Љубомир Милић: Заборављени херој Великог рата

Мишљење да је Мојковачка битка између црногорске и аустроугарске војске омогућила повлачење српске армије преко Албаније, одавно је ушло у уџбенике историје. Овакав став заправо нема упоришта у изворима. Избегавање заробљавања српске војске током напада Централних сила и повлачење преко Албаније омогућено је Лесковачким маневром 11. 11. 1915. године (негде се среће назив Лесковачки противудар). Лесковачки маневар је део веће операције познате као Битка на Морави, под којом се подразумевају српско-бугарски сукоби у Јужној и Источној Србији током јесени 1915. године.

Контраофанзиву српске војске која је успела да обезбеди повлачење ка Косову извела је маневарска група коју су чиниле: Тимочка дивизија 1. позива, Моравска дивизија 2. позива и Шумадијска дивизија 2. позива. Војвода Степа Степановић је за команданта маневарске групе одредио пешадијског пуковника Љубомира Милића. Пуковник Милић је у рано јутро (6:30h) 11. новембра 1915. године у долини Пусте Реке извршио напад на бугарске јединице. Изненађени Бугари су претрпели губитке и били су принуђени да се повуку на брдо Хисар, а затим на двадесетак километара од самог Лесковца. Овом успешном контраофанзивом обезбеђен је пут Прокупље-Лебане, којим се српска војска повлачила ка Косову, а одатле према Албанији. За успешно изведену операцију пуковник Милић је унапређен у чин генерала.

Љубомир Милић је рођен 1861. године, у време друге владавине кнеза Михаила Обреновића у селу Неваде код Горњег Милановца. Војну академију је завршио у Београду. До 1900. догурао је до чина потпуковника, а 1901-1902. године био је лични ађутант краља Александра Обреновића. Као и многи официри из окружења последњег Обреновића, био је умешан у заверу против краља. У Мајском преврату (1903) је учествовао у пучу унутар Дунавске дивизије. Првобитни план је био да се командант дивизије, пуковник Димитрије Николић ухапси код куће и остави у животу.

Прочитајте још: 

• „Главни европски провокатор“: Пољска провоцира велики рат између Запада и Русије
• Економист предвиђа велики рат у свету због краха америчке доминације
• ОНА ЈЕ СВОГ СИНА ПОСЛАЛА У РАТ: Супруга јерменског премијера упутила писмо првим дамама

Међутим, Николић се некако ишуњао из куће када су му завереници закуцали на врата. Похитао је у штаб и телефоном је позвао двор, одакле се јавио пуковник Леонид Соларевић који му је рекао да су краљ и краљица убијени. Тешко је рећи да ли су у том тренутку Александар и Драга били живи или мртви. Николић није поверовао Соларевићу, па је хитно позвао свог заменика Љубомира Милића, за кога није знао да је умешан у заверу. Милић је са још двојицом официра дошао код Николића и почео да га убеђује да се преда, што овај није прихватио. Дошло је до пуцњаве у којој су страдали пуковник Николић и двојица официра из Милићеве пратње. Милић је једини преживео овај „револверашки обрачун“ и то без икакве повреде. Да ли је Љубомир Милић те ноћи онемогућио спас Обреновића, данас не можемо утврдити. У сваком случају Милић је спречио нереде на београдским улицама и грађански рат у Србији. У штабу Дунавске дивизије те ноћи убијени су Никола и Никодије Луњевица, краљичина браћа. Све ово Милића чини једним од најзначајнијих актера Мајског преврата.

Љубомир Милић се налазио у групи атентатора на Обреновиће које је влада морала да пензионише под притиском великих европских сила 1906. године. У војну службу Милић је реактивиран је 1912. године (Први балкански рат). У балканским ратовима није био примећен, али зато се истакао у Првом светском рату, најпре у Церској битци, где је командовао Моравском дивизијом 2. позива. После успешног Лесковачког маневра (1915) постао је генерал. Након преласка Албаније, на острву Крф је постављен за инспектора пешадије.

Касније постаје делегат владе Краљевине СХС у покрајинској влади Далмације у Сплиту. Учествује у разграничењу са Италијом, након којег је пензионисан. У дубокој старости, доживео је Други светски рат. Упоредо са њим, водио се грађански рат у Југославији између комуниста и монархиста. Овај грађански рат остарели Љубомир Милић није могао да заустави. Из старачке постеље је гледао успон комуниста на власт, а дочекао је и раскол између Тита и Стаљина. Умро је 1949. године као последњи српски генерал из Првог светског рата. Његова ћерка Милица Милић-Миливојевић (1889-1963) је била позната српска академска сликарка.

Аутор текста: Душан Јевтић / Васељенска

[table id=1 /]

Аутор текста: Душан Јевтић