Григориј Распућин и његов духовни поглед на свет

Писац-историчар, директор Института руске цивилизације Олег Платонов о духовним погледима старца Григорија

Поглед на свет старца Григорија у потпуности се уклапа у традиционалне идеје руског народа, оличене у концепту „Свете Русије“. Главно у њему је схватање љубави као сржи васељене, као израза Самог Бога. – „Где је љубав, ту је Бог. Бог је љубав. ” „Љубав је такав златар“, пише Распутин, „да нико не може да јој опише цену.

То је драже од свега што је створио Сам Господ, ма шта на свету, али се само мало разуме. Иако разумеју љубав, али не као чисти златар. Ко разуме овог златара љубави толико је мудар да ће сам поучити Соломона. Многи – сви говоримо о љубави.” „Ако волиш, онда нећеш никога убити – све су заповести покорне љубави, у њој је већа мудрост него у Соломону.

Љубав је највећа вредност, али се даје само искусним људима кроз патњу и искушења. Љубав „највише обитава код искусних људи, али сама од себе неће доћи до онога ко је миран и добро му живи… Изабраници Божији имају савршену љубав, можете ићи да слушате, они ће говорити не из књиге, већ из искуства, стога љубав није џабе.

Овде се непријатељ меша, покушава на све могуће начине, да човек не ухвати љубав, а ово је њему, непријатељу, највећа замка. На крају крајева, љубав је нека врста милионера духовног живота – нема ни процене. Уопште, љубав живи у прогнанима који су искусили све, све могуће, али немају сви сажаљење.

О љубави је чак и тешко говорити, треба разговарати са искусном особом, а ко је није доживео, преокреће је на све могуће начине. Уопште, тамо где су изабрани у духовним разговорима, они више разумеју љубав и говоре по Новом Завету и живе сложно, једним духом. Имају искрену љубав, и моле се дан и ноћ заједно једно за друго. Са њима обитава безбројни златар љубави. Ето, браћо, чувајте се непријатеља својих, а сестре, размислите о љубави чистог златара“.

Љубав, у уму старијег, треба да буде активна и конкретна; љубав не треба да буде уопште, већ конкретна особа која је поред тебе, и уопште свака особа са којом се сретнеш. Када је старац Григорије престао да носи праве ланце на телу, он је, по његовим речима, „пронашао ланце љубави“. „Волео сам без разлике: гледаћу странце из храма и хранићу се љубављу, шта ће Бог послати, од њих сам мало научио, разумео сам ко иде за Господом.

Уопштено говорећи, „Љубав је велика фигура“, каже старешина. „Пророчанства ће престати и знање ће престати, али љубав никада“.

Важан део духовних погледа старца Григорија је жеља да се живи по савести, како налаже Свето Писмо и житија светих. „Свуда и свуда треба да се проверавате и испитујете. Свако дело треба да буде сразмерно савести. Овај став такође одговара духовним вредностима Свете Русије. „Колико год да си мудар, не можеш бити превише паметан према својој савести“, „Савест чекићем: куца и чује“ – народне су пословице. А Распутин је рекао: „Савест је талас, али какви год таласи буду на мору, они ће се стишати, а савест ће нестати само од доброг дела“.

Да бисте постигли спасење, потребни су вам „само понижење и љубав – то је радост“. У духовној једноставности постоји огромно богатство и гаранција спасења. „Увек се треба понижавати у одећи и сматрати се ниским, али не речима, већ заиста духом. Дијаманти су такође Божја творевина и злато је украс Краљице Небеске, перле су поштоване, али само треба умети да га сачувате. Облачимо се у бисере – постајемо виши од градова, подижемо дух, и рађа се порок гордости и непослушности свему… Не треба тражити почаст и поуку, него следити и тражити Господа, и сви научници ће слушај свој глагол или своје изговоре.”

Старац прича колико је морао да посећује епископе који су хтели да га искушају у вери и да посраме простог неписменог сељака“. Доћи ћеш са скрушеном душом и смиреним срцем – њихово учење остаје безначајно, а слушају твоје просте речи, јер нећеш доћи простим духом, него из благодати Божије. Рећи ћете једну реч, а они ће вам насликати целу слику. Иако желе да тестирају и траже нешто, али ви као да нисте једноставним речима, односно у страху – ту им се усне смрзавају и не могу да противрече.”

Духовна једноставност мора бити спојена са још једном најважнијом духовном вредношћу Свете Русије – нестицањем, недостатком сопственог интереса, жељом за стицањем. „Ако не будеш нигде тражио корист и покушао да те утешиш, умно призиваш Господа“, поучава старешина, „тада ће демони дрхтати од тебе, а болесни ће оздрављати, докле год то чиниш. не чини све из подлог сопственог интереса. А ако тражите неке кофере за стомак, за славу, за среброљубље, нећете добити ни овде ни тамо, односно ни небески ни земаљски… Ако стекнете себи, нећете украсити ни храма или себе и бићеш жив леш, како каже Јеванђеље“.

Свакодневна, свакодневна, економска основа Свете Русије, која јој је давала социјалну стабилност, био је однос према раду као врлини. Рад за руског човека није био ограничен на скуп радњи или вештина, већ се посматрао као манифестација духовног живота, морално дело, богоугодно дело, а напоран рад је био карактеристичан израз духовности. Оно што Григорије учи у потпуности одговара овим идејама, а посебно велича сељачки рад (он сам није престао да ради на свом имању до краја живота, иако је имао сваку прилику да то не ради).

„Сам цар самодржац живи као сељак, храни се својим рукама радног народа, а све птице користе сељака, чак и миша – и то се храни њиме, нека сваки дах слави Господа, и све молитве за сељака … Велики, велики је сељак пред Господом, он не разуме никакве балове, ретко иде у позориште, само се сећа: сам је Господ носио лопту и наредио нам је – трудбеници Божији! Уместо органа, у рукама му је коса; уместо разоноде – рало на срцу: уместо пахуљасте одеће нека тврда фотеља; уместо тројке уморан коњ. Оде и од срца се сећа Господу: „Доведи ме из ове долине у своје уточиште или у град“. Ево Христа на њему! И сам је ходао са сузама. Он је овде са Христом, и тамо је рај на њему одавно, односно припремио је житницу Божију“.

Систем духовних вредности Свете Русије крунисан је и усаглашен идејом царске власти. Слика цара је персонификовала Отаџбину, Отаџбину. „У отаџбини“, пише старац, „треба волети отаџбину и у њој Цара, Помазаника Божијег, који је постављен за Оца“. Права демократија, по његовом мишљењу, лежи у идеји царске власти. Цар је најсавршенији израз народне памети, народне савести, народне воље.

Васељенска/3 Рим