Кратка историја утицаја „хришћанских циониста“ на америчку политику

Често сам се питао зашто су хебрејска имена толико популарна међу америчким протестантима. Сара, Ребека, Рејчел, Ебигејл, Леа, Дејвид, Џошуа, Абрахам, Џејкоб, Арон, Џонатан и Ноа само су нека од имена из Старог завета која родитељи у САД радо дају својој деци. Касније сам читао о томе како су Пуританци, најутицајнија верска група у Новом свету, себе видели не само као изабрани народ у новој обећаној земљи, већ као потомке једног од Израиљевих племенa које се није вратило у Палестину после вавилонског ропства. Meђутим, сасвим недавно обратио сам пажњу и на кључну улогу Израела у убеђењима великог броја америчких хришћана-евангелиста везаних за крај света. Та улога повезана је и са добро познатом политичком и војном подршком САД Израелу.

Један од разлога безусловне подршке америчких конгресмена Израелу сигурно је и та да најутицајнији политичари у САД примају новац од израелског лобија, што је потпуно легалан начин утицања на политику у овој земљи. Америчко-израелски комитет за јавне послове (AIPAC), организација која располаже буџетом од 100 милиона долара годишње и армијом од чак 300 запослених, рецимо, велики део својих средстава троши на пуњење џепова америчких сенатора. Неки од њих, као Роберт Менендез, од израелског лобија добијају више од пола милиона долара годишње, и тај податак не представља никакву тајну.

Због свега овога не чуди да је Бенјамин Нетанијаху једини премијер стране државе који држи говор пред целим Конгресом, и за тај говор бива награђен вишеминутним, громогласним аплаузом. Или то да Ненси Пелози, председница Представничког дома и један од главних иницијатора да се председник Трамп избаци из Беле куће, без и мало стида даје овакву изјаву: „Кад би се Капитол срушио, једна ствар која би остала, то би била наша сарадња са Израелом. То је основа онога што ми представљамо.“ Израел је од америчке владе од Другог светског рата до данас званично примио више од 120 милијарди долара.

Хришћански ционисти
Велики број утицајних америчких политичара припада групи људи коју називају „хришћански ционисти“. По неким проценама, она броји чак 40 милиона људи, и највише је заслужна за оснивање државе Израел 1948. године. Ови протестантски фундаменталисти убеђени су да је „Други долазак“ Исуса Христа неостварив док се сви Јевреји не врате у Израел и не буду покрштени. Због тога они на све начине покушавају да убрзају ток историје, призову апокалиптичне догађаје описане у „Откривењу“ св. апостола Јована, након чега ће, по њиховом дубоком уверењу, настати Христово хиљадугодишње царство на Земљи.

Прочитајте још: 

• СВАЂА ПОЉСКЕ И ИЗРАЕЛА ЕСКАЛИРАЛА: Варшава не враћа Јеврејима имовину, до даљњег опозвани амбасадори
• Јевреје никада нису истребљивали тако што су од њих правили друге народе, а од Срба – праве
• Апокалиптичка одлука Грчке цркве  противно канонима Васкрс ће славити на јеврејску пасху

О „хришћанским ционистима“ код нас су писали Борис Над и Владимир Димитријевић, а овом темом се неколико година озбиљно бави и америчка новинарка која живи у Чилеу, Витни Веб. Она пише како је већ други амерички председник, пуританац Џон Адамс, изразио жељу да види све Јевреје поново у Јудеји. Ова жеља се међу пуританцима и њиховим идеолошким наследницима током последња два века само ширила, и попримила је облик „Божјих закона“ (dispensation), па се и покрет подршке Јеврејима да успоставе царство у својој постојбини према тим законима назива диспензационализмом (dispensationalism).

Императив о коме је реч најдетаљније је почетком 19. века разрадио енглеско-ирски проповедник Џон Нелсон Дарби (John Nelson Darby, 1800-1882), који је веровао да су Богом одређене судбине Израела и хришћанске цркве потпуно одвојене. Хришћани, по Дарбију, треба да буду потпуно физички одстрањени са Земље пре предсказаног земаљског страдања познатог као невоље или патње (Tribulation). Ове патње треба да отпочну градњом Трећег јеврејског храма у Јерусалиму, коју ционисти, као што је многима познато, већ увелико планирају.

Трећи јеврејски храм
Подсећања ради, први храм на Храмовном брду у Јерусалиму саградио је краљ Соломон, и њега су уништили Вавилонци још у 6. веку пре Христа. Други храм је на истом месту грађен у неколико фаза, и завршио га је цар Ирод, исти онај који је усмртио четрнаест хиљада Витлејемских младенаца након што је од три мудраца са истока дознао да је у том граду рођен будући цар Израиља. Предсказање Исуса Христа да „неће остати овде ни камен на камену“ (Мт. 24:1-2) испуњено је 70. године првог столећа када су Римљани потпуно уништили Други јеврејски храм. Од тог времена јеврејске молитве садрже и обавезну молитву за изградњу Трећег храма, али највећи проблем за остварење овог пројекта представља постојање две исламске светиње на том месту: Омарове џамије или Златне куполе, и џамије Ал Акса, трећег по важности светилишта у муслиманском свету. Иако је Теодор Херцл (Teodor Herzl, 1860-1904), отац модерног политичког ционизма, Трећи храм замислио на другом месту у Јерусалиму, припреме за рушење Ал Аксе у ционистичким круговима трају већ деценијама. Сада се за остварење дуго очекиваног плана чека само планирани напад на Иран.

Дакле, поменути Дарби путовао је по земљама енглеског говорног подручја пропагирајући своје есхатолошке идеје. Био је прилично убедљив у богатим круговима САД и Енглеске, па су већ 40-их година 19. века неки енглески племићи у новинама стављали огласе у којима се Јевреји подстичу да се преселе у Палестину. Један од настављача његових идеја био је амерички проповедник Чарлс Расел (Charles Taze Russel, 1852-1916). Он је 1891. писао Едмонду де Ротшилду и Морису фон Хиршу, о својим плановима за јеврејско насељавање Јудеје. Исте године петицију америчком председнику Вилијаму Мекинлију у којој се захтева пресељење Јевреја у Палестину познату под називом „Блекстоун мемориал“, потписали су, између осталих, и Џон Рокфелер, први амерички милијардер, Џ. П. Морган, Томас Рид, председник Представничког дома, Мелвил Фулер, главни судија Врховног суда, градоначелници Њујорка, Филаделфије, Балтимора, Бостона и Чикага, уредници свих најтиражнијих новина у земљи.

[table id=1 /]

Убрзане и све утицајније активности у вези са овим циљем резултирале су 1917. године Балфуровом декларацијом, званичном изјавом подршке британске владе оснивању јеврејске државе у Палестини, тада под влашћу Османског царства. Артур Балфур (Arthur Balfour, 1848-1930), британски министар спољних послова по коме је декларација добила име, био је убеђени диспензионалиста.

Прочитајте још: 

• Британија је отаџбина нацизма, концентрационих логора, геноцида, вешања деце и нарко-мафије
• О, ЈЕРУСАЛИМЕ, НАЈГОРЕ ТЕК СЛЕДИ!
• Израелска студија: Без обзира на године, опада имунитет од Фајзерове вакцине против ковида
• Израелско министарство здравља: Млади мушкарци после Фајзера добили миокардитис

Занимљиво је да је моћ ове религијски мотивисане класе хришћанских елита утицала на Херцла и његове тежње у време док је та идеја била још непопуларна код већине истакнутих јеврејских вођа у Европи и Америци. За успех Херцлове књиге „Јеврејска држава“ највише је заслужан енглески диспензионалистички проповедник, Вилијам Хеклер (William Hechler, 1845-1931), који је књигу промовисао и уговарао састанке Херцла са члановима немачке владе, укључујући и Кајзера Вилхелма II. Хеклер је на зиду своје канцеларије имао пројекте Трећег јеврејског храма на Храмовном брду у Јерусалиму. Иако већина диспензионалиста гаји анти-семитска расположења, а ционисти, благо речено, немају високо мишљење о хришћанима, уској сарадњи су их привеле само заједничке тежње.

Скофилдова Библија
Књига која је имала можда највећи утицај у ширењу хришћанског ционизма јесте Библија Сајруса Скофилда (Cyrus Scofield, 1843-1921) са његовим анотацијама. Судбина самог Скофилда у најмању руку је загонетна. Након оптужби за корупцију, крађу, фалсификовање потписа и узимање мита док је радио као адвокат и политички активиста у Канзасу, Скофилд, у то време алкохоличар, након напуштања супруге и двоје деце обрео се 1901. године у Бостону као проповедник, доктор теологије и члан ексклузивног клуба Лотос, коме су, између осталих, припадали и познати мултимилионери Карнеги и Вандербилт. Неколико година касније, 1909, издавачка кућа Оксфордског универзитета издаје Scofield Reference Bible, која 20 година касније постаје прва књига овог издавача са зарадом од продаје већом од милион долара.

Скофилдова Библија постаје главни предмет изучавања на неколико америчких теолошких школа и изузетно популарна међу протестантским фундаменталистима. Једна од кључних ауторових анотација је да се Божије обећање из књиге Постања „Благословићу оне који тебе узблагосиљају, и проклећу оне који тебе успроклињу“ (12:3) односи и на будуће односе према Јеврејима и њиховој држави.

У новије време, хришћански ционизам добио је нови залет захваљујући неуморном труду Џерија Фолвела (Jerry Falwell 1933-2007), познатог америчког проповедника чије су оптужбе за финансијску малвервазицију нестале убрзо након оснивања политичке организације Морална већина (Moral Majority) 1979. године. Фолвел је био тако близак са Менахемом Бегином, премијером Израела и оснивачем десничарске политичке партије Ликуд, којој припада и Нетанијаху, да је служио као главна веза између израелског и америчког врха у време Реганове администрације. Он је неуморно промовисао изградњу Трећег храма на Храмовном брду као услов за почетак последњих времена и другог доласка Исуса Христа.

Још један утицајан диспензионалиста је и Хал Линдзи (Hal Lindsey, рођ. 1929), чије су књиге толико одушевиле Роналда Регана да га је амерички председник позвао да говори пред америчким Националним саветом за безбедност, након чега је постао саветник неколико истакнутих чланова Сената и Пентагона. Линдзи сматра да остаје још само један корак до остварења последње улоге Израела у историјској драми: изградња древног храма.

Анти-семитизам хришћанских циониста
Огромна подршка америчких хришћана израелској држави и изградњи храма не престаје да пријатно изненађује чак ни Бенјамина Нетанијахуа. Он каже: „Америка је нешто што се лако може покренути. Покренути у пожељном правцу. Они нам неће стајати на путу; 80 посто Американаца нас подржава. То је апсурдно.“ Анти-семитизам хришћанских циониста и себичност интереса којима се руководе у својој помоћи јеврејској држави израелској влади уопште не смета.

У последњих неколико година један од најутицајнијих хришћанских циониста у Америци је Џон Хejги (John Hagee, рођ. 1940), оснивач и председник Хришћана уједињених за Израел (CUFI), организације која броји седам милиона чланова и не плаћа порез држави јер је регистрована као црква. Од како је почео да наступа у ТВ емисији „Вeче у част Израела“, Хејги је сакупио 80 милиона долара у циљу илегалног насељавања Западне обале Јеврејима. Његов утицај на владу Џорџа Буша Млађег исцрпно је документован, а тај утицај на владу Доналда Трампа је можда још и већи.

На последњем самиту CUFI, говорили су, између осталих, и Мајк Пенс (Mike Pence), потпредседник САД, Мајк Помпео (Mike Pompeo), државни секретар, и Џон Болтон (John Bolton), тада саветник Националног савета за безбедност. Председник Трамп је са Хејгијем имао састанак неколико дана пре своје одлуке да призна Јерусалим као престоницу Израела и тамо пребаци америчку амбасаду. Пенс и Помпео отворено говоре да хришћански ционизам има највећу улогу у доношењу њихових политичких одлука, а Помпео, бивши директор ЦИА, сматра да је рат између САД и Ирана део последњих времена, и уопште се не либи да искористи свој положај не би ли допринео убрзању њиховог доласка. У видео запису о последњем Помпеовом путовању у Јерусалим приказани су и планови за Трећи јеврејски храм, док је Ал Акса на њима изостављена. Пенс је том приликом посетио и тунеле којима се темељи чувене џамије већ дуже времена поткопавају.

Пошто су Трампови тренутни саветници за Израел његов зет Џаред Кушнер (Jared Kushner), Џејсон Гринблат (Jason Greenblatt) и Дејвид Фридман (David Friedman), сви ортодоксни Јевреји, коначно извршење плана о рушењу Ал Аксе и изградњи Трећег храма вероватно није далеко.

[table id=1 /]

Светозар Поштић/Балканска геополитика