„Пустићемо ти мало крви, соколе“

Ако не желимо да нам се „морално-политичка подобност“ из доба комунизма поново врати, сви морамо да се заложимо да се научни рад Милоша Ковића оцењује као и научни рад било кога другог.

Прогон Милоша Ковића који спроводе његове колеге на Одељењу за историју Филозофског факултета један је од најтежих за које ја знам од времена када сам почео да предајем на Универзитету у Београду 1985. године. То је свакако основни разлог што је толико много људи, и у академској заједници и изван ње, подржало Ковића и што се сви надамо да ће на крају овог мрачног случаја правда ипак бити задовољена.

Aли, од тог циља још смо далеко. Против Ковића су људи који не презају ни од чега. Он испуњава све услове за унапређење, требало би у нормалном поступку да конкурише за звање редовног професора и мало је вероватно да би му се нашао достојан противкандидат. Зато Одељење за историју, већином гласова, предлаже да се распише конкурс за ниже звање, тај предлог ничим не образлаже, а то би према прописима морало да учини. Као да то није довољно, од следеће инстанце у одлучивању, Кадровске комисије Филозофског факултета, прикрива се да је Ковић уредно поднео доказе о свом научном раду у претходних пет година, који су морали да тој комисији буду прослеђени, и безочно се тврди да он то није учинио.

Када тај провидни маневар није успео, па је Кадровска комисија ничим оправдан предлог вратила Одељењу за историју, оно је одбило сваку расправу о својим законским и статутарним огрешењима и исти несувисао предлог поново упутила истој инстанци, као да је све у најбољем реду. За то време Управа Филозофског факултета не реагује на цео овај смишљени прогон, говори о „аутономији сваког Одељења“ на факултету и чак – преко самог декана, Данијела Синанија – убеђује Милоша Ковића да конкурише за ниже звање, јер је то тобоже и за њега „најбоље“. Када сам за то чуо, пала ми је на памет једна некад чувена прича из комунистичких времена чија је жртва био познати сарајевски интелектуалац и социолог религије, Есад Ћимић.

У доба када се у Босни и Херцеговини Брозовим и Кардељевим декретом уводила муслиманска нација, Ћимић је имао несрећу да се осећао Хрватом, као што се Меша Селимовић осећао Србином, и – као ни Селимовић – свог националног осећања није ни хтео нити могао да се одрекне. Када различита „пријатељска“ убеђивања нису помогла, један партијски функционер рекао је Ћимићу шта следи, изрекавши бесмртну реченицу: „Пустићемо ти мало крви, соколе!“. Нисам могао да се не сетим те реченице, јер је – моравши да напусти Сарајево – Ћимић осамдесетих година прошлог века нашао посао у Београду и предавао социологију религије на истом оном факултету где се данас нуди Ковићу да погне главу а, ако то неће, нека претпостави шта следи.

По ономе што сам досад рекао неко би могао помислити да се Ковићу све ово дешава због личне нетрпељивости ових или оних колега, који су одсуство моралних скрупула успели да удруже с фактичком моћи на Филозофском факултету. Ипак, личном нетрпељивошћу према Ковићу, које свакако има, не може се уверљиво објаснити ни самоуверена безочност оних који га прогоне, ни кукавичко ћутање многих и на Филозофском факултету и на Универзитету у Београду уопште. Ковић је, држећи се онога што је некада био добар обичај на нашем Универзитету, за унапређење у редовног професора (поред осталих за то потребних ствари) написао озбиљну, добро документовану и у многим појединостима тумачења оригиналну књигу, посвећену једној изузетно важној теми: Велике силе и Срби (1496–1833). Српска историографија у овом тренутку нема сличну књигу и Ковићева студија већ самим тим представља значајан допринос историјској науци. Она је и подстицај другим историчарима да наставе изучавање ове теме, уважавајући притом његов увид да, „према ширем и продубљенијем схватању међународних односа“, државе нису „њихови једини учесници“ и да нам то омогућава да у српској историји јасније уочимо и неке „важне, необично трајне континуитете“ (стр. 201).

Врло је карактеристично да се, чак и у неформалним разговорима унутар академске заједнице, Ковићева књига готово уопште не помиње, као да се одлука о његовом „случају“ доноси негде другде и да је само реч о томе може ли неко ко јавно говори о косовском завету да буде редовни професор Универзитета у Београду. Ако то није случајност, а мислим да није, прогон Милоша Ковића није само ствар Филозофског факултета: његов „случај“ тиче се и Универзитета у Београду, па и читаве културне, интелектуалне и политичке јавности у Србији. Многи од нас веровали су да је с пропашћу комунизма ишчезла и једна од његових најштетнијих одлика: „морално-политичка подобност“, која је служила као покриће за прогон људи независног мишљења и гушење слободне мисли уопште.

Ако не желимо да нам се „морално-политичка подобност“ поново врати, наравно не више с марксистичком него с евро-атлантистичком садржином, сви морамо да се заложимо да се научни рад Милоша Ковића оцењује као и научни рад било кога другог, према академским мерилима важећим у дисциплини којом се бави. Кад кажем „сви“ не мислим само на појединце него и на институције: ректор, Савет и Сенат Универзитета у Београду погрешиће ако не устану у одбрану слободе научног истраживања и педагошког рада, која се ускраћује Милошу Ковићу само зато што има животни и политички став који отворено брани и који није по вољи моћницима са Филозофског факултета и њиховим евентуалним заштитницима, ко год они били. Иначе ће „Пустићемо ти мало крви, соколе!“ бити не прича из давно прошлих, комунистичких времена него, још једном, горка стварност у којој живимо.

Леон Којен/Нови Стандард