Пантер Који Вреба: Првоамерички Карађорђе

Стицањем независности (1783) Сједињене Државе добијају суверенитет над Северозападним територијама (између реке Охајо, горњег Мисисипија и Великих језера). Овај простор настањивала су многобројна племена Првих или Аутохтоних Американаца (eнгл. First Americans, Native Americans), које погрешно називамо Индијанцима.

Англоамерички колонисти из Нове Енглеске, Пенсилваније и Вирџиније су још пре Рата за независност (1776-1783) и поред забране британских власти прелазили преко Апалачких планина и насељавали Северозапад. После стицања независности Сједињене Државе полако укључују део по део ове области у своју политичку заједницу: држава Кентаки настаје 1792, Тенеси 1796, а Охајо 1803. године. Фарме и ловишта досељеника настала су на штету Индијанаца, који су остали без своје земље. „Дуги ножеви“, односно америчка коњица којом је на Северозападу командовао генерал Вилијем Хенри Харисон је протеривала Индијанце, обезбеђујући имања белих колониста. Почев од 1789. године Сједињене Државе су свако индијанско племе сматрале посебном нацијом, са којом су склапале уговоре међународног карактера. Ови уговори су углавном били на штешту Индијанаца.

Велики устанак индијанских племена против Сједињених Држава избио је почетком ХIХ века. Овај устанак (1805-1813), временски се поклапа са Првим српским устанком (1804-1813). Вођа индијанског устанка је био Текумсех, односно Пантер Који Вреба. Овај „Највећи Индијанац“, како је назван у америчкој историографији има много заједничких црта са српским вождом Карађорђем. Продице обојице устаничких вођа су биле приморане да се стално селе, услед лоших животних услова и политичких криза. Као што је Карађорђева породица стално прелазила из Османског у Хабзбуршко царство и назад, Текумсехова породица се премештала од Охаја на северу, до Алабаме на југу. Текумсех је припадао племену Шони (енгл. Shawnee), које се после 1674. године распало на више огранака. Било је то време Дабарских ратова између Британије и Француске у којима су на обе стране учествовала разна индијанска племена. Пошто су претрпели страшне поразе од Ирокеза, а затим од Чирокија, Шони који су живели на реци Охајо и његовој притоци Камберленд крећу на југ, према Јужној Каролини и Алабами. Слично Шонијима, и Срби су се стално селили у недаћама аустро-турских ратова.

Текумсех, односно Пантер Који Вреба је рођен у Алабами 1768. године. Историчари се углавном слажу да је Карађорђе рођен исте године, тако да су српски вожд и индијански поглавица вршњаци. Као млад ратник, Текумсех је заједно са другим Индијанцима учествовао у пресретању насељеничких каравана који су из Пенсилваније ишли ка будућим америчким државама Кентакију и Тенесију. Заробљене белце Индијанци су сурово кажњавали. Око своје 20-те године Текумсех се супротставио иживљавању над заточеним Англоамериканцима. Његова хуманост се убрзо прочула међу староседецима и досељеницима. Слично Карађорђу, и Текумсех је умео да потегне оружје на своје сународнике и блиске рођаке водећи се универзалним људским вредностима.

Текумсехова религија је била синкретистичка, тј. мешавина традиционалних индијанских веровања и хришћанства. Северноамерички Индијанци су се још од ХVI века постепено упознавали са хришћанством, прво преко француских фрањеваца и језуита, а касније преко разних англофоних калвинистичких секти. Текумсеха су одушевљавали Шејкери, огранак пенсилванијских Квекера, који су се у свом верском заносу неконтролисано тресли. Њихов мирољубив приступ црвенокошцима, али и начин доживљавања оностраног који је доста подсећао на духовну праксу индијанских врачева је привукао Текумсеха и његовог брата Лалаветику (Онај Који Прави Галаму).

Након укључивања Кентакија, Тенесија и Охаја у Сједињене Државе белци врше све већи притисак на Индијанце. Стварни господар Северозапада, генерал Харисон је потискивао индијанске скупине на запад, преко реке Мисисипи. Ситуација за Индијанце се нагло погоршала када је амерички председник Томас Џеферсон од француског цара Наполеона откупио права на Лујеву земљу (Луизијану) у сливу Мисисипија (1803).

У време када почиње Први српски устанак у Београдском пашалуку (1804) године, Текумсех и његов брат полако окупљају индијанска племена у циљу одбране од Харисонове армије „Дугих ножева“. Као што је Карађорђе имао неке тајне везе са Хабзбуршком монархијом, њеном армијом и обавештајном службом, тако је и Текумсех одржавао везе са британском колонијалном управом у Канади. Захваљујући Британцима, Текумсех и његов брат добијају информацију о тачном времену помрачења Сунца (11:32 h, 16. 6. 1806. – Три шестице!!!). Сазван је велики скуп староседелаца на месту званом Гринвил у данашњој држави Индијани. Пред великом масом, Текумсехов брат је изјавио да ће помрачити Сунце, што се наравно догодило. Када је мрак прекрио поље, Лалаветика је рекао да ће замолити Господара Живота да врати светлост. Доиста, после неколико минута Сунце је поново засијало. Преварени Индијанци су поверовали да је Лалаветика заиста у дослуху са вишим силама. Лалаветика добија назив Пророк Шони, а Такумсех се полако намеће као војни командант. Као што су несвакидашњи астрономски феномени претходили српској побуни против дахија (сетимо се само почетка епске песме Филипа Вишњића), тако су и Индијанци чекали знак са неба да се подигну против терора генерала Харисона.

Највећи политички успех Текумсеха је организовање Индијанске Конфедерације 1808. године. Текумсех постао врховни поглавица Индијанаца између Мексичког залива и Великих језера. Тек тада, разнородна северноамеричка племена долазе до свести о свом заједничком идентитету. Исте године (1808), Карађорђе је од стране Правитељствујушчег Совјета и устаничке Скупштине признат за наследног владара, чиме су коначно обликоване институције обновљене Србије. Попут Карађорђа који је силом зауздавао анархични српски дух, и Текумсех се суочио са манама Индијанаца. Силом их је одвикавао од алкохола, који је био главни узрок пропасти индијанског друштва. Зависност од „ватрене воде“ је била толика, да су Индијанци Англоамериканцима за мало алкохола продавали велике земљишне парцеле. Текумсех ипак није успео да до краја обузда самовољу локалних поглавица, слично Карађорђу, који је имао несугласице са војводама (П. Добрњац, М. Стојковић, Милан Обреновић).
Средиште Текумсехове државе је било у Гринвилу, где је никао велики Пророков град са зградама, кућама, вигвамима и полигонима за обуку војника. Овде је Текумсех на располагању имао око 1000 обучених ратника који су били у стању да се супротставе Харисоновим трупама. Била је то мала устаничка армија, али Текумсех се поуздао у британску помоћ. Индијанце је убеђивао да ће им краљ Џорџ IV и Парламент гарантовати слободу и власништво над земљом.

Схвативши да је на западним границама створен неки вид индијанске државности, влада у Вашингтону је генерала Харисона упутила на преговоре са Текумсехом. Током жучних преговора у тврђави Нокс (1810), генерал Харисон је потегао сабљу на Текумсеха, који се онда дохватио свог томахавка. Присутни су успели да некако раздвоје и обуздају своје команданте. Када су се страсти смириле, Харисон је отишао у пријатељску посету Пророковом граду. Ипак, ово примирје је стајало на стакленим ногама.

Текумсехов спорадични отпор је 1811. године прерастао у прави рат. Генерал Харисон је искористио Текумсехово одсуство и спалио Пророков град новембра 1811. године. Када се вратио, Текумсех је окривио свог брата Пророка Шонија за пораз. После свађе, Пророк Шони напушта Индијану и одлази далеко на Запад у непрегледне прерије. Текумсех тако постаје апсолутни господар Индијанске Конфедерације.

Рат између Велике Британије и Сједињених Дражава почиње 1812. године. У овом рату активну улогу на британској страни је имала Индијанска Конфедерација. Највећа Текумсехова победа је Битка код Детроита, у којој је поразио искусног америчког војсковођу генерала Хала, јунака Рата за независност. Ова битка је од великог значаја за светску историју, јер је спречила америчку инвазију на Канаду. У једном тренутку, администрација председника Џејмса Медисона је разматрала могућност формалног признавања Индијанске Конфедерације. Текумсех је на крају настрадао у великој Бици код Моравијантауна (Моравског града) реци Темзи 1813. године (Онтарио, Канада). Амерички војници су раскомадали Текумсехов леш одсецајући поједине делове као трофеје. Индијанска Конфедерација се распала после Текумсехове погибије. Исте године пропао је и Први српски устанак (1813). За разлику од Текумсеха, Карађорђе је страдао од својих сународника нешто касније, а његова глава је као трофеј предата Турцима (1817).

Текумсех је остао у сећању Англоамериканаца. У америчкој штампи су деценијама касније писани хвалоспеви храбром противнику. И Турци су ценили Карађорђево јунаштво. Његовог сина Александра су прихватили за вазалног кнеза неколико деценија касније (1842). Што се Америке тиче, победа код Моравског града је била једна од најсветлијих тачака у рату (1812-1815) у ком су Британци понизили младу прекоокеанску нацију спаљивањем престонице Вашингтона (1814). Војник који је убио Текумсеха и донео његов скалп са главе, Ментор Џонсон је стекао велику славу. Изабран за потпреседника Сједињених Држава, у време Мартина ван Бјурена (1837-1841). Генерал Харисон, освајач Северозапада и главни Текумсехов противник ће на темељу овог тријумфа, победити на председничким изборима 1841, а његов унук Бенџамин Харисон 1889. године.

Двојица вршњака и савременика, Карађорђе и Текумсех су имали несрећу да делују у време Наполеонових ратова (1797-1815). Њихови савезници, Русија и Велика Британија, фокусирани на Француску, нису били у стању да им до краја пруже подршку, водећи рачуна о својим интересима (што је сасвим природно). Лош политички моменат, био је узрок пропасти српске и индијанске побуне, као и њихових краткотрајних устаничких држава.

аутор текста: Душан Јевтић
Васељенска