Драгољуб Петровић: ПИСМО ПРЕДСЕДНИКУ

Мој Председниче,
Одавно пратим твоје муке с Аном, Зораном и другим њиховим другама и никако не могу схватити где си их пронашао кад ниједна од њих нема адресе па никад ни саме не могу знати ни где ће заноћити ни где ће се пробудити. И зато ми једино преостаје да верујем да ти их неко „проналази“, тј. намеће, и да то чини с циљем да ти отежа живот, ако не и да те упрља и осрамоти. Запамтио сам, наиме, многе твоје претходнике и на позицијама председника државе и председника владе, али не памтим да се око икога мотало толико такве, пре свега – „женске“, чељади за које ни најозбиљнији посматрач не би могао погодити по којим су критеријима (та чељад) бирана и која их је памет препоручи[ва]ла за позиције на којима су се нашла. Могу ја разумети да је то „налог времена“ и да и женама треба пружити могућност да о важним животним питањима одлучују, али сам вазда мислио да то мора важити за жене које су се оствариле и у породици и у друштву, и које су потврдиле да имају и памети да проблеме уочавају и знања да их решавају, а не само за професионалне феминисткиње и „недовршене“ (каквих је, према неким назнакама, у актуелној „техничкој“ влади – више од половине).

И рекао бих да ти управо такве успешно отежавају живот, између осталога, и тиме што директно војују против онога о чему ти говориш, залажу се за то „да Србија призна тзв. Косово, да се одрекне Републике Српске, да призна геноцид у Сребреници, да направи владу по мери амбасадора, да одржи геј параду упркос одлукама надлежних“.

Једна од тих „мудрица“ први пут се прославила кад је „сменила“ твог претходника (и довела тебе најављујући те као будућег „регионалног лидера“), а после тога у свакој влади успе[ва]ла да се посвађа макар с половином министара. Све те њене „таленте“ ја никад нисам могао ни „похватати“ ни разумети, посебно с обзиром на њен редуциран вербални капацитет, она зна које је све партије променила (ја наишао на податак да је била и у партији „МиреМ“, али и да је стигла до Трилатералне комисије), не знам колико треба веровати „таблоидима“ да се много пута удавала (и да су је сви мужеви терорисали), али процењујем да би је све то пре могло квалификовати за неке послове друкчије од оних министарских или оних за писање граматике родно осетљивог језика. Друга је оштећена генетски, а народно је искуство да су таква оштећења праћена и неким особинама – за које народ није имао поштовања.

И то је већ био довољан разлог да се постави питање како се такве особе могу довести у позицију да одлучују о народној судбини ако је извесно да оне не могу контролисати ни сопствено понашање. Има ли се, међутим, на уму чињеница да је и ова друга особа чланица исте Трилатералне комисије (она, изгледа, и Билдербершког клуба), неке би се појединости о њиховој непомерљивости можда могле и разумети: њих нам доводе окупатори (преко својих амбасадора) и од свих знања која су неопходна за обављање послова на којима су се нашле оне су стекле само она којима их је окупатор обдарио, а од Срба за све то могу дочекати једино презир. На други начин остало је „недовршено“ и још неколико жена којима је припала привилегија да Србију предводе, при чему се показује да више од половине „женског ансамбла“ у Влади нема нити људске адресе нити обавезе да за своје поступке и своје одлуке одговара (а од својих ментора оне могу једино очекивати аплаузе). И тако се испоставља да се један „демократски налог“ (да и жене преузму одговорност у пословима организовања власти) извргне у нешто што се не може лако разумети: да све то „најбрже схвати“ онај женски сој који је остао „генетски оштећен“ или на различите начине „недовршен“ и то се огледа у чињеници да неке знају које су „праве партије“ у које се треба укључити, неке знају које су „праве адресе“ на које се вреди позвати, али се ниједна од њих није сетила да се озбиљни људи најчвршће утемељују тиме што се везују за један кревет и једно узглавље, тј. за адресу на којој се увек могу наћи и никад у људе нису убрајали оне који се у такве моделе нису успе[ва]ли уклопити.

Слутим да се потрага за решавање сличних „проблема“ налази као разлог што ни пуних пет месеци после избора формирање Владе није ни на видику (иако се то, у нормалним приликама, решава највише за три-четири недеље). И зато није јасно како треба разумети изјаву једне од „оних жена“ да нам треба „храбра Влада“, а не вели да она мора бити макар и компетентна и, пре свега, домаћа, српска (а не нека амбасадорска, тј. трилатералска, тј. окупаторска).

И, тако, мој Председниче, знам ја да теби није лако, али се бојим да ће ти с оваквим женама на важним позицијама у власти – бити још теже.

Драгољуб Петровић

БОНУС ВИДЕО: