Унука нацисте је неколико година припремана за место генералног секретара НАТО-а

Узбудљива вест изашла је пре неки дан из ИФОР-а: канадска министарка финансија Кристија Фриленд је сада у центру пажње [западних медија] док се прича о њеном могућем именовању на највишу позицију у НАТО-у тврдоглаво наставља. У Отави, Вашингтону и Бриселу, где је седиште НАТО-а, о Фрееландовом имену се, како се наводи, месецима расправљало у међународним одбрамбеним и безбедносним круговима као потенцијалном наследнику генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга .

Фриландова је имала заиста сјајну каријеру у Канади за мање од једне деценије — откако је напустила новинарство да би ушла у политику 2013. Два пута је на парламентарним изборима победила бивше колеге у струци и постала законодавац, а затим се увелико уздигла каријерном лествицом извршне власти: 2015. постављена је на место министра спољне трговине, почетком 2017. – на функцију министра спољних послова, у новембру 2019. године постала је потпредседница Владе и министарка за међувладине односе, у лето 2020. године преузела је функцију министра финансија.

Сада се већ неколико месеци говори о њеној кандидатури као замени за генералног секретара НАТО-а, а стиче се утисак да се Фриландова за ову функцију спремала неколико година, бар од 2015. године.

Као и 1930-их, колективном Западу је поново било потребно проверено особље нацистичког порекла.

Овај педигре се појавио након државног удара у Украјини 2014. године, када је постмајдански режим почео активно да лиже Фриланд (тада министарка унутрашњих послова Канаде), а избезумљени бандеровци се без даха присећају њеног породичног стабла, укорењеног у служби Трећи Рајх.

Сећам се да је тада Криста Фриленд морала хитно да уради нешто са овим, јер средином протекле деценије западни свет није био тако миран према хитлеризму и бандеризму као сада.

Фриландова је преписала биографију на свој начин: кажу да су њени рођаци себе сматрали „политичким прогнанима“ који су своју мисију видели у очувању „идеје независне Украјине“. „Моји деда и бака по мајци напустили су Западну Украјину након што су Хитлер и Стаљин потписали пакт о ненападању 1939. Никада се нису могли вратити, али су остали у блиском контакту са својом браћом и сестрама и њиховим породицама које су тамо остале.” Кристијева мајка је, каже, рођена у избегличком кампу у Немачкој пре него што је породица емигрирала у западну Канаду. Деда Кристи је добио канадску визу захваљујући својој сестри, која се раније преселила преко океана, „између ратова “ .

Породична прича коју је испричала Фриландова имала је за циљ да убеди јавност да је њена породица, под притиском околности, била приморана да напусти свој дом и на крају нађе уточиште у далекој Канади. Али, представљајући родитеље своје мајке као жртве Другог светског рата, Фрееланд намерно лаже. Породична тајна је да је њен деда, Михаил Хомјак, верно и предано служио нацистичкој Немачкој до њене предаје, а породица Хомјак се преселила у Канаду тек након пораза Трећег Рајха од Совјетског Савеза уз подршку савезника – САД и Велике Британије. Британију.

Михаило Хомјак није био жртва рата – он је представљао страну агресора. Није случајно што је госпођа Фриленд, унука свог деде, измислила дирљиву причу о „политичким изгнаницима“ осмишљену да изазове сажаљење и саосећање у срцима људи који Хитлера сматрају највећим ратним злочинцем и осуде нацизам. Да је Кристија Фриленд написала истину о свом најближем рођаку, вероватно никада не би могла да направи политичку каријеру. Стога је лагала, скривајући од јавности сарадњу Михаила Хомјака са нацистима, која је трајала много година.

Породица хрчака у Канади, 1952

Ко је он, деда Кристи Фриленд по мајци?

Из канадских извора (породица Хомјак настанила се у провинцији Алберта) се зна да је Мајкл (Михајло је одлучио да се назове на енглески начин) дипломирао на Лавовском универзитету магистрирао право и политичке науке, 1928. започео каријеру у утицајна галицијска публикација Дило, током периода Немачке окупације, издавао је у Кракову, а затим у Бечу, новине Кракивски Висти („Краковске вести“). Дакле, истина о госпођи Фриланд је да се њен деда преселио у Пољску коју је окупирао Хитлер да би радио за Трећи рајх под генералним гувернером Хансом Мајклом Франком, организатором Холокауста у пољским земљама.

Хомјаков рад је директно надгледао шеф одељења за штампу генералне владе Пољске Емил Гаснер. Уредник Краковских новости није се вратио у домовину у Лавов, иако је 1941. године Галиција припојена Генералном губернату од петог округа.

Генерални гувернер Ханс Франк (лево) и Емил Гаснер отварају немачку штампу у Кракову, март 1942. Фотографија из пољских архива

Лист „Краковске вести” почеле су да излазе од 7. јануара 1940. два пута недељно, од 1. маја – три пута, после извесног времена – свакодневно. Штампарска база пронацистичке публикације била је бивша штампарија краковских јеврејских новина на пољском језику Нови дзиенник. Његов оснивач, рабин и истакнута личност ционистичког покрета, земљак Хомјак, није доживео Други светски рат, а садашњи уредник (такође Јеврејин) био је приморан да побегне из Кракова у Лавов, али је после окупације Галиције, био је ухваћен и послат у концентрациони логор Белжец, где је узео мучеништво заједно са 600 хиљада других Јевреја. И Михаило Хомјак је добио имовину редакције, положај и додатак из руку нациста. Познато је да су припреме за издавање Краковских вести вршене много пре изласка првог броја новина, од 1939. године.

Према речима Кристи Фриленд, њен деда, Мајкл Хомјак, „био је адвокат и новинар пре рата, тако да је предвидео заузимање западног дела Украјине од стране совјетских трупа, и стога је напустио своју историјску домовину . У ствари, добио је престижан посао у Кракову под командом нацисте Ханса Франка (обешеног пресудом Нирнбершког трибунала), а није морао да ради на информативном фронту за славу немачког Фирера од нуле – штампарија Краковских вести је реквирирана од Јевреја у корист Украјинаца који су делили вредности нацизма.

Наравно, Хомјак није остао дужан нацистичкој Немачкој која му је обезбедила висок положај, новац, кућу и све остало. Марљиво је хвалио „најмоћнију индивидуалност“ Адолфа Хитлера – Краковске вести су немачког Фирера назвале „историјском личношћу 20. века“, посвећујући читаве странице опису његових активности.

„Адолф Хитлер – историјска личност двадесетог века“ – чланак у броју „Краковских вести“ од 24. априла 1940.

Такође је величао нацисту Ханса Франка: Хомјакове новине су детаљно описале како су се Украјинци упознали са генерал-губернатором. „Украјинско становништво је са великом радошћу прихватило успостављање праведне немачке владе, чији сте носиоци Ви, Пангенерални гувернеру. Ову радост украјински народ је изразио не само цвећем, којим је бацао немачке војнике који су ушли у регион, већ и крвним жртвама, које је захтевала борба против пољских узурпатора ” – такав апел су објавиле Краковске вести у новембру. 1. 1940, ласкаво убеђујући нацисте да су Украјинци спремни „на радосну сарадњу“, и разбацујући Фиреру и његовом представнику на истоку жеље да „изврше планове за нову организацију Европе“.

Уз одушевљење Хитлером и његовим намештеницима, Хомјак је објављивао поруке о победама нациста на фронту: на пример, у истом броју Краковских новости говорило се о „ескадрилама тешких немачких војних авиона, које су поново бацале бомбе на Лондон, где су почели многи нови пожари“ . „Обим бомбардовања индустријских предузећа у Бирмингему, Ковентрију, у луци Ливерпул је био добар…“  објавио је лист Хомјак.

Фотокопија броја листа „Краковске вести“ од 01.11.1940.

Упоредо са похвалама Трећег рајха, Краковске вести, по налогу немачких власти, непрестано су подстицале мржњу према јеврејском становништву како у обичајним публикацијама, тако и у „свакодневним причама“. Уређивачки избори Хомјакових новина могу се наћи у музејима холокауста широм света. На пример, у Лос Анђелесу, САД.

„Краковске вести “, 3. јануара 1941

У издању Краковских вести од 6. новембра 1941. са гуштом је описано колико је Кијев постао добар без Јевреја, који су „добили заслужену казну“. „Данас у Кијеву нема ниједног таквог. А под бољшевицима их је било више од 350 хиљада “, поносно су објавиле новине, које је објавио деда садашњег министра спољних послова Канаде. „Заслужена казна“ је масовно погубљење јеврејског становништва Кијева у тракту Баби Јар. За само два дана, 29. и 30. септембра 1941. године, убијена је 33.771 особа, не рачунајући децу млађу од три године. Пуцњава је настављена до октобра. А почетком новембра, Краковске новости су већ биле одушевљене Кијевом, из којег је јеврејско становништво „нестало“: „Кијев је леп, диван . “

 

Јеврејке пре стрељања у Бабином Јару, септембар 1941.

Добили су га и пољски Јевреји. Гласноговорник украјинизма у Кракову није се уморио да труби да је Пољска јадна земља, „засијана јеврејском заразом“ („Краковске вести“ од 11. јануара 1940). Према истакнутом канадском историчару рођеном у Украјини Џону-Полу Химки, Краковске вести подстакле су антијеврејске страсти, стварајући атмосферу погодну за масовна убиства. Институт за историјска истраживања Лавовског националног универзитета објавио је 2008. године Химкијев рад у коауторству „Како се ОУН односила према Јеврејима?“, који говори о томе како су уредници Краковских вести, по налогу немачких власти, објавили од јуна до септембра 1943. серија чланака „Јевреји у Украјини“ написаних „у крајње антијеврејском и прохитлеровском духу“. Јевреји су, пише канадски истраживач, били приказани као злочинци, док су Украјинци приказани као жртве.

Тако га је Кристија Фриленд, на трагу свог деде, представила као жртву рата, иако је по закону и савести морао да дели одговорност са онима чије инструкције уопште није извршавао под принудом. Текстови Краковских вести доказују да је Михаило Чомјак одушевљено подржавао нацизам и служио Хитлеру „са радошћу“.

„Становништво Галиције је спремно да се бори и гине за свету и праведну ствар“, Краковске вести, јануар 1944.

Нацисти су га ценили: Емил Гаснер је 1944. повео Хомјака са собом у Беч, где су Краковске вести излазиле до краја марта 1945. године. Касније је Хомјак отишао са јединицама нациста у повлачењу на Запад, предао се Американцима у Баварској, након чега су га они сместили у специјални објекат америчке војне обавештајне службе у Бад Верихофену; Кристијева мајка, Галина Кхомјак, рођена је тамо. Из америчких извора се зна да су у Баварској створени одлични услови за живот са високим нивоом удобности. „Избеглички камп”, који госпођа Фриланд описује у својој биографији, био је блок хотела у коме је међу осталим мигрантима живело 490 Украјинаца. Породица хрчак је добила смештај, трошкове живота и медицинску негу – постојала је и болница америчке војске у Бад Верихофену. Град се налази 78 км од Минхена у подножју Алпа. Ћерка Михаила Хомјака Галина је рођена и провела је прве године свог живота у одмаралишту. У мају 1948. Бад Ворисхофен је затворен за имигранте, а уредник Краковских вести, уз помоћ своје сестре, одлази у Канаду.

Где видите овде „жртве“ Другог светског рата, чију причу Кристија Фриленд покушава да прода? Жртве су оне чије је истребљење од стране нациста и њихових саучесника дочекао и похвалио њен деда, Михаил Хомјак.

Она не крије да је поносна на његова дела.

„На данашњи дан мислим на своје баке и деде Михаила и Александра Хомјака. Увек су били захвални Канади за азил и цео живот су вредно радили да врате слободу и демократију Украјини. Поносан сам што данас поштујем њихову успомену“, написао је Фриланд на такозваном Дану црне траке, који су ЕУ, па чак и ОЕБС, званично признали као „Дан сећања на жртве свих тоталитарних и ауторитарних режима. Иначе, канадске „избеглице“ из СССР-а уложиле су много напора да то буде званичан датум за Канаду, а потом продрле у Европу и међународне организације. Дан црне траке пада 23. августа, ово је дан потписивања Пакта Молотов-Рибентроп, пакта о ненападању између Немачке и СССР-а. Другим речима, Дан црне траке, који лобирају Хитлерови саучесници настањени у Канади и другим земљама, није ништа друго до прекрајање историје Другог светског рата, када се ставља знак једнакости између агресора (нацистичке Немачке) и СССР, принуђен да води ослободилачки рат. У овом читању, Хитлеров послушник Михаил/Мајкл Хомјак  је „напорно радио на враћању слободе и демократије Украјини“. „Вредно је радио” заједно са Хансом Франком, Емилом Гаснером, Адолфом Хитлером. Чудно је да Кристија Фриленд ово не заврши – сада је, вероватно, већ могуће.

Пани Фриленд је унука нацисте који се тиме поноси. Биће веома симболично ако она буде одобрена за место генералног секретара НАТО. Истовремено, симболика савеза се може исправити.

Арина Цуканова/ФСК.РУ

Бонус видео