Коме одговара рат у Гази

После више од годину дана релативног мира и стабилности у појасу Газе, Израел и радикални палестински Хамас поново су на ивици рата.

Експлозивна брзина којом су се немири из источног јерусалимског предграђа Шеик Џарах пренели до светилишта Харам ал Шариф и џамије Ал Акса, а одатле до појаса Газе, нова је потврда да је једна варница полувековне окупације довољна да распламса израелско-палестински конфликт који су многи последњих година покушали да маргинализују.

У једном од најкрвавијих сукоба последњих година, Израелци су јуче ваздушним ударима узвратили на бараже више од 850 ракета испаљених из Газе и том приликом страдала су 43 Палестинца, укључујући и тринаесторо деце. Многе зграде су уништене, све полицијске станице, као и куће тројице лидера Хамаса. Што број жртава није већи може да се захвали чињеници да Израелци унапред обавесте који ће циљеви бити гађани.

Ракете из енклаве сеју страх по Ашкелону, Лоду, Бершеви и, први пут после седам година, Јерусалиму. Када је Израел у уторак уништио 13-спратни торањ Ханади у центру града Газе, Хамас је ракетама гађао и Тел Авив. У Израелу је до сада погинуло шест особа, а по земљи се шире сукоби Јевреја и локалних Арапа. Школе по централном Израелу су затворене.

Ескалација насиља прети новим, четвртим ратом у Гази по сценарију оног из јула 2014. када је током 50 дана убијено више од 2.000 Палестинаца а преко 10.000 рањено, од чега су по проценама УН 65 одсто били цивили. Током тих операција страдало је 67 израелских војника и пет цивила. Израелу прети да се поново суочи са оптужбама међународне заједнице за прекомерну употребу силе.

Све је почело сукобом због плана принудног исељавања 13 палестинских породица из јерусалимског предграђа Шеик Џарах како би се ослободио терен за градњу новог јеврејског насеља у делу града који је већим делом палестински.

Протести због покушаја јудаизације убрзо су се пренели до џамије Ал Акса, треће најсветије у исламу, која је подигнута на простору најсветијег јеврејског Храмовног брда. Вандалски упад израелских снага реда у Ал Аксу, у време молитви током јуче завршеног светог месеца рамазана, потпуно је разјарио палестинску младеж која је како је знала покушавала да се супротстави сузавцу, воденим топовима, шок-бомбама и гуменим мецима. Више од 300 Палестинаца и 30 израелских полицајаца завршило је у болници после само једног дана и ноћи сукоба.

Тензију су појачавали и маршеви радикалне израелске религиозне деснице који су славили дан када је у рату 1967. Израел од Јордана преузео контролу над јерусалимским Старим градом.

Поглавари 13 различитих хришћанских доминација у Јерусалиму затражили су интервенцију међународне заједнице како би се „прекинуле ове провокативне акције”, али тада је на сцену ступио Хамас који управља појасом Газе. Хамас је издао ултиматум: уколико се сви израелски полицајци не повуку са подручја око Ал Аксе и не напусте Шеик Џарах, следи акција – на изненађење израелских војних кругова који су веровали да Хамас не жели нову рунду борби и да су претње ракетним нападима пропаганда. Три сата пре истека ултиматума уследили су баражи на Јерусалим. Пошто је по речима премијера Бењамина Нетанијахуа пређена „црвена линија”, Израел је кренуо у бомбардовања и ракетне нападе, на границу Газе послата су појачања, а 5.000 људи је хитно мобилисано.

Лидер десничарског Ликуда, који на све начине покушава да минира формирање опозиционе владе, користи ову напетост. Он све посматра кроз призму да ли догађаји њему могу да помогну, а да одмогну политичким противницима. Себе приказује као јединог ко је у стању да обезбеди сигурност, иако је суочен са критикама партнера са крајње деснице који га оптужују за прећутну сагласност са Хамасом и неспремност да употреби већу војну моћ.

„Нетанијахуов стратешки савез са Хамасом показује се вредан. Не за корист Израела, већ Нетанијахуа”, пише угледни израелски колумниста, Бен Каспит, који није усамљен у оценама да је Хамас учинио услугу актуелном премијеру коме се не жури да спусти тензију, напротив. Он новом мандатару, Јаиру Лапиди, отежава преговоре са лидерима партије израелских Арапа без којих тешко да може да формира владајућу коалицију. У таквом амбијенту и лидер опозиционе странке Јамина, Нафтали Бенет, захтева наставак војне кампање све док Хамас не плати „тешку цену”.

Лидер Хамаса Исмаил Ханије такође жели да политички капиталише и обећава да ће се ракетни напади наставити све док Израел не прекине са „тероризмом и агресијом у Јерусалиму и на џамију Ал Акса”. Њему је ово прилика да покаже одлучно лидерство и тако ослаби снаге ривалског Фатаха и палестинског лидера.

Председник Махмуд Абас каже да Израел сноси „пуну одговорност” за агресију у Јерусалиму и за ваздушне нападе на Газу. Потврђујући да нема готово никакву моћ, он апелује да се међународном интервенцијом заустави насиље и спречи исељавање палестинских породица из предграђа Шеик Џарах.

Абас не помиње шта су радиле палестинске снаге безбедности. Где су биле да заштите вернике на Брду храма и у џамији Ал Акса? Позивање на „међународну интервенцију” је покушај прикривања немоћи Абасове палестинске власти која Израелу допушта агресивно понашање које је шокирало свет.

Савет безбедности УН намеравао је да позове Израел да спречи исељавање палестинских породица, на „уздржаност” и поштовање „историјског статуса кво на светим местима”, али САД се још премишљају.

Колико је могућ рат? Израелски лидери попут Нетанијахуа, садашњег министра одбране Бени Ганца и начелника Генералштаба Авива Кочавија били су директни актери великих војних операција 2014. и добро памте да нису остварили ништа значајно – сем што су Израел поставили на мету критика због прекомерне агресије.

Зашто би Израел кренуо у општи рат против Хамаса који је последњих година фаворизовао и држао као пандан Фатаховој власти у Рамали, и то у време када администрација у Вашингтону није склона да се ангажује око конфликта у који ће по свему судећи бити увучена?

Последњих година Израел и Хамас устезали су се од сукоба широких размера ограничавајући се на повремене ударе у којима је свака страна проглашавала победу, а онда би се све вратило на нестабилни статус кво. И израелски и палестински политичари су у замци кризе која засад нема решења.

Повремено насилно отварање старих рана у најдужем конфликту савременог света отежава напоре међународних преговарача који су у трци са временом како би покушали да се операције већег интензитета, као до сада, заврше посредничким преговорима. Египћани за сада нису успели.

[table id=1 /]

Бошко Јакшић / Политика