Средњи син кнеза Лазара ког су Срби заборавили: Због свађе са братом избрисан из памћења и историје

Свети српски кнез Лазар са својом супругом Милицом имао је укупно осморо деце. Наша историја памти да му је кнегиња Милица, која је порекло вукла од Вукана – најстаријег сина великог жупана Стефана Немање, родила пет ћерки пре него што ће на свет 1377. године донети Стефана (деспота Стефана Лазаревића). Затим ће се родити Вук, а потом и Добривоје.

Први, Стефан, постао је деспот и један од најпросвећенијих владара свог доба. Трећи, Добривоје, умро је као одојче. А Вук, иако је одиграо важну улогу у догађајима на почетку XV века, пао је у заборав од стране народа. Ево и зашто…

Најстарији Стефан ће постати познат у историји као деспот Стефан Лазаревић, просвећени и учени витез европског калибра који је престоницу по први пут у нашој историји пренео у град на ушћу Саве у Дунав.

Вука ћемо избрисати из памћења и из историје. О њему се скоро ништа неће учити у историјским уџбеницима. Биће помињан тек успутно, приликом појашњавања контекста Стефанове проторенесансне прозне песме “Слово љубве” која је њему, верује се, и била упућена.

Нажалост, о Вуку Лазаревићу се и не зна превише. Зна се да је на свет дошао око 1380. године, зна се да је крајем деведесетих година заједно са својим старијим братом Стефаном, мајком Милицом и монахињом Јефимијом (која се родила као Јелена, ћерка Душановог кесара Војихне, и која се након смрти свог супруга Угљеше Мрњавчевића замонашила и написала чувену “Похвалу кнезу Лазару”) учествовао у власти над земљама које су остале након кнез-Лазареве смрти.

Зна се и да је са Стефаном, те Гргуром и Ђурађем Бранковићем учествовао у Бици код Ангоре, када је татарски кан Тамерлан уништио османлијску војску. Стефан је спасио живот Бајазитовом сину Сулејману.

Браћа су се након тога запутила у Цариград где је Стефан окруњен титулом деспота од стране цара Јована VII Палеолога, након чега су се у Србију вратили морем, преко Зете, где су одсели код њиховог зета Ђурађа Балшића.

Вероватно је већ негде у том периоду почело да се “кува” у Вуковој глави. Можда је већ тада са завишћу почео да гледа на Стефана: славан витез кога је Тамерлан хвалио због смелог спасавања младог Сулејмана из руку непријатеља забијањем својих црних оклопника клином право међу Татаре, наследник коме ромејски василевс даје највише звање испод императорског, млади мудрац кога све учене главе цене због визије.

А шта је он? Само бедни други син великог оца, ни по чему посебан, осуђен на опскурност. Није ли и Стефан Првовенчани био други син, који је успео да победи старијег Вукана? Нису ли и потоњи Немањићи често збацивали своју старију браћу? Нису ли сви последњи владари из тог дома били потомци Уроша, најмлађег сина Стефана Првовенчаног? Није ли Душан био унук Милутина, другог сина? Зашто он мора да остане у сенци Стефана, када је толико бољи и способнији, само зато што је други по реду?

Не можемо поуздано да знамо да је Вук заиста тако размишљао, али ако јесте онда су га догађаји који су уследили непосредно по повратку у Крушевац могли само разбеснети и помрачити му ум.

Срби као Срби, наравно, не могу да буду сложни чак ни када виде ураган у кући поред своје. Тако је и Ђурађ Бранковић наговорио Турке да ударе на Лазаревиће, забринут због њиховог све већег утицаја и моћи. Пошто титулу кнеза само цар може да додели, а Урош V је умро пре него што ју је Ђурађев отац Вук добио, овај је био само “господар” док је Лазар био кнез; сада је Лазарев син добио од другог цара титулу деспота, а он је и даље само господар.

Сасвим довољно за издају и грађански рат, зар не? Елем, Ђурађ са Турцима напада Лазаревиће. Вук заповеда већим одредом који удара на Бранковића, али га овај десеткује и оставља са само двадесетак војника. Стефанов мањи одред, пак, уништава Турке.

Шта ради Вук? Тражи од Стефана део територије којом ће само он да влада. Стефан, наравно, човек од визије и памети, одбија. Комадање земље је најглупља ствар коју неко може да изведе у било ком тренутку.

Шта даље ради Вук? Одлази код Сулејмана, који влада европским делом Османлијског царства (након Битке код Ангоре дошло је до грађанског рата у тој империји и периода интеррегнума), и тражи помоћ. Али, кнегиња Милица успева да издејствује да овај не подржи њеног другог сина.

И заиста, Сулејман не чини ништа. Барем не док Стефан није почео да се зближава са Угарским краљевством чији владар Жигмунд даје Стефану најпрестижнију титулу витеза Змаја Првог реда чиме он улази у изабрани круг бранитеља хришћанства (неки кажу да је Стефан био и сива еминенција читавог тога Реда).

Тада Вук успева да убеди Сулејмана да је Стефан постао угарски поданик, а да ће он, ако дође на власт, бити само и искључиво турски вазал.

Вук на челу турске војске и других незадовољних сународника упада у Србију, придружује им се Ђурађ Бранковић, успевају да дођу до Београда и Стефан пристаје на поделу земље. Вук добија југ, Стефан север са Београдом. Шта више, Вук добија и половину прихода са Стефанове земље.

Ово траје јако кратко, заправо, питање је да ли је овај договор имао икакву примену, пошто оба брата улазе у турски грађански рат. На једној страни је Сулејман, на другој је Муса. Браћа су сада са Мусом, који је Стефану обећао да ће му вратити сву земљу у замену за борбу на његовој страни.

Но, Муса је и Вуку обећао да ће све да задржи. Вук схвата какву игру Муса игра и склапа савез са Сулејманом. Муса сазнаје за заверу и планира да погуби Вука. Стефан јамчи за брата и спасава му живот. Вук, међутим, бежи Сулејману који из битке излази као победник.

И тако, Вук се са сестрићем Лазаром Бранковићем креће пут Србије као победник, али га заробљавају Мусине страже. Моли за милост, али га Муса не слуша. Бива погубљен 1410.

Деспот Стефан се враћа у Београд. Био је на страни поражених, али није изгубио. Историја га је запамтила у позитивном светлу, као и српски народ.

Исти народ је, истовремено, био врло свиреп према Вуку Лазаревићу. По чему је то његово понашање било драматично другачије од понашања његовог брата? Обојица су ратовали и за себе и за Турке у једном крајње турбулентном периоду, и обојица су чинили све да освоје власт и да се на њој одрже.

Истина, Стефан је највероватније ипак био визионар за разлику од Вука који није схватао да држава мора да остане неподељена ако ће да опстане, и да је то једини начин да се Турци протерају начисто. Такође, Стефан није с Турцима ратовао против Вука, већ је било обрнуто, мада се може рећи да је Стефан шуровао с Мусом против Вука да би добио своју земљу назад.

У сваком случају, лако је из ове перспективе судити. То не мења чињеницу да Вук ипак јесте један од симбола наше пропасти; није кривац за нашу пропаст, али да је симбол њен може се казати. Нахушкати архинепријатеља на рођеног брата, то је ван памети, посебно кад знамо ко је тај непријатељ, кад знамо да се то одиграло у историјском тренутку када је јединство било од највеће важности, и кад знамо шта се десило у вековима који су уследили.

[table id=1 /]

Извор: Телеграф

БОНУС ВИДЕО: