“Српском колу” није до истине

Историја је потрага за истином.

Савез Срба у региону

Средином 2015. године основан је Савез Срба у региону чији су “основни програмски циљеви” исказани у виду двадесет “савезно-регионалних заповести”. Само се далеким домишљањем њихова једанаеста тачка о “залагању за истину о ратовима на подручју бивше СФРЈ”, може односити и на Републику Србску Крајину, али само због тога што се разрадом реченобројних “заповести” помињу:

– “Признавање радног стажа свим запосленим у јавном сектору” Републике Србске Крајине, од 1991. до 1995;

– “исплата доспјелих неисплаћених пензија”, 1991-1995;

– “Закон о правима бораца, војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова њихових породица (који) дискриминише и не признаје више од 50.000 бораца Српске војске Крајине и Министарства унутрашњих послова Републике Српске Крајине који су били учесници у борбеним дејствима након 27. априла 1992. године, па све до 12. новембра 1997. године када је подручје Источне Славоније, Барање и Западног Срема враћено Хрватској”;

– потреба или захтев “да се свим припадницима војске и полиције Републике Српске Крајине призна ратни стаж за читаво вријеме рата у двоструком трајању”;

– захтев или потреба “да цивилни инвалиди рата из Републике Српске Крајине, који су држављани Републике Србије, поново примају личну инвалиднину”;

– потреба да се оснује “Културни центар Срба из региона који би се бавио издавачком дјелатношћу (историја, сликарство, сакрална умјетност…) и чувањем, заштитом и афирмацијом обичаја, традиције, игре и пјесме Срба који су родом и поријеклом из…”

То, и ништа више, тако да поменута 11. тачкица представља само испразну паролу равну програмској поруци да “израда српског националног програма претпоставља успостављање сагласности око суштинских националних циљева и задатака и један је од најважнијих предуслова јачања српског јединства и очувања националног и културног идентитета”.

Може се претпоставити, мада је то врло сумњиво, да са Републиком Србском Крајином треба довести у везу и поруку, или очекивање, да се “у наставном програму Историје свеобухватно обради тема ратова деведесетих година са чињеницама о страдању нашег народа уз аргументовано оспоравање нетачних теорија о агресији Србије и Срба на бивше југословенске републике”.

“Српско коло” пише ил’ не пише

Било како било, Савез Срба у региону потрудио се да покрене и половином децембра исте те 2015. године објави први број свога месечног гласила названог “Српско коло”, по тематски не баш блиском “подсетнику” на истоимени лист који је, са два дужа прекида, излазио у Загребу од 1903. до 1929. године. Јер, основни задатак ововременога “Српског кола” јесте “да прати положај, актуелне проблеме и потребе Срба… не само као пуко хронолошко биљежење дешавања већ и активно утјецање на надлежне да рјешавају проблеме и потребе наших сународника”, да “чува и афирмише културу, традицију и обичаје Срба”, као и да чува “културу сјећања на бројна српска стратишта и невине жртве”.

Потписник ових редака у више је наврата писао и Председнику Савеза Срба у региону “емајлирао” текстиће који су могли личити на “активно утјецање на надлежне да рјешавају проблеме и потребе наших сународника”, али се речени Председник ниједном није досетио да нешто од тога смети у своје “Српско коло”.

Како се исти овај потписник усудио да о збивањима у Србској Крајини напише и објави десетак књижица на скоро пет и по хиљада страна у формату Б5 (пет 2018, а шест 2022. године), могло се очекивати да ће то на београдским књижним сајмовима, или како друкчије, запазити и “Српско коло” .

Али, јок!

Баш због тога “јок”, Председник Скупштине Републике Србске Крајине у прогонству (или у избеглиштву) недавно је на све то указао Председнику Савеза Срба у региону и са њим се договорио да се поменуте књижице представе на новосадском Сајму књига, да једна сарадница “Српскога кола” мало проћаска с састављачем тих књижица, те да се из њих пренесе у наредне бројеве “његових” новина штогод интересантно (ако тога има).

За покушај се неће казнити

Покушај да речене књижице буду представљене (било је предвиђено да се то деси 5. марта 2022) отказано је јер су се оба предвиђена представљача разболела. Сарадница “Српскога кола” утрошила је цео сат у разговору са састављачем, а оно преношење чекало је своје “после”.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

• Илија Петровић: „Паметнима“ није до одбране

• УКЛЕТА КУЋА РОБИЈА ВИЛИЈАМСА Месецима је продаје, а купци кад ово чују, беже главом без обзира

• Оснивач Амазона Џеф Безос улаже три милијарде долара у компанију за подмлађивање ћелија

Наредног дана, Госпођа Сарадница и састављач све су то прокоментарисали краћим електронским порукама.

Сарадница: Хвала на јучерашњем разговору, остаје да то преточим у текст који ћемо објавити у Српском колу.

Разговарала сам са редакцијом у вези вашег предлога за објављивање текстова у нашим новинама. Међутим, добила сам одговор да је проблем то што има много људи који пишу о Крајини и кад би објавили Ваше текстове, одмах би тражили и други да се и њихово објављује што би било немогуће. И до сада се јавило неколико њих са молбом да се њихови текстови о Крајини објављују и није дошло до тога. Када су у питању текстови др Милана Мицића, тема о колонизацији је тема о којој нико више не пише, по томе је јединствен и зато се његови текстови објављују у деловима у Српском колу.

Састављач: Хвала на порукама.

Немој се трудити око нашег разговора, не допуштам да се ишта од тога објављује.

Што се мене тиче, наредних дана написаћу један текст о неспремности “Српскога кола” да се бави Србском Крајином и разаслаћу га на приближно триста адреса; биће уврштен у књижицу коју намеравам да објавим током пролећа.

Сарадница: Сад испада да сам ја изгубила своје драгоцено време разговарајући са вама јуче. Тај разговор и текст који би се објавио у Српском колу, као и моја воља и воља редакције да присуствујем промоцији ваших књига која је јуче отказана, управо показује спремност Српског кола да пише о Српској Крајини. Мислим да није коректно да било шта пишете о Српском колу на тај начин јер није реч о неспремности већ о непостојању техничких могућности за тако нешто.

Састављач: “Српско коло” препуно је којекаквих неважних причица и Линтиних слика на скоро свакој страни, а за Крајину га баш брига.

Кад је у питању твоје изгубљено време – немој се секирати, ако треба ја да ти накнадим трошак.

Сарадница: То што сте написали о темама Српског кола није у мојој надлежности тако да ћете о томе морати да неком другим. Такође, не слажем се с тим.

Што се тиче времена, није реч о новцу, него о времену које је ненадокнадиво. Неке ствари се новцем не могу купити.

Надлежности, програмска начела…

Овај састављач себи ласка (или му се то само чини) да је својим непредстављеним књижицама писао историју Републике Србске Крајине, али је извесно да се то писање није уклопило у програмска обећања уврштена у “Програм Савеза Срба из региона”.

Није, наравно, јер се у Савезу Срба у региону не знају ни најосновније појединости везане за историју Србске Крајине, а у “Српском колу” пишу се, у највећем броју, текстови који никога не обавезују, весташца везана за Србску Крајину, а не зна се шта је то Србска Крајина…

Да се не иде даље од бесмислице (или будалаштине) именоване као “Источна Славонија, Барања и Западни Срем” јер тако нешто није ни постојало.

Све тако не би ли сајт Vranjenews 20. мај 2020. године о “Српском колу” написао да је “реч о листу који излази једном месечно и дели се бесплатно широм Србије, а намењен је, како се на њиховом сајту наводи, ‘Србима родом и пореклом западно од Дрине и Дунава, српског Космета и српске Црне Горе’. Међутим, сам часопис често служи за промоцију Миодрага Линте, његовог удружења као и функционера пре свега владајуће странке, а све то се плаћа новцем грађана Србије”. (https://www.vranjenews.rs/news/za-novine-poslanika-sns-milioni-dinara-iz-bud%C5%BEta)

Непотребно је овде бавити се питањем којој “невладиној структури” припада поменути врањски сајт, исто као што је сувишно и питање због чега Миодрагу Линти (1969, Карловац/Хрватска), некрајишнику, председнику Савеза Срба у региону, историчару по образовању (прве две године, 1989-1991, студирао у Загребу, а трећу и четврту годину у Београду, од 1991. до 1994) , није до тога да се његове новине баве историјом и да он историју поново учи.

Миодрагу Линти – већ десет година посланику са листе Српске напредне странке, оне која исто толико управља Државом Србијом и исто толико година уопште не признаје да је Република Србска Крајина икада постојала.

Ако то Држава Србија не признаје, разложним треба сматрати што Републику Србску Крајину не признаје ни Миодраг Линта.

Ако је не признаје, што би и допуштао да се у “Српском колу” ишта пише о њеној историји.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: