Владимир Семенко: Крај је близу?

2021. годину обележила је нова етапа у деградацији верских институција и кретање ка дигиталном концентрационом логору

Пре годину дана многи духовно осетљиви људи су са узбуном и надом гледали у надолазећу Нову годину. Неки су се надали да ће се „глобално ресетовање“ које су најављивали закулисни режисери светских процеса (у које је укључен и пројекат „COVID-19“) некако само од себе „растворити“ и обновити недавни, некадашњи живот, додуше са губицима. А сада је прошла година. Јасно је да су ове наде биле неосноване. А схватање онога што се дешава у апокалиптичним тоновима, нажалост, постаје све актуелније. Мада ни овде не треба губити духовну трезвеност ширењем свакојаких преувеличаних хорор прича.

За нас су, међутим, најважнији догађаји у протеклој години они који се директно односе на нашу главну тему, односно на процесе који се одвијају унутар и око верских институција. Овде је, по нашем мишљењу, неспорно да је притајени рат са нашом истинском и спасоносном вером, односно са Православљем, постепено почео да излази на површину све јасније. Дакле, без обзира који политички разлози се износе у први план, немогуће је не констатовати: тако директне и нескривене антирелигијске, антиправославне акције власти као што је растурање (у суштини, просто уништавање) Средњеуралског манастира није било, не само од касних осамдесетих – почетка деведесетих, већ, вероватно, у таквим размерама – уопште, од ере новог атеистичког прогона Цркве под Хрушчовом.

Читав један паралелни свет, свет у коме су, генерално, „очишћени“ сиромашни и незлобиви људи, који су били далеко од актуелне политике и једноставно желели да живе и верују на мало другачији начин него што је то диктирало црквено и световно чиновништво, били су „очишћени“ незамисливо насилним средствима. Неколико стотина до зуба наоружаних „силовика” против беспомоћних монахиња, деце, инвалида, оболелих од рака и других несрећника – ово није достојно не само Хрушчова, већ ни Лењина и Троцког. И што је најважније: сви „православни“ су у суштини ћутали! Још један духовни центар у Русији је уништен. Обичним људима који желе да живе духовним и чистим животом јасно је показано: отићи од „мајнстрима“ у некакве „ските“.

Чак и ако оставимо по страни творца овог паралелног света, бившег схиигумана Сергија Романова (за кога има много питања), низ других познатих свештеника и духовника такође је пршле године био потвргнут отвореној и жестокој „чистки“. Последњи од њих, под оптужбом која је очигледно била измишљена и, заправо, пропала током процеса, дугогодишњи протојереј Николај Стремски, који је свој живот посветио служењу људима, спасавајући много деце, упућен је на „отпуст“ великог рока. Пре тога, други клирици које је народ поштовао као старешине, духовне ауторитете, били су подвргнути „чишћењу“, док су други једноставно умрли (попут схимархимандрита Власија (Перегонцева), који је заправо био подвргнут принудној вакцинацији).

У позадини ове неравноправне борбе са духовно ауторитативним свештеницима, вођене уз прећутну сагласност, па чак и на предлог црквеног чиновништва, настављен је спољашњи удар на канонску Цркву. Прекаљени јересиарх патријарх Вартоломеј, који је дозволио канонску пљачку у Украјини, стигао је у Кијев, један од вођа глобализма, папа Фрања, најавио је жељу да посети Москву. Истовремено, унутар црквене институције Руске православне цркве, у потпуном одсуству било каквог отпора највише јерархије, наставила се офанзива свакојаких либерала, модерниста и неообновљенаца (новотараца – нап. „Борба за веру“), осећајући да је дошао њихов час. Узмимо, на пример, скандал са уџбеником ђакона И. Кокина, који је изазвао прекор оних који су изгубили стрпљење, обично веома опрезних конзервативних свештеника и учитеља, или директно мешање у чисто политичке процесе на страни тзв. „опозиције“ неких либерално оријентисаних клирика у Белорусији.

Виша јерархија Руске православне цркве наставља своју уобичајену линију, бавећи се „чишћењем“ митрополита и епископа који су постали непотребни и незгодни (уп. пензионисање митрополита Јувеналија) и припремајући нове екуменистичке сусрете на „највишем нивоу“, искрено признајући да за њу нису важна апостолска правила и садашња Црквена правила (Митрополит Иларион је отворено изјавио да се нови сусрет са Фрањом припрема исто тако иза кулиса као и претходни, из чега произилази да се чак и Архијерејски сабор, а да не говоримо о целој Цркви, доследно игнорише).

Апостасијски дух „света“ све више задире у црквену ограду, где почињу да се дешавају преступи који се никада раније нису дешавали (на пример, експлозија бомбе кућне израде у православној гимназији у манастиру у Серпухову). Па, уништавајте даље духовне вође, сузбијајте још оштрије сваки наговештај конзервативног покрета у Цркви, нећете друго добити… Није случајно, иначе, последња социолошка истраживања показују да је ауторитет високе јерархије у сталном опадању …

Сви ови процеси даље деградације црквених институција одвијају се у позадини глобалне агенде, у којој се оно што се неадекватно назива „вакцинацијом“ позива да се човечанство коначно стави под потпуну контролу закулисне светске власти. Они (укључујући и оне из медицинске заједнице) који су склони да се одупру потпуној обавезној вакцинацији редовно се изопштавају. Они су оклеветани, њихови аргументи се прећуткују. А у црквеној заједници многи свештеници и мирјани, који разумеју духовну позадину догађаја и њихов глобални контекст, радије ћуте и само у веома уском кругу изражавају слабо незадовољство, а они малобројни који се усуде да о томе говоре наглас (на пример, епископ Порфирије), потиснути са таквом жестином на којој би могле да позавиде не само руске власти, већ и страни „вакцинатори“.

Истовремено, читав низ познатих аутора из тзв. „патриотске“ средине тврдоглаво, из чланка у чланак, развија једноставну тезу: „анти-ваксери“ су непријатељи руске „власти“, која нас спашава од „ковида“ уз помоћ „домаће вакцине“. Као одговор на анализе стручњака (политолога, правника, економиста и, наравно, лекара) настављају да износе шаблонске неосноване оптужбе.

У међувремену, глобалистичко „ресетовање“, чији план је повезан са такозваним „ковидом“ и пратећом „вакцинацијом“, који су објавили идеолози Римског клуба, – предвиђа демонтажу не само политичких и правних институција традиционалних за савремени свет, као и, наравно, економије и медицине, већ и верских институција, ма чиме да се то прикрива. Наравно, у нашој Цркви и даље остају молитвеници, прозорљивци и духовни људи. Захваљујући њима Бог и даље продужава наше дане, остављајући време за покајање. Али потенцијал озбиљног отпора отпадничким процесима постмодерне, авај, није видљив. Обичан народ и даље углавном ћути (она иступања која ипак добију простор, власти не схватају озбиљно), а црквена бирократија, у пуном складу са плановима глобалиста, води наш црквени брод ка јединству са туђинским духовним силама, пре свега са Ватиканом. У потпуности у складу са плановима закулисних господара новца – тежње за коначном моћи над светом. Стога, духовно осетљиви људи не могу а да не осете страшни дах последњих времена предсказаних у Светом писму.

Амин.су

Превод:Борба за веру