам, пак, то не пође заруком, верујем да ћете се определити за врхунски морални чин – оставку на министарско место у Влади Србије, јер смисао оставке знате и у њега нимало не сумњате. По тој оставци били бисте упамћени у часној историји овог народа. То неће бити пораз, него победа – и за Вас, и за све моралне и часне грађане Србије, не само Србе.

Ви не можете изгубити – или ћете победити ако спречите усвајање лакдријашке измислице која се претвара да је закон о „истополним заједницама“, или ћете победити дајући оставку на министарско место, и не пристајући на лаж и мрак као меру и проверу Србије, Ваше и наше подједнако, али и заједничке баштине наших предака и потомака.

Смисао једног чина
О чину оставке у данашње време пише професор др Мило Ломпар, у својим Моралистичким фрагментима: Ако је осмотримо из спољашње перспективе, са становишта света и стварности, оставка је – у случају када није нешто изнуђено и наметнуто нити употребљиво него је слободно напуштање чвора у мрежама моћи – савршено бесмислен чин. Јер, врхунска мудрост нашег времена, опијена својом саморазумљивошћу, гласи: бесмислено је оно чиме се ништа не постиже.

Израстајући из прећутног поуздања у снагу и вредност личности, анахроног у свету којим владају функције а не бића, који је пренасељен деперсонализацијом, оставка није ни задоцнели романтично-конзервативни знак. То је била, или могла бити, у временима када је, рецимо, Ото фон Бизмарк овако оцењивао највеће финансијере света: „У погледу новца, наравно, Ротшилд је био ‘најугледнији’ човек у Франкфурту. Али, одузми им њихов новац и плате, и видећеш колико су неугледни.” То је аристократско становиште о човековој вредности, које није само превазиђено него више не постоји као такво, јер би нам било немогуће укотвити ову мисао у механизам света. Каквог, онда, смисла може имати лични апел? Док је, некад, носила у себи значење, оставка је била неко показивање и протест, неко неслагање са устројством поретка, да би, данас, била битна само као функција: шта жели да постигне онај који је подноси? Треба осетити колико је ово питање различито од питања које је заувек ишчезло: зашто он подноси оставку? То ишчезло питање нас упућује на стање ствари, на оно наслеђено и савремено што из темеља открива свет, на нешто што је битно везано за оно што му претходи, условљавајући и обликујући га.

Сада нас, међутим, занима само оно што се са тим стварима може учинити, одвојено од свега изузев надолазећег времена. Као чин прошлости, битно несавремен, оставка изазива бригу и подозривост: за кога он ради? Ово вечито питање, које почива на претпоставци да се увек за неког мора радити, постављају са подједнаком заинтересованошћу и у политичком и у корпоративном свету. Када стигне извештај – јер увек на крају стигне извештај -да човек-у-оставци не ради ни за кога, настаје зачуђено нагађање: колико он тражи? Ако се испостави да не тражи ништа, јер само у том случају је реч о оставци, нелагодност и недоумицу – шта онда хоће? – смењује (у часу када је извесно да је оставка безусловна) потпуна равнодушност: нека иде. Али, оставка је – из унутрашње перспективе – чиста слобода. Она показује да свет -који има начина да нас натера да поштујемо правила поретка – није подвластио нашу осећајност, нити је расточио нашу охолост. Јер, оставка нас увек кошта и плаћајући ту цену – која може бити велика и чак претећа у односу на човекову будућност – показујемо да смо још себи битни.

У оставци, дакле, увек пребива нешто из себе непомирљиво са поретком, нешто што неисказано одјекује у синтагми: ја-то-нећу, она потврђује важност човековог ја и отуд је ретка, јер припада личности а не било коме: њоме се ремети преовлађујућа осећајност безличних. Она још увек полаже право на слободу, што је савршено непотребно: у односу на механизам, на ђубре, на флукс-и-рефлукс – у шта се свет претвара сваког часа – шта значи бити слободан? Оставка, некад схватана као знак моралне осетљивости, данас је чин у којем се срећу слобода и свет. Човек који не подноси оставку из слободе показује да је разумео знакове времена, јер ни од чега се не узмиче ако нисмо приморани, сваки положај се брани по сваку цену, и кад је залог сам човек, увек се постројавамо у невидљивом распореду сила. Ако је – упркос времену – човек даје из слободе, онако како се уличним перачима шофершајбни удељује динар, ако он – тако – своје налогодавце своди на успутне молиоце, што је нереално јер они то никако нису, онда је у дејству естетско подручје егзистенције.

Уместо да је упетљан у мрежу критичких, практичних и моралних дејстава, човек се издиже невероватно високо, будући да он само у односу на кардинале моћи постоји као неко ко је изнад, јер је у простору чисте слободе. Некада показивање става, наговештавање невидљивих разлога, узорна морална чињеница, оставка је данас последњи естетски чин у практичној егзистенцији: дубински проблематична, често уништавање човекових могућности у реалном свету, оставка остаје чист естетски чин, само савршенство уметности, успињање у невероватне могућности слободе и уобразиље.”[11] (83-85 стр.)

Верујем у Вашу слободу која, ако не успете да спречите усвајање наказног противпородичног закона, води ка моралом чину првог реда – управо оставци.

Надам се да ћете је поднети лака срца, јер за то имате подршку оне праве, већинске, породичне Србије.

Знајте да сам Вам ово писао чврсто уверен да ћете ме разумети, и, понављам, са искреним изразима највишег поштовања.

Владимир Димитријевић

________________________________________________________________________________________________

Упутнице:
[1] https://www.danas.rs/drustvo/dmitrovic-srbija-ce-2050-imati-45-miliona-stanovnika-ako-se-nastave-demografski-trendovi/

[2] https://www.ifamnews.com/sr/chomickini-zakoni-ili-sns-zakoni-/http://

[3] https://pescanik.net/peticija-dveri/

[4] Приручник за наставнике грађанског васпитања у Гимназији, Мисија ОЕБС-а у Србији, Завод за унапређивање образовања и васпитања, Београд, 2020.

[5] http://www.pecat.co.rs/2019/09/dobrodosle-homoseksualne-lakrdije/

[6] https://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Stav&clanak=714221&datum=2019-09-26

[7] https://www.academia.edu/37978974/Mario_Kalik_Homoseksualnost_i_Parada_ponosa_NSPM_XIX_1_2_2011_do

[8] www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/u-susret-zakonima-o-zabrani-promocije-homoseksualnosti-u-srbiji.html

[9] https://www.vladimirdimitrijevic.com/sr-rs/tekstovi/320-lgbt-inkvizicija-protiv-srpskih-intelektualaca.html

[10] http://www.akademediasrbija.com/index.php?option=com_content&view=article&id=6005:2012-09-12-12-04-42&catid=38:cat-komentari-vesti&Itemid=54

[11] Мило Ломпар, Моралистички фрагменти, Catena Mundi, Београд, 2020.

[table id=1 /]

Извор Искра, 12. март 2021.