Глобализам у новом кључу

Кад год ко помене Крајину, у нешто краћем или опсежнијем казивању, застрепим пред милион пута понављаним произвољним, неистинитим и срачунатим оценама. Као недавно, на Србин инфо (интернет је једино место где се може понекад прочитати реч Крајина, осим у пригодним датумима када се преко штампе и телевизије удовољава властима Србије – не државе, већ властима), где се тамо неко без икакве резерве ослања на хрватски извор, писан на 100% хрватском језику.

Толико одсуство самосвести и одговорности пред истином заслужује громогласан смех. Али није реч о томе. Полако, доћићемо до тога да је Крајина повод.

Јуче ми је добри мој пријатељ показао књигу поеме Т. С. Елиота „Пуста земља“. Удивљен узех је у руке, књига на ћирилици, зар је могуће, у данашње време свеопштих лажи међу нама Србима. Видех да је то посрбио (некад се тако међу Србима казивало за превод) Леон Коен. Иначе лице нама знано из кружока политичара Ђинђићевог времена (осим ако не рачунамо наставке који још увек трају). И видех поприличног обима коментаре који су, чини се, нужни уз ову поему, из пера преводиоца. Иначе сама ова поема има и Елиотове коментаре који су веома упутни да бисмо разумели сам дух те стварце која се зове „Пуста земља“.

Претходни преводилац ове поеме је песник умерених и достојанствених стихова Јован Христић, као и Елиотових коментара. Не знам да ли ћу читати Коеново посрбљавање поеме, али му дугујем велику захвалност што ми је указао на неприкладност у посрбљавању наслова поеме: „The Waste Land“. И Христић и Коен преводе на исти начин: „Пуста земља“. А да ли је та земља заиста пуста. Већ сам наслов првог дела поеме „Сахрањивање мртвих“, као и прва два стиха „Април је најсуровији месец, што рађа / Јоргован из мртве земље… (Христићев превод) указује на недоследност у односу на поему.

Пре бих се сложио са изразом јалова, или ушкопљена, или уштројена, или кастрирана, или испошћена, или мртва, па томе додајмо – земља. Мада би, кад боље размислим, најприкладнији наслов био „Земља мртви леш“, где је ово „мртви леш“ већ замрло у српском језику, али нам нуди, врло, врло сликовито, пун смисао.

Ономе ко је по српској Далмацији неку годину после хрватске августовске редарствено-војне интервенције из 1995. гледао по пољима, виноградима, њивама и кућама могао је видети ПУСТУ ЗЕМЉУ! Свуда изђикљала драча, комурач, купина, међу чокотима израсла трава, сјекавац, павит, док из прозора систематски паљених и сашурених кућа, зјапи празнина, одакле су почупани камени прагови, као и с углова изваљен све и један угаони камен, руком све клесано, а по дворишту изђикљали мурваћи, багрем, јасен, шта ли је све птица својим изметом ту посејала, док на сеоским путевима, које је тешко разазанати од траве и купине, могу се видети трагови дивљих свиња… да је јасно и види се са Месеца да ту нема људи, да је живот замро и нема га ко покренути, све је препуштено стихији природе, будући неком бесловесном силом стихије човек да је одатле истеран, дакле, све је то ПУСТА ЗЕМЉА!

Наслов првог дела поеме, „Сахрањивање мртвих“, опомиње нас на онај тренутак када је Господ наш и Спаситељ душа наших, Исус Христос рекао оном који је хтео да му се прикључи: „Остави мртве да их сахрањују мртви“ (говорим по сећању). Што је и природно јер је сам Господ живот, па је зато и април најсуровији месец јер „рађа /…/ из мртве земље“.

Крај поеме има део који се зове „Шта је рекао гром“. Што би уједно била и кулминација еклектичке Елиотове шетње у поеми кроз разне епохе, разне културе, разне социјалне слојеве, па све до Упанишада из којих извлачи, поновимо, еклектички, стих у овом значењу: „мир који превазилази сваки разум“ (опет у Христићевом преводу). Што му га дође као оно када су Битлси отишли у Индију да пронађу своју духовност. А сумњам да су и чули за Т. С. Елиота а још мање читали „Пусту земљу“, с обзиром на њихов статус у субкултури. Односно у подкултури, где се и данас налазе, што се мене тиче, уз сазнање да је такав вид човековог казивања о себи глобализом данас произведен у највиши облик изражавања културе, као Енди Ворхол, Џексон Полок… и остали Американци који су порадили на уништавању ликовног израза, да останемо само при тим именима.

Т. С. Елиот је ову поему објавио 1922. године, после многих интервенција над њом његовог вољеног пријатеља Езре Паунда. Обојица су Американци, с тим што је Елиот у једном часу узео Енглеско држављанство. Ово је веома важан податак. Ништа мање важнији од тога да је Елиот своје прве песме писао на француском, ваљда док је студирао на Сорбони. А што је једнако равно Паундовој љубави према ренесансној Италији, отеловљено и његовим настањивањем у неком италијанском градићу.

У својој поеми „Пуста земља“, иначе на Западу сматраном кључном у токовима модерне поезије, не само по обрасцу грађења лирике, већ и по духу који поема носи, Елиот нам предочава ћорсокак у који је стигао западни вид живота, што објашњава и скоро сав његов песнички опус. То нам казују његове најкарактеристичније песме „Шупљи људи“ и „Љубавна песма Ј. Алфреда Пруфрока“. Онда није никакво чудо што се он, као Западњак, окреће неистраженим подручјима духа у културама које је некад била колонизовала западна пљачкашка машина исисавања природних богатстава, охоло и гордо незаинтересована за стварни живот на том тлу. И сад, као онај из Јеванђеља, који би да пође за Господом нашим Исусом Христом, „песнички субјекат“ оставља мртве да сахрањују мртве, с тежњом да ће досегнути покретач живота, у духу, кроз Упанишаде, на Истоку.

У најсажетијем виду ово је тлоцрт онога што данас зовемо глобализам, или евроатлантске интеграције, или Европска заједница. Будући да је западни свет стигао до свог врхунца у свом организовању живота, као политички систем и у утемељивању вредности које носи тај систем, морао је да посегне за духом – како би себи обезбедио трајање и будућност. Без духа тај свет који је садржан у глобализму, или евроатлантском простору, или у Европској заједници, само је једна пука инертна маса, да се не каже једна стихија, без сврхе и смисла, чије оправдање, иако га управо у томе и тражи, не може се пронаћи у насиљу, нити уништавању, а још мање у самозабораву, а да не наводимо јалове покушаје обнове сатрвених облика култура и живота у име демократије – што је у природи стихије, како се то иначе и испољава кроз западни свет. Најпуније, најцелисходније оправдање стихије, илити инертне масе је у лажи. Јер ако се суочи са собом, видеће празну љуштуру, коликогод била улепшана и велелепно приказана, бива без смисла и сврхе (као хришћански храмови претворени у музеје, кафане, сале за разне скупове – што су радили и комунисти када су запоседали хришћанске богомоље, или Шиптари на Косову и Метохији). Онда следи да оно што није у стању да стекне свест о себи, јер не располаже духом истине, знање о себи заснива на лажи.

Не, овде није реч о Хрватима, или Шиптарима, или Монтенегринима, будући у истоветном току духа који посеже за лажима да би установио живот. Као у најновијем чину комедије дел арте представи римокатоличке цркве у Хрвата, кад су њени прелати узели да освештају крст у име хрватског духа, из кога је потекао велики хрватски научник Никола Тесла.

Тек онако, успут, необавезно да додам: Пут покајања води од прихватања истине. Сетимо се оног разбојника на крсту, с десне стране Господа и Бога нашег, Исуса Христа.

Другачије речено Запад је досегао свој зенит као празна љуштура живота, упркос разним законодавним и технолошким шминкама, упркос неумереном богатству и привиду благостања. Ерос је мртав на Западу, и у оном виду који се зове агапе, али и у путеном облику. Ерос Запада, дакле, није у стању да се оплоди, још мање да покрене живот – јер никаква привреда, никакакав технолошки напредак, никакве новине у науци и техници, у медицини, никакве нове фабрике са роботиком и најсавршенијом компјутерском технологијом не може покренути живот. Не знам до које је мере то бивало предочено у време када је Т. С. Елиот писао „Пусту земљу“, али његова шетња по европским видовима културе, као и у медитерану, показују његово лутање за извором живота, извором плодности – што и он сам у својим пратећим белешкама објашњава. Да би се најпосле окренуо на ону страну где су његови преци пљачкањем представљали европске вредности, не увиђајући на том месту величину стварних вредности живота, садржаних у духу. То колонијална свест није у стању да уочи, а још мање прихвати са наклоношћу, како се најлепше описује римокатолички насилни прозелитизам, кроз епохе.

Садањи тренутак на Западу, у колевци глобализма, што је последица колонијалног разумевања света (како нам је то објаснио Т. С. Елиот), усред те празне љуштуре живота, неспособне да се оплоди, као тежња ка духу истине појављује се сатанизам. Дакле, глобализам налази истину у сатанизму.
Не морамо да читамо, или не знам где да тражимо каква специјална сазнања о сатанизму. Довољно је да схватимо да је то најопакији антихришћански покрет од времена када је Господ и Бог наш и Спаситељ душа наших, Исус Христос као човек био међу нама. Сетимо се, није то тако давно било, Марина Абрамовић, велика светска уметница, а код нас пропала као сликарка, на нашу неизмерну срамоту наше горе изданак, у Музеју савремене уметности неколико месеци излагала је оно што је човека, као лика Божијег, као најплеменитију и једино свесну творевину Отац наш и Бог усправио из праха и ништавила – оно што је она срозала на раван измета, излучевина, бесмисла, гнуса, отпада и смећа. И све то под насловом уметности. И наша власт је одрешила кесу и то од наших пара наградила са 600.000 евра, што ће рећи да је то пројекат државе Србије, а Матица српска, што је двовековни пројекат Срба, не штампа лепу књижевност, јер тавори у оскудици и без икаквих новчаних подстицаја с било које стране. (Осим ако и тамо власт није уплела прсте да се, не дај Боже, шта изворно српско појави.)

То је дух истине западног света, глобализма, евроатлантизма и европских интеграција. Власт мора народ да уведе у тај култ те истине, због чега је и могуће да се такав вид „уметности“ упражњава и издашно помаже, и не само новчано. Јер шта може човека оплеменити, ако не његова уметност и где ће се и у чему човек најбоље познати, ако не у уметности. По чему је подкултура постала највиши облик човековог уметничког изражавања.
Шта мислите, одакле ријалити на телевизији, ријалити пред којима су гладијаторске борбе, иако под насловом позориште, мачији кашаљ – јер се ту људи потепају, и чича мича готова прича. А ријалити нам сервира један саблажњив, недостојан, један гнусан вид опхођења међу људима, као узор и правац којим треба и ми да се крећемо, што и чинимо најпре у свим коментарима. Да би дириговано властима најновију расподелу националне фреквенције одговорно лице, проверен глобалистички кадар, водећој телевизији озваничило и даље загађивања уљуђеног разумевања људских односа. А да не помињемо штампу која ни мало у томе не заостаје.

Наравно да у дух истине глобализма, евроатлантизма и европских интеграција спада и педерастија, као ништа мање битан чинилац од делатности Марине Абрамовић. Па да се човек запита, независно од франкенштајнских човекових права, зашто педерастија. Из простог и једноставног разлога: педерастија не може да донесе плод, јер плод је од Бога благословен. У чину педерастије зачиње се смрт – ма колико се јунаци ЛГБТ прсили да бране љубав и шта ја знам шта све не сачини њихов посувраћени разум, педерастија је апотеоза смрти. И апологија смрти. И смрт на делу. Одводни канал одбачених излучевина није колевка живота и љубави, нити је чин љубави посувраћена, хистерична усплахиреност два иста пола. Али нас евроатлантисти, глобалисти и еврозаједничари из свеукупне пропагандне артиљерије и слугу својих у властима убеђују да је то највиши чин љубави, коме се имамо и морамо приклонити, па чак и нашу децу примаћи том суноврату човека.

Треба ли рећи да не малу улогу у том вишем виду цивилизацијских домета и новог живота одиграва и сам језик. Јер ништа тако добро лаж не може сакрити и представити као истину када се за тај прљави посао уведе језик. Измишљају се нове речи, проглашавају се наказности које се морају исправити, у законе се уводе језику сасвим непознате и неприродне комбинације – само да би се прикрила лаж.
Тај Живи леш, та цивилизација која нас је грејала, соколила и бивала узадница у свим нашим животним подухватима, под именом Запад, није ништа друго него олтар кнеза таме. Као нехотични весник тог нашег, данашњег времена, Т. С. Елиот оставио нам је поему „Пуста земља“, да би се он сам, у свом песништву, као предани римокатолик окренуо хришћанству, стварном духу и истини оне Европе која данас постоји као мртав музејски експонат или користан комерцијални простор. О том његовом обраћању истини римокатоличке Европе најпре нам казује песма „Путовање мудраца“ и хорови из „Стене“.

С друге стране овог Елиотовог глобализма, учевно безазленог, имамо глобализам Езре Паунда који удара у сам епицентар духа глобализма – у новац, односно у банкарски систем који је овладао светом.
У својим Певањима, изворно речено Кантосима, Паунд нас једнако исцрпно и сликовито води кроз разне епохе и културе по свету, да би над свиме лебдела магијске снаге реч ушур. Као оно што спаја и одржава свет на окупу и као једну целину. Ушур, или ујам, реч је која се данас ретко може чути, а некад је пратила делатност млинара, или уљаре, при одређивању надокнаде за обављену услугу млевења житарице или цеђења уља. У банкама реч ушур замењена је врло танано подметнутом речи проценат. Па од млинара до млинара, тојест од банке до банке, како која разреже.

Не знам да ли је Ђинђић читао Езру Паунда, али када је почео да нас на свој начин уводи у западне токове живота, пошто је неутралисао Милошевића, прво што је урадио рукама Млађена Динкића и Мирољуба Лабуса уништио је банкарски систем Србије. А сигуран сам да ни они који су то Ђинђићу наложили нису читали Езру Паунда, али су веома добро знали да самосталност и токови живота у једној држави зависе од банака. А и данас недодирљиви Динкић је најпре по Србији посејао мењачнице да од свих из Србије из сламарица и душека извуче девизе. И нико се није сетио да га похвали или награди за тај генијални начин пљачке. Па како је то прошло без икаквих последица, он се дрзнуо да људе намами да гласају за његовог кандидата тако што је сваком гласачу обећао по 1000 евра, а кад га је скоро привео суду за ту лаж власник новина Курир, власник је убрзо стигао иза решетака, затворских. Ни то Динкићу није било довољно но је, заједно са једним министром учетвовао у пљачки Онколошког института а за то је оптужио недужног Ненада Боројевића, да би после више месеци малтретирања невиног Боројевића Динкић посегао за тобожњим самоубиством Боројевића на повисокој грани липе у Кошутњаку. Што свеукупно нама Србима чини легитимну цену на путу у Европску заједницу.

И Т. С. Елиот и Езра Паунд, као Американци који су далеко од Америке, својим песничким делом указали су на основну бољку човечанства: глобализам. Што би у преводу на српски требало да значи: одрицање од сопственог рода, што ми Срби то радимо са страшћу, чак и када паре за то добијамо.
У њиховом делу назначена су чворна места тог одрицања и постављена као извор онога чему смо ми данас савременици. Али има ту још нешто, једнако припадајуће и једном и другом, као и сваком другом човеку са тла УСА Америке, осим за домаће становништво, геноцидом тешко појмљивих размера искорењеном. А то је потпуно одсуство објединитељног духа, духа који постоји у народу, и само у сабраном народу, тако да УСА Америка је лагано крчкајући казан многих народа, са својим обичајима, веровањима, језицима… Да их ни милион америчких застава, ни стотину Холивуда не могу објединити у духу јединства. Међутим, више као објашњење за настајање песништва Т. С. Елиота и Езре Паунда нуди нам се сазнање да је глобализам резултат оног духа који је остао без завичаја.
Сад смо стигли до питања о Крајини.

Без намере да се бусам у своја прса навешћу само један личан пример.
Када сам једном уреднику у једној издавачкој кући понудио један свој роман за објављивање, пошто је прочитао рукопис рекао ми је отприлике овако: „Тамо где си узео да гуслаш о завичају, ухватио сам се за главу и рекао ево га, још један завичајац, сад ће да теслими и дави“.
Другим речима речено: дотични уредник, дакле онај који одређује шта може да се штампа и проследи у књижаре, пред лице јавности, изразио је гађење и гнушање над присуством завичаја у рукопису. Не да је избегавао шта тај рукопис заиста казује, него што о завичају не може и не сме да има ма каквог гласа. Може да се пише о пијењу пива у Казабланки, или на авио линији Цирих – Занзибар, или љупкој мини сукњи на Берлинплацу, или на Марија Хилфе Штрасе, или о цвичеку у Љубљани, или о Кеопсовој пирамиди… али завичај је нешто наказно, нешто провинцијално, примитивно, рурално, нешто напросто недопустиво.

По ономе што сам доживео у сродним и сличним сусретима слободно могу да закључим: завичај је опасан по живот.
А да ли је завичај заиста тако опасан? Што би глобалисти, евроатлантисти и еврозаједничари прогласили за прву законитост добро организованог живота, да би комунистички лумпенпролетер био претеча данашњег глобалисте, или евроатлантисте.
Оно када је Сократ био оптужен за кварење омладине и непоштовање традиције (савременим речником речено), добио је пресуду у којој је могао да бира: или вечно прогонство или смрт тровањем кукутом. Сократ је одабрао смрт. Као веран обичајима свог завичаја он није могао чак ни да замисли одлазак у туђину, а камоли да то и спроведе. Он који цео свој век, осим у рату, није искорачио са тла свог завичаја, ми бисмо рекли своје отаџбине, оставши јој веран до краја, прихватио је пресуду и мирне душе закорачио је у смрт. Тиме је завичај и верност завичају издигао на висине врлине, односно на оно подручје живота у коме је слободан човек могућ.

Неком се може отети па да помисли да је заиста завичај опасан по живот, будући да је и Сократ то доказао. Оном ко тако шта помисли треба да буде познато да су Сократа осудили они који су најмање водили рачуна о омладини и поштовању обичаја и који су, просто речено, мрзели Сократа, јер је извргавао руглу њихове изопачености, чиме су потпуно обезвредили слободу и као појам и као збиљу.
А да не помињемо „Сеобе“ Милоша Црњанског које из странице у страницу врцају од дубоке срођености са завичајем! Ко не памти завичајни мирис багрема који прати оног Исаковича на путу као Новој Србији.
На један дубок и тајанствен начин завичај је уткан у човеково биће, тако да је испреплетан са његовом осећајношћу, расуђивањем, одлучивањем, уочавањем, вредновањем у оним оквирима обичаја и вере које је примио од својих предака. Што је Богом дан природан пут човековог трајања.

За оног ко је остао без завичаја Грци из Сократовог времена имали су израз апатрид.
Ми Срби немамо реч којом би изразили остајање без завичаја, односно без отаџбине. Грчка реч, по томе како је саздана, казује нам о лицу које је лишено отаџбине. Али сам онај који је изгубио своје тло постојања, зна који су понори и патња и страдања у данима у којима треба пронаћи смисао и сврху. Одатле су Исаковичи из Сеоба, и сав онај силни српски свет хрлили у загрљај Новој Сербији (што су данас Доњецк и Луганск), и не само због тога, колико због наших слабости али и непостојаности, превртљивости и поганштина овог света, Господ наш и Спаситељ душа наших, Исус Христос, помињући царство небеско казује да тамо неће бити ни Јелина ни Јудејаца, ни мушког ни женског – да схватимо да је једино то наш завичај, наша отаџбина. Што ја разумевам не као утеху, већ као позив на борбу у овом свету, позван мачем у десници Исуса Христа са фреске у Високим Дечанима.

Када је пала Крајина, тих недеља сретао сам се са једном познаницом која ми је у пролазу, а да ме и не поздрави, тихо говорила: „Ти си сада апатрид“. Само то и наставила би даље, низ улицу. То ми је звучало, а и сада на исти начин, као да је тако поздрављала сенку. Немоћан да јој ма шта одговорим, увек бих продужио, па куд ме ноге однесу. Зато сам једној својој збирци приповедака дао име „Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине“.

Такво је време било. Ни данас није ништа боље.
Усред глобалистичког вртлога у земљи Србији, где нема места ни Христу, ни народу, ни отаџбини, ни сећању, ни српском језику и српском писму ћирилици, ни прошлости… ни истини.

Срђан Воларевић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: