ТАКО ЈЕ ГОВОРИО МИЛАН ЛАНЕ ГУТОВИЋ: Наше стално је стабилно „јадно“

Интервју објављен у магазину „Геополитика“, децембра 2013.

Разговор водио: Милан Старчевић

Саговорник „Геополитике“ је глумачки бард Милан Лане Гутовић. На филмско платнo са ТВ драмом „Ох дивљино“ у режији Oгњенке Милићевић ступио је давне 1967. године. Играо је у култним позоришним представама „Пучина“ , „Буба у уху“, „Колубарска битка“, „Народни посланик“, „За ким звона звоне“, „Кад су цветале тикве“… Највећу популарност донео му је филм (четири дела) „Тесна кожа“ и серија „Бела лађа“, у којима глуми првобитно директора а потом и политичара Срећка Шојића, кога је писац серијала Синиша Павић описао речима: „Срећко Шојић је парадигма нашег времена, он нема ниједну позитивну особину, ни у животу, ни на послу, а ипак је веома омиљен.“ У разговору који следи Милан Гутовић говори шта мисли о проблемима нашег друштва, укључујући српску филмографију и свим пошастима са којима се свакодневно сусрећемо.

Уважени господине Гутовићу, како оцењујете тренутно национално, културно и економско стање српске државе и нације?

-Као „јадно“, али не тренутно, него стабилно „јадно“. 

Постоји ли у Србији странка „Здравог разума“, или бар нека институција или појединац који држе до националног интереса?

–Постоје такве партије, али су то углавном партије са националним предзнаком, што је за наше иностране менторе потпуно неприхватљиво.

Хоћете да кажете да нашим животима управљају спољни фактори?

-Да. Баш то сам хтео да кажем. Не само Србија, ни остале земље немају ни државу,  а у складу са тим немају ни владе, а у складу са тим немају ни политичаре. У програму глобализације нема нација. Ако нема нација, нема ни национализама. Ово што ми из штампе читамо и тумачимо као ставове разних влада спада у фолклор новог  поретка и служи да се у нову стварност уђе постепено. У тој игри националне партије постају неприхватљиве и одлазе у историју.  

Политичари нам стално обећају бољи живот а ми живимо све горе. Да ли су „Фарма“, „Велики брат“, као и разне турско – латинске серије право огледало нашег друштва, и да ли смо сви ми помало саставни део фарме, где се испира мозак?

-Ово време се зове „смутно“. Та реч „смутно“ асоцира на иначе бистру воду која се само тренутно замутила, па се прљавштина са дна дигла и доспела до површине, али ће се избрисати. Управо се то дешава нама. Слој људи који је по правилу лежи на дну, доспео је до површине и са собом понео укус и критеријуме који владају на дну одакле потичу и коме природно припадају. Тако се некоме од њих са дна за ногавицу закачи „Фарма“, неко угази у „Великог брата“. Захваљујући њима неко од нас постане жртва њиховог успона са дна, а неко постане уживалац. Тако се наше друштво и дели. На уживаоце и жртве „Фарме“ и „Великог брата“.  

Зашто српска кинемотографија оскудева у филмовима са тематиком из националне историје?  

-За борбу против организованог криминала одвоји се више новаца него за културу и просвету заједно. Одакле, онда, наћи новац за такве филмове? 

Откуд, онда, средстава за снимање филмова домаће производње који одишу неморалом и насиљем, а још су и награђивани: „Клип“, „Српски филм“ и Парада“? Да ли нам све то говори да је у знатној мери нарушен морал и систем вредности?

– Када се са власти рушио господин Милошевић, за ту акцију није опозиција имала довољно новца, па је у Србију новац стизао из иностранства. Непознати дародавац је новац неопрезно давао у руке ондашњим првоборцима. Испоставило се да је тај начин непрактичан, због склоности ка крађи родољуба који су били против господина Милошевића. Непознати дародавац се сада опаметио, па новац „заслужним“ за ову специјалну врсту разарања сопствене земље, не даје у руке, већ им додељују награде које повлаче и новчани износ. Чак и добитници ових „награда“ морају признати да је овај начин интелигентан, мада сраман. То „сраман“ родољуби забораве, јер је све то истовремено родољубима и корисно.

Значи, Ви никада не бисте глумили у антисрпском филму? Шта мислите о колегама са филмског платна који прихватају улоге где се њихов народ приказује као злочиначки? 

– Шта мислим о тим особама сам већ рекао, а пошто не желим да личим на њих, не играм у тим филмовима.  

Шта би, по Вашем мишљењу, надлежне државне институције требало да ураде да нам се култура подигне на виши ниво? Можда је решење да РРА коначно почне да ради свој посао, те да санкционише све шунд и кич ТВ канале и емисије.

– Надлежне институције прво треба да свој културни ниво подигну на виши ниво, а остало ће бити последица. Санкцијама се не постиже ништа. Мислим да би опорезивање шунда имало већи учинак. 

Јесмо ли сами криви за све што нам се догађа, или се наша кола сломила над трвдим орахом разних међународних фактора?

-Наше пропадање почиње са стварањем Југославије. Од те идеје до данас трпимо последице којима се не назире крај. Због тога је за нас овако крезаве сваки орах тврд.  

Поред тешке економске ситуације, забрињавајуће је апатично стање српског народа. Док се социјалне побуне у свету учестале, па чак и код много развијених земаља, наш народ спава дубоким сном. Има ли начина да се народ тргне из летаргије?

– Социјалне побуне су некада имале крвави епилог и због тога су имале успеха. Протести о којима Ви говорите су сурогати тих протеста. Имам утисак да су то бесмислене шетње залудних. Више волим ћутање и акумулирање беса од таквих протеста. Мислим да народ више не верује властима на онај начин на који је некада веровао. Доказ отвореног отпора властима и њиховим пројектима су крвави сукоби на парадама „поноса“.

Али, промотери неприродног „поноса“ траже пуну заштиту од државних органа, јер тврде да су им права угрожена. Да ли је њима заиста циљ да себе заштите од „прогона“ или, ипак, да наметну своје „вредности“ већини грађана Србије?

– Чини ми се да је бити њихов промотер једно ново занимање. Сматрам да су и парадери плаћени за те акције. О прогонима наравно нема речи.  

Парола данашње власти на следећим изборима могла би да гласи: „Европску унију тражимо – Косово дајемо“! Тражимо ли мало а дајемо превише?

– Власт би требало да се упиње да створи европске стандарде у земљи, а не да се улагује и умиљава да би ушли у неку унију. Косово је отето оружјем и то се не може спречити, али можемо спречити срамно и понижавајуће умиљавање за улазак у унију.  

Читаоци би волели да сазнају како оцењујете геополитичку ситуацију у свету?

 -Човек је уморна биолошка врста. Свет се руга разуму јер га не препознаје. Не препознаје га јер је свој духовни развој подредио технолошком и тако дошао до овога стања у коме се назире његова жеља за нестајањем. Још нисмо потпуно скренули, али смо дали мигавац.

Као доајен српске филмографије глумили сте у бројним филмовима, серијама и позоришним представама, али Вас наш народ највише памти по улогама у „Лаф у срцу“, „Тесној кожи“ и „Белој Лађи“. Да ли је лик Срећка Шојића имао превасходни утицај?

– У Енглеској је Џемс Бонд оличење способности и домишљатости оперативца круне. У Америци је Рамбо победник свих противника Америке. Код нас је Срећко Шојић постао оличење простака и покварењака од успеха. Грађани га упоређују са сличним типовима из реалног живота од улице до скупштине. Поносан сам на Шојића исто као што је Сталоне поносан на Рамба или Шон Конери на Џемс Бонда.

За крај разговора реците нам хоће ли једног дана бити могуће да Срећко Шојић, као поштен и одговоран политичар, брине о интересима свог народа, а не само о сопственом џепу? 

– Велики део мога живота пролази у декору од дасака до картона који би требало да представља неко здање као што је замак, лепимо браде и бркове и правимо носеве, које би требало да од мене и мојих партнера начини нешто што ми нисмо. Навикао сам, дакле, да верујем у лаж и претварање као да је истина и стварност. Замислите када некоме који живи у лажима и прихвата их као стварност, помисао да би Шојић могао бити нешто друго сем покварењака, не долази никако у обзир.

[table id=1 /]