Евола: О феномену хомосексуализма

0
Евола

Како је познати италијански сликар, писац и филозоф Јулијус Евола у свом делу „Метафизика секса” покушао да објасни узроке и појавне облике на Западу све раширенијег феномена хомосексуалности
Хомосексуалност је феномен који, с обзиром на његову раширеност, наука о сексу никако не може да занемари. Гете је писао да је „она стара колико и човечанство, услед чега се може рећи да је део природе, мада је против природе”. Ако је, дакле, „енигма која је утолико тајанственија уколико више настојимо да је научно објаснимо” (Иван Блох), и са тачке гледишта метафизике секса, како смо је формулисали на претходним страницама, она чини комплексан проблем.

Већ је споменуто да се Платон у својој теорији ероса често позивао не само на хетеросексуалну љубав већ и на ону према ефебима и милосницама.[1] Сад, ако се ерос разматра у оним својим сублимираним облицима везаним за естетски фактор, где би се, по споменутој платонистичкој прогресији, од лепоте према неком конкретном бићу убрзо прешло на усхићење које може да буде изазвано обезличеном бестелесном лепотом, апстрактном божанском лепотом, не поставља се никакав прави проблем када је случајно полазиште неко биће истог пола.

Термин „уранизам“, који неки употребљавају за хомосексуалност, потиче управо од платонистичке дистинкције Афродите Ураније и Афродите Пандемије; прва би била богиња аристократске и не-телесне љубави, која није окренута рађању као што је то она која за објекат има жену. Можда је педерастија, Paidon Eros, у почетку имала, у одређеној мери, ово својство када су је славили древни писци и песници а упражњавале еминентне личности. Али, довољно је само прочитати последње странице Гозбе са Алкибијадовом беседом да би се схватило колико је мало, у Хелади, овај ерос остајао „платонски”, како је он водио и телесним развојима, што се све чешће потврђивало са декаденцијом тог античког обичаја у Грчкој, а првенствено у Риму.




Емпиријске могућности

Ако се, дакле, у овим терминима прихвати хомосексуалност, то јест у потпуној подударности са нормалним сексуалним односима између мушкарца и жене, може се слободно говорити о девијацији, не са некаквог моралистичког или конвенционалног гледишта, већ управо са оног метафизике секса.

Неумесно је, како чини Платон, метафизичко значење из мита о андрогину применити на хомосексуалну љубав, то јест ону између педераста и лезбејки. Наиме, за такву врсту љубави не може се више говорити о покушају мушког принципа и оног женског, обухваћених у примордијалном бићу, да се поново споје: митско биће почетака би, у том случају, требало да буде не андрогино већ хомогено, моносексуално: сав мушкарац (у случају педераста) или сва жена (у случају лезбејки), а два љубавника настојали би да се споје као једноставни делови исте твари: дакле, отпада оно суштинско, оно што овом миту даје читаву његову вредност, то јест идеја поларности и сексуалне комплементарности као основа магнетизма љубави и „трансцендентности” у еросу, заслепљујуће и деструктивне објаве Једног.

Тако, ради објашњења, треба да спустимо раван и размотримо различите емпиријске могућности. Обично се у сексологији разликују два облика хомосексуалности, један урођен и конституционалан, други стечен, условљен психо-социолошким и амбијенталним факторима. Код другог треба, међутим, утврдити разлику између облика који имају обележје порока и облика који претпостављају латентну предиспозицију која се остварује у одређеним околностима: неопходни услов, јер у истоветним околностима различити типови се различито понашају, не постају хомосексуални. Важно је, међутим, не сагледати статично конституционалну конфигурацију, претпоставити извесну могућност њене променљивости.

За „природну” хомосексуалност, односно ону која је узрокована предиспозицијом, најједноставније објашњење дато је оним што смо већ рекли о различитим степенима поларизације, о чињеници да процес поларизације у својим физичким аспектима, а још више у оним психичким, може да буде непотпун, у мањој мери него код „нормалног” људског бића, будући да својства једног пола нису превладала у истој мери у односу на она другог пола. У том случају, реч је о оном што је М. Хиршфелд назвао „сексуалним међуоблицима”.




У таквим околностима (кажемо, на пример, када је неко биће анаграфски мушкарац само за 60 одсто) могуће је да се еротска привлачност – која се по правилу заснива на поларитету полова, и стога на хетеросексуалности, и која је утолико интензивнија уколико је мушкарац више мушкарац а жена-жена – рађа и међу особама које су по грађанском статусу и по ономе што се односи само на сексуална обележја која називамо примарним истог пола јер су, заправо, „међуоблици”. У случају педераста, Улрикс је исправно рекао да се ту можемо наћи пред anima muliebris virili corpore innata.[2]

Треба, међутим, водити рачуна о споменутој могућности конституционалних промена, које сексолози веома мало узимају у обзир. Треба, наиме, имати у виду и случајеве регресије. Могуће је да доминантна моћ од које у одређеној особи зависи поларизација – бити заиста мушкарац или заиста жена, неутралисањем, атрофијом или свођењем на латентно стање својстава другог пола – слаби, што може да доведе до активирања и помаљања ових прикривених својстава.[3]

И овде не безначајну улогу може да има околина, општа клима неког друштва: у цивилизацији у којој је на снази егалитаризам, где се разлике одбацују, где се фаворизује промискуитет, где антички идеал „бити свој” не значи више ништа, у рашчињеном и материјалистичком друштву очигледно је да се овај феномен регресије, а са њим и хомосексуалност, налази у нарочито повољним околностима, тако да није нимало случајан импресивни пораст феномена хомосексуалности и „трећег пола” у последњем „демократском” раздобљу, као и сама појава чак и промене пола, и то у мери која је, изгледа, без пандана у другим епохама.[4]




Мужевни хомосексуалци

Међутим, позивање на „сексуалне међуоблике”, на непотпуни процес поларизације или на регресију не објашњава све варијетете хомосексуалности. Наиме, постојали су хомосексуални мушкарци који нису били нити феминизирани, нити „међуоблици”, већ, чак, и војници, особе несумњиво мушког изгледа и понашања, моћни мушкарци који су имали или могли да имају најлепше жене. Овакву хомосексуалност није лако објаснити и ту с правом може да се говори о девијацији и перверзији, о „пороку”, везаном можда за моду.

Несхватљиво је, наиме, шта може да гурне једног мушкарца, који је стварно мушкарац, према особи истог пола. У чињеницама искуства, ако је адекватан материјал за оно што се доживљава на врхунцу оргазма готово непостојећи, то је још више случај у погледу хомосексуалних сношаја. Али ту има разлога за претпоставку да се једва превазилази режим „мастурбације удвоје”, да се за „задовољство” упражњава и један и други условни рефлекс, не само без метафизичких, већ и без физичких претпоставки за потпуно и разарајуће сједињење.

За „природну” хомосексуалност, односно ону која је узрокована предиспозицијом, најједноставније објашњење дато је оним што смо већ рекли о различитим степенима поларизације, о чињеници да процес поларизације у својим физичким аспектима, а још више у оним психичким, може да буде непотпун, у мањој мери него код „нормалног” људског бића, будући да својства једног пола нису превладала у истој мери у односу на она другог пола. У том случају, реч је о оном што је М. Хиршфелд назвао „сексуалним међуоблицима”.

У таквим околностима (кажемо, на пример, када је неко биће анаграфски мушкарац само за 60 одсто) могуће је да се еротска привлачност – која се по правилу заснива на поларитету полова, и стога на хетеросексуалности, и која је утолико интензивнија уколико је мушкарац више мушкарац а жена-жена – рађа и међу особама које су по грађанском статусу и по ономе што се односи само на сексуална обележја која називамо примарним истог пола јер су, заправо, „међуоблици”. У случају педераста, Улрикс је исправно рекао да се ту можемо наћи пред anima muliebris virili corpore innata.[2]




Треба, међутим, водити рачуна о споменутој могућности конституционалних промена, које сексолози веома мало узимају у обзир. Треба, наиме, имати у виду и случајеве регресије. Могуће је да доминантна моћ од које у одређеној особи зависи поларизација – бити заиста мушкарац или заиста жена, неутралисањем, атрофијом или свођењем на латентно стање својстава другог пола – слаби, што може да доведе до активирања и помаљања ових прикривених својстава.[3]

И овде не безначајну улогу може да има околина, општа клима неког друштва: у цивилизацији у којој је на снази егалитаризам, где се разлике одбацују, где се фаворизује промискуитет, где антички идеал „бити свој” не значи више ништа, у рашчињеном и материјалистичком друштву очигледно је да се овај феномен регресије, а са њим и хомосексуалност, налази у нарочито повољним околностима, тако да није нимало случајан импресивни пораст феномена хомосексуалности и „трећег пола” у последњем „демократском” раздобљу, као и сама појава чак и промене пола, и то у мери која је, изгледа, без пандана у другим епохама.[4]

Мужевни хомосексуалци

Међутим, позивање на „сексуалне међуоблике”, на непотпуни процес поларизације или на регресију не објашњава све варијетете хомосексуалности. Наиме, постојали су хомосексуални мушкарци који нису били нити феминизирани, нити „међуоблици”, већ, чак, и војници, особе несумњиво мушког изгледа и понашања, моћни мушкарци који су имали или могли да имају најлепше жене. Овакву хомосексуалност није лако објаснити и ту с правом може да се говори о девијацији и перверзији, о „пороку”, везаном можда за моду.

Несхватљиво је, наиме, шта може да гурне једног мушкарца, који је стварно мушкарац, према особи истог пола. У чињеницама искуства, ако је адекватан материјал за оно што се доживљава на врхунцу оргазма готово непостојећи, то је још више случај у погледу хомосексуалних сношаја. Али ту има разлога за претпоставку да се једва превазилази режим „мастурбације удвоје”, да се за „задовољство” упражњава и један и други условни рефлекс, не само без метафизичких, већ и без физичких претпоставки за потпуно и разарајуће сједињење.

У исту необичну слику могао би, дакле, да уђе и случај хомосексуалности, иако је он далеко учесталији: померени ерос услед којег биће истог пола, као и у оноликим случајевима сексуалне психопатије, служи као обичан случајан узрок или ослонац, будући да потпуно изостаје свака дубока димензија и свако више значење искуства због одсуства за то неопходних онотолошких и метафизичких премиса. Ако, као што ћемо видети, у неким видовима садизма и мазохизма можемо наћи елементе способне за улазак у најдубљу структурацију хетеросексуалне еротике, постајући перверзије само када се апсолутизују, никакво аналогно препознавање не може да се изврши у погледу хомосексуалности.

Јулијус Евола

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



БОНУС ВИДЕО:

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.