ДАНИ(Ј)ЕЛ СИМИЋ: СКЕЛОМ ПРЕКО ДЊЕПРА

ДАНИ(Ј)ЕЛ СИМИЋ: СКЕЛОМ ПРЕКО ДЊЕПРА

Данијел Симић

Некако сам доста мирније прихватио, сам са собом, да трећи пут ове године идем у Русију. Па Новорусију. Док дођем у Доњецк и он ће, што се Москве тиче, законски бити Русија. Мислим се. Тек у авиону, пред полијетање, враћа ми се благо узбуђење у трбуху. Због пута. Или је то што нијесам ништа јео.

Српство је сада много заинтересованије и узбуђеније око ратних играра у бившој совјетској републици Украјини, него што сам то ја. Који сам од 2014. загријавао стативе за Донбас. На своју личну штету.

Захваљујући томе, не пропушта ме мимо правила службе само Гранична полиција државне заједнице Српске и Ефбиха. Ако се на Рачи утрефи Србин, претпостављам, обично ми умјесто узимања докумената пружи руку. Полицајац на Аеродрому Никола Тесла ме пустио да прођем на укрцавање прије свих. Рекао ми је: Дођите ви овамо. И ништа друго. Отвори човјек врата стаклене оградице и прођох за женом и бебом у колицима. Онда је затворио врата иза. Није могао знати да имам карту бизнис класе. А и није то. Када је нека жена, такође бизнис класа, хтјела да и она уђе туда – вратио је у ред.

Ништа није рекао. Само ме пустио. И тако неугодно чекам док ме читав ред гледа у положају у којем се ријетко затичем. Није чак ни хтио да разговара са мном. Просто сам пожелио да ме заузврат смара питањем: Какво је стање? Шта Русија чека више, што их све не спали? Хоће ли ићи сада до Лавова или само до Дњепра? Ништа. Пожелио ми је сретан пут кад сам отишао у авион. И то је то. Нијесам ни имао потребу да одговорим својим сада најчешћим обрасцем одговора: Не бих знао заиста. Презивам се Симић. Не Путин.

Три особе из авиона ми се јављају. Ове успут не рачунам. Прво у чекаоници Бањалучанин… који ми је нудио да ми пошаље паре кад сам најавио први повратак из Доњецка. Затим Милован Бајагић, који такође иде за посматрача на референдумима. Познали смо се из медија. На крају човјек којем не знам име говори, насмијано ми се обраћајући: Опет на посао? Имам вас на Твитеру. Свака част.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

У 21:08 смо се одлијепили са писте. До мене је Рускиња која живи у Лондону. Умро јој је отац. И сада лети у постојбину. Није начелно против Путина, бар не прича, али пуна је оних конструкција „америчко убијање свега по свијету, не оправдава Путина да ради исто“. Али она, што се аналитичко-синтетичког ума тиче, осим Новака Ђоковића не зна ни једног познатог Србина. Чула је за Теслу због аеродрома.

Прочитајте још:  Кијев: "Денацификован" шеф кијевске сајбер полиције

Пред слијетање на аеродром именом познатог руса Александра Сергејевича Пушкина, чијег деду Етиопљанина је у Истамбулу купио и на двор Петра Великог довео гроф Сава Владисављевић, изгледа као да напон варира на свјетлима испод. Као да се читава насеља у Москви спремају изгубити струју. Али све је у реду, у питању су облаци.

Док смо стигли до хотела, већ сам падао на нос. Одспавах тачно сат времена. Послије тога, само ми се ненадано испуњавају жеље. Опет идемо на војни аеродром Чкаловски, гдје смо ушли у Ту-154 Б-2. Путнички авион направљен у вријеме СССР. То сам желио од свог првог лета у ову земљу. Уживам у индустријском дизајну из осамдесетих. Ознаке сједишта нијесу као у модерним руским авконима (латиницом) АБЦДЕФ, већ пише (азбуком) АБВГДЕ. То је вријеме када су Руси били посебна, задивљујућа цивилизација, а не глобализовано-преумљени Кринџмериканци. На крилу пише RA. Ваљда Рашан Арми. Нико ништа не прича. Опуштено. Свјетло са поруком стоји, али нико ништа не предузима. Не вежемо појасеве. Покушавам да спавам. Не иде.

Слијећемо на Симферопољски аеродром, гдје Бајагић и ја као дјеца одушевљено гледамо Су-25 на стајанци за попуну горивом и наоружањем. А посебно полијетање два Су-24, који круже око нас. На полуострву Криму клима није ни Требињска, ни Мостарска. Кад видим ту жуту равницу, а посебно куће, подсјећа ме на Доњи Штој, односно потез Улцињ – Ада Бојана.

Из хотела Украјина у Москви, пребацују нас у хотел Украјина у Симферопољу. Па онда у саму Украјину. Крај пута много камиона и један тенк. БМР-1М. Тенк за разминирање. Па још један. Даље је већ пут којим сам ишао. Још то не знам, али наредна четири дана ћу спавати по три сата дневно.

По нас је дошао Кирил Стремоусов. Замјеник начелника привремене цивилно-војне админисрације Херсонске области, који се углавном бави ратовањем на информационом пољу. Занимљив појединац, ватрени говорник. Велики Рус из Украјине. Личи ми на мене помало. У Херсону за мене игра улогу, коју је Игор Кимаковски, савјетник предсједника ДНР играо у Доњецку. Пролазимо свугде и можемо што се иначе не допуша. Поготово снимати.

Прочитајте још:  "Живи смо сахрањени": Један од "постхумно одликованих" украјинских војника са Змијског острва обратио се сународницима (ВИДЕО)

Овај пут сам паметнији. Инсталирао сам карту и укључио ГПС. Тако једино сазнајем да први дан идем у правцу Нове Каховке, а не Херсона. И тамо сам већ био, али не овим путем. Град је млађи од моје мајке. Сутра пуни 70 година, али има велелепна здања у неком совјетском неокласицизму, која ме подсјећају на Стаљинске висоте. Високе зграде у Москви, које су данас њен неизоставни симбол.

Од Херсона нема ништа, већ идемо до Геническа, на обали Азовског мора. Ту се није ратовало од почетка марта. Мир. Украјинске заставе. Натписи на државним зградама и украјински се у школама. Сви причају руски. Руске заставе. Цитат Путина на плакату, да су Украјинци и Руси једно те исто. Гласање да поново постану Русија. Држе и приредбу соцреалистичког аутфита у дјечијем дому културе. Саксофониста свира како Џорџ Мајкл каже да никада више играти неће. Затим плешу валцер и џез нумеру на руском, у којем игра читав Бостон. Онда, као круна, излази плесна дјечија трупа, која игра уз пјесму Ника Кејва и неку другу англосаксонштину, којој не знам извођача, а немам Шазам. А ни интернета.

Други дан идемо опет „до Херсона“. А Херсона ни видјело. Опет граница и слично смарање. Успут блокпостови, људи који пецају на каналима, равница испуњена сасушеним сунцокретом и бундевама. Брзо се вози за моторкадом Стремоусова, одскакујемо да ме боле крста и глава. Која удара у кров. Господин Коку, Африканац из Тогоа, наједном, а да га нико ништа питао није, каже да су путеви у Украјини гори него у Африци. Општи смијех. Земљака Пушкиновог деде, по предвидивом обичају из СССР, руски медији салијећу да чују мишење. Каже част му је да буде ту, у тренуку када ти људи одлучују о својој државноправној будућности. Ја причам на руском новинару Раша Тудеј. Који је Арапин. Он тражи тако. До данас стријепим како изгледа то што сам се налупетао.

Затим идемо на југ, према Црном мору. Двадесетак километара од њега је мјесто Бехтери. Кажем Бетери. Преводилац из Москве каже да такву продавницу није видјела у Русији од деведесетих. Гласачко мјесто има изнад улаза грб совјетског савеза са којег је скинута петокрака. Декомунизација је, заправо, друго име за дерусификацију становништва Украјине.

Прочитајте још:  Американци заслужни што је Крим припојен Русији

Прије поласка примјећујем неку дјевојку, која сједа на клупу крај нас. Нападно црвен кармин. Доста минђуша и наруквица. Ппомало као проститутка, мислим се. У Круглоозерки сазнајем да су је ухапсили са још двојицом, под сумњом да желе навести артиљерију на нас. Ми имамо сумњу и самилост ка тим људима. Наши домаћини не. Оводе их у затвор у Скадовску, прије него што нас одведу на границу.

Сутра први пут видим Херсон, али не улазимо у њега. Направили смо турнеју по Мостовима округа Херсон. И све је проходно. Тим правцима се пребацују и цивили, а камоли војска. Скелом код Антоновског прелазимо Дњепар, понтоном код Дарјевског Ингулец. Једини мост који смо заиста прешли, Каковска је брана.

У односу на мај кад сам био ту, сад је то скроз наружена брана. Али држи воду. Да је режим из Кијева провали, не само да би то била сигурностно-војнополитичко-привредна катастрофа, већ би се еколошки могла успоредити са гађањем Запорошке нуклеарке. Уопштено, читаву Херсонску област у домету, у црно су завили амерички војници, који опслужују ракетни система Химарс. Али без стратешког успјеха. Линија се није помјерила. Мостови и бране стоје. Народ гласа да се уједини са Русијом.

Што се тог гласања тиче, пошто сам посматрач, морам поштено рећи да је у питању процес са основним демократским стандардима. Уколико се о томе уопште може причати кад је ратно стање. Али никако о томе не би требали причати с омаловажавањем они, који су организовали као демократске, изборе у окупираном Ираку. И Државној заједници БиХ. По повратку у Симферопољ, сазнајем да су гађали и брану, и мост. И убили у Херсону четири човјека. Мене нијесу.

Данас идем заиста у Херсон. И могу то рећи, јер ће ово тек изаћи сутра у штампи. Пишем записе са кољена у комбију. На граници у мјесту Армјанск. Морам прекидати, јер пресједам у други превоз. Док ово будете читали, те границе више неће бити. Ако руски војник смогне.

Данијел Симић / Фронтал

БОНУС ВИДЕО:

"Српске школе на удару џендер лудила"

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com
Српски језикРусскийEnglish