Драгољуб Петровић: »ШЋЕПАН ТРАВАР И ТИТО БРАВАР«

»ШЋЕПАН ТРАВАР И ТИТО БРАВАР«

Текст Радоша Љушића под горњим насловом, судећи по многим појединостима, не „добацује“ до суштине проблема чијем је разматрању посвећен: паралела између „травара и бравара“ прилично је неприкладна јер упоређује давнашње мале пустолове с данашњим великим комбинаторима; идентитет онога првог утврдио је Растислав В. Петровић, за онога другог уверљивима се могу сматрати наводи Јована Деретића (https://www.info-ks.net/vijesti/regija/39559/video-tito-je-bio-jevrej-i-zvao-se-valter-weis-pravi-josip-broz-ubijen-je-1939#google_vignette), али ће бити незаснован Љушићев став да су нам их, и једнога и другога, испоручили Руси. Не знам које појединости о томе сведоче кад је у питању „травар“, али за „бравара“ много је извесније да је послат с „неке западније адресе“ и на то указују сва обележја његовога „партизанског ратовања“ у НДХ. Нека на то укажу тек неке очите појединости:

● он је са својим партизанима из Србије побегао у НДХ да би се тамо придружио усташким савезницима и измакао се од Немаца;

● чим је тамо стигао, издао је („строго пов. бр. 39 од 27, дец. 1941“) наредбу да се неће тући ни с Немцим ни с усташама и да су четници „једини њихови непријатељи“, да ће окупаторе прогнати Совјетски Савез и западни савезници, а да они, комунисти, треба да чувају снаге да преузму власт кад им савезници за то отворе путеве;

● по Брозовом захтеву, Коминтерна и Павелић испословали од Хитлера да из својих логора ослободи „проверене шпанске борце“ из којих су касније „израсли његови прославављени команданти“;

● у марту 1943. Брозови преговарачи Ђилас, Коча и В. Велебит споразумели се у Загребу да препусте партизанима да на Неретви реше „спор са четницима“, разбили 20.000 четника и побили коју десетину хиљада нејачи која их је пратила, а после Немци партизане сатерали на Сутјеску и тамо обавили оно што су пропустили на Неретви (а вероватно их не би тамо гањали да се није очекивало савезничко искрцавање на Јадрану па се Немци бојали да ће им партизани послужити као мостобран);

● Павелић и његов комуниста Хебранг постављали заповеднике у Јасеновцу, а Брозов усташа Бакарић врло брижљиво пазио да се логору не примакне која партизанска јединица и тако се догодило да је то (Брозово и Павелићево) стратише „пуном паром“ функционисало и кад су сва Хитлерова била ослобођена, а крематорији погашени;

● припремајући се за дочек руских трупа, Броз је почетком јула 1943. позвао „под своју заставу“ све народноослободилачке усташе и све „ханџар-дивизије“, признао им и чинове и заслуге за сатирање „западних Срба“ и омогућио им да своја кољачка искуства усавршавају и над „источнима“;

● да је Броз ратовао једино против Срба, најбоље је потврдио успостављањем Сремског фронта: тамо су се његови команданти пола године „играли пиљака“ чекајући да се немачке трупе с Блиског истока и из Грчке извуку до Аустрије и тамо пред „својим савезницима“ положе оружје, за то време пострељао 180.000 српских дечака, томе додао и тридесетак хиљада оних убачених у јаме око Фоче од 13–18. маја 1945. и 25 хиљада деце од 7–15 година бачених у исте јаме два и по месеца касније; после се Ранковић похвалио да су они од 1945. до 1951. смирили и 586.000 „народних непријатеља“, преселили Јасеновац у Јајинце, а Јадовно и стотине Гаравица и, Пребиловаца распоредили по својим Лисичјим потоцима п подавалским роводима;

● после су Брозове усташе прогнали Павелићеве комунисте да са њима не би морали „делити власт“, при чему се показало да су Броз и Бакарић много боље разумевали усташку памет, превели Хрватску из табора најоданијих Хитлерових савезника у ред „земаља-победница“, оставили Србе у Хрватској, Босни и на Косову и Метохији под камом њихових ратних кољача, прогнали их из Македоније, у Црној Гори даровали им нацију, Србију окитили, узгред, двема покрајинама и све те нове републике и „нације“ биле овлашћене за борбу против српске хегемоније и српског национализма.

Има „тога“ још, али нека и ово буде довољно као потврда да Љушић није разјаснио суштину ни „траварских“ ни „браварских“ проблема о којима говори. Морам признати да не знам колико су Руси заслужни за појаву Шћепана Малог, ни да ли је Стаљин послао Мустафу Голубића да смакне Броза, ни да ли су „житељи обојице владара били послушни поданици“, али ми се једна паралела из свега тога проблемског комплекса чини неспорном: Шћепан Мали освојио је Црногорце дотле невиђеном – опсеном, а Броз Србе дотле невиђеним – злочином. И тако се догодило да је „травар“ остао уписан као „епизода у анархичној црногорској повести“, а „бравар“ као „епоха у југословенској историји“.

Те би се чињеице, међутим, могле осмотрити и из једнога посебног угла: Црногорци су се први пут сусрели с једном чудно организованом влашћу коју су схватали као „своју“ и да јој се треба покоравати, али се то убрзо извргло у нешто што је добило необичну димензију: један Његошев секретар записаће да „од Црногораца нема већих јунака у боју ни већих кукавица пред строгом влашћу“.

Не може се лако утврдити да ли такав суд треба да процењују психолози или психијатри, али оно што је Броз донео Србима излази из сваког облика разумног људског понашања: он је заједно с усташама, под плаштом „народноослободилачке борбе“, затро милион и по „западних Срба“, а после рата томе броју додао и макар милион „источних“, и то учинио уз исте савезнике и сад већ у име „братства и јединства“, при чему се о размерама његових злочина никад није могло говорити нити се они данас више могу доказивати: по његовим губилиштима изграђени су стадиони, стамбени блокови, шеталишта, фабрике, паркиралишта, а одавна нема живих који су могли сведочити где се налазило преко 200 његових „Лисичјих потока“.

Броз се у својим ратним подухватима више уздао у помоћ Стаљина, а ратовао за своје Немце и за своје западне савезнике – против православног хришћанства. Он се не може иселити из злочина над Србима, али би га ваљало иселити из Куће цвећа.
Ако се он тамо уопште налази.

Драгољуб Петровић / Васељенска