Да ли ће „дубока држава“ задржати контролу над својим марионетама?

На Западу хистерија: и нуклеарна и ненуклеарна. Ментално стање њених лидера приближава се критичној тачки, што је и разумљиво: садашња генерација западних политичара, за разлику од времена првог хладног рата, далеко је од лидера и чак не појединаца, већ марионете „дубоке“ државе. А пошто се одлуке, посебно судбоносне, доносе управо у „дубини“, формална „прва лица“ западних држава, укључујући и САД, једноставно не знају у потпуности ни праве опције за даљи развој догађаја, нити шта ће им речено да ураде у овом оквиру. Зато лутају, јер се плаше, као и сви смртници. Иначе, ово је прилично опасно стање ствари, препуно слома на нивоу „људског фактора“.

ДУБОКА ДРЖАВА – САВЕЗ ОЛИГАРХА И ВАТИКАНА
Проблем је у томе што су, када се СССР распао, на Западу одлучили да су победили једном и заувек, те су центри одлучивања извучени из оперативне подређености земље и пребачени на глобални ниво. Јер главне организационе мере за изградњу озлоглашеног „новог светског поретка“ (о коме је Буш старији говорио у свом обраћању Конгресу 1990. године) су се управо тамо и одвијале. Претпостављало се да више неће бити потребна „ручна” интервенција, за коју су способни само истакнути појединци, те да ће бити довољни банални извођачи. Крајем друге деценије 21. века процеси су отишли ​​толико далеко да су они „дубоки“ чак ризиковали да се открију као савез олигархије са Ватиканом (Савет за инклузивни капитализам), те су представили свој „програм“ („велико ресетовање”) за свет, као и методе за његову имплементацију (ковид).

Сада, када је овај тренд очигледно запео, а конфронтација Запада и Истока настављена, шефови држава и влада у водећим западним земљама („Великих седам“) су се испоставили као својеврсна „заптивка“ (мека бртва – прим. прев.) „ између „дубоке“ власти и противника у геополитичкој конфронтацији коју представљају Русија, Кина и алтернативних институција које јачају под нашим патронатом. Зато се не само Ф. Рузвелт и Черчил, већ и Реган и Тачер вероватно окрећу у гробу, посматрајући активности Бајдена, Труса или било ког Макрона. Чини се да надлежни западни органи размишљају, а можда и већ предузимају мере да добро познате „копче” заштите од приступа људи потресене психе и потрошеих нерава.

Далеко од тога да „дубокима” све полази за руком, међутим ово је посебна тема, повремени бљескови попут пројектовања тајванско-јерменске „турнеје” Ненси Пелоси, стидљивости на самиту ШОС Нарендра Модија, као и информативна бука о „скидању Си Ђинпинга са власти“, ипак су само тренуци. Маневри америчког говорника веома личе на параван за низ неуспешних „дубоких“ специјалних операција отварања другог фронта против Русије и покушаје да се утиче на исход предстојећег XX конгреса КПК (Комунистичке партије Кине). Индијски премијер је једноставно растрзан између националних интереса, које му диктира националистички поглед на свет и спољне зависности од одређених глобалних токова, унутар којих, најблаже речено, његовој земљи ништа добро не обећава.

„Са становишта равнотеже у свету, објективно поравнање снага није подразумевало очување Кине као унитарне државе величине копна“, написао је Хенри Кисинџер у вези са колонијалном политиком Запада у 19. веку.

Важно је схватити да ови редови из књиге „О Кини” оцртавају најважнији методолошки принцип „дубоке” стратегије, који је прилично релевантан не само у односу на поглед на кинеско царство и никако се не ограничава на наведени временски оквир. „Маестрима“, којима је дат језик да сакрију своје мисли, умеју и да промаше, а ово је управо такав случај. У овом цитату Кину може да замени било која велика држава која има свој поглед на светски поредак, наравно, пре свега Русија, Индија, Иран, Саудијска Арабија итд.

„МИСЛИМ“ … САМО КАКО МИ СЕ КАЖЕ ОДОЗГО!
Светски поредак „на дубински начин“ је унификована крпа фрагмената бивших државних функционера. Односи унутар њега ограничени су економијом и посредовањем културно-историјског фактора. Локални гаулајтери и екстерно зависне елите емитују упутства примљена одозго. „Заједничке вредности“ прикривају диктате „свету правилима“. А „мужа“ ресурса у корист метрополе врши се према „десеторегионалном“ моделу Римског клуба: Запад + девет групних вазала (формула Семјуела Хантингтона: „Запад против осталих“). Сећате се дискусије на Московском финансијском форуму, која није нарочито примећена због одржавања Источног форума у Владивостоку? Шта је Кудрин тамо говорио? Да је у сваком светском поретку, зарад економске добити, „неопходно” пренети суверена овлашћења на наднационалне центре, зар не? Ево вам, читаоци доказа, компрадорска шема – нигде очигледније приказана …

Ово објашњава грозничавост текућих маневара Запада против Русије и Кине, који су концентрисани око Тајвана и СВО (Специјалне војне операције) на територији бивше Украјинске ССР. Потпредседница САД Камала Харис посетила је Токио, формални разлог је сахрана бившег премијера Шинза Абеа, а стварни је јачање америчко-јапанског савеза као осовине за конфронтацију са Москвом и Пекингом на Далеком истоку. …

Истог тренутка, са друге стране „земљине кугле”, деловао је државни секретар Блинкен, упозоравајући Русију на „застрашујуће” последице употребе тактичког нуклеарног наоружања у СВО, што је Запад на своју иницијативу, већ дуго припремао Кијев, ширећи „обавештајне“ приче о руским плановима. Блинкену је одговорио Дмитриј Медведев, заменик председника Савета безбедности РФ, у смислу да је употреба оваквих средстава за пораз непријатеља строго регулисана руском војном доктрином. А ако се створи преседан претње која је у њему прописана, нуклеарно оружје ће бити употребљено и Вашингтон ће га, без обзира на емоције које сада изазива, „прогутати“ како би избегао ескалацију у пуноправну размену стратешких нуклеарних удара. Треба напоменути да је досадашња америчка позиција, уколико дође до ескалације, буквално хистерична, у смислу разбијања страхова и подизања улога.

Подсетимо, Бајден је први покренуо причу о нуклеарном оружју, затим саветник за националну безбедност Саливен, а сада државни секретар Блинкен. Сама чињеница оваквог јавног говора, посебно у контексту текућих неформалних преговора са Москвом, такође, веома личи на маневар за одвлачење пажње, у коју свака страна може да има друго значење, што не може да искључи да ће, као у случају Тајвана, Американци, употребивши демонстрациони ефекат, једно калкулисати, а добити сасвим други, асиметричан потез, потпуно и неопозиво разбијајући све њихове планове.

У закључку, наглашавамо. С једне стране, свет пролази кроз период напетости, упоредив у послератним временима само са карипском кризом, а с друге стране, за разлику од тих времена, ствара се снажан утисак да стратешку иницијативу у хибридној конфронтацији Запада и Истока има савез Русије и Кине. Питање је, понављамо, да ли „дубоки“ пастири западних мрачњака који се налазе на њиховим удицама у стању да задрже контролу над њима и спрече непланиране ексцесе који човечанство могу гурнути у катастрофу? Уосталом, пастири не само да ће нешто да изгубе, већ могу све изгубити.

Скраћена верзија

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://regnum.ru/news/polit/3708597.html

BONUS VIDEO: