​Иван Милић: Рат – средство прочишћења и васкрсења нације

Рат – велика и страшна реч. Када споменете рат већина људи помисли на смрт, разарање, страх, реке крви, патњу, неизвесност и лудило. Све је то тачно, али рат има и другу страну. Он је испит мушкости, храбрости, пријатељства, чојства и јунаштва. Само рат може истински показати лице човеково. Само рат може извући оно најбоље и најгоре из људи. Рат није само бојно поље, тенкови и војници. Војник је тек мали шраф свеопштег и вечног рата у којем учествују сви чланови једне народне заједнице. Тотални рат је једини исправни пут у рату.

Рат и јунаштво су у данашње време прогнани на маргине друштва, пацифизам је постао мера свега. Модерни човек више неће да се жртвује чак ни за самог себе већ пристаје да буде роб само ако то неће утицати на његов лагодан живот без опасности, без борбе и без икаквог залагања. Он увек очекује да се неко други бори и залаже за њега, а кад се рат заврши пацифиста први потрчи да побере све заслуге. У друштву свеопштег рата и константне мобилизације таквима нема места. Пацифистичка кукавица нема ништа корисно да понуди друштву, он само јадикује страхујући за свој безначајни живот. Ратничко друштво цени труд и залагање, борбу и одрицање, све оно против чега је јалови комформиста. Предуг мир води ка томе да ратничко друштво почиње да се напада изнутра што увек води ка распаду и братоубилачком рату. Сваки онај млад мушкарац који на улици или на трибини напада свог брата и често га убије или осакати, током рата би са њим стајао у истом строју и делио са њим све. Зато је рат потребан јер усмерава природну агресивност младих људи према непријатељу и каналише је на мудар и користан начин.

Рат је увек страшан, жртве, патња и бол, али је рат понекад неопходан за прочишћење и буђење народа. Рат ће нам увек показати ко је ко, тада су спуштене све маске и испузала је сва трулеж, рат је неопходан лек Божији да би излечио народ од бољки и паразита који га прождиру, да би народ довео до покајања и поновног рођења. Рат најуспешније уједињује нацију јер кад је земља у рату тада сви одбацују своје ситне препирке и уједињују се зарад спаса отаџбине. Праведан рат је увек морално исправан. Добар и паметно вођен рат осигурава здравље нације и ствара витално друштво које неће поклекнути у миру. Рат је темељ за мир. Све што смо створили и задобили је резултат рата. Све што смо изгубили је резултат мира. Зато је увек бољи добар рат него лош мир, јер то што имамо сада у миру није достојно ни животиње камоли пунокрвног човека.

Трагичан и смртоносан какав је рат за многе људе, он има своје позитивне стране: буди нове мисли, ствара нове форме сагоревањем старих, освежава ваздух који је постао смртоносно загушљив, подмлађује народе и чини их способним за опажање и за идеје вишег реда. У страшним биткама нашег времена кује се нова генерација људи, ништа налик ни млохавим интелектуалцима, ни улизицима ни робовима. Крв хероја просута на бојном пољу је благословена и ближа Богу од мастила филозофа и молитви свештеника, јер се он жртвовао за друге, дао свој живот и заслужио своје место поред Бога. Он смрћу искупљује своје грехе. Ратник у себи обједињује античког хероја и хришћанског мученика, бранећи друге он жртвује себе и купује себи вечност. Зато је јако битно да рат воде исправне и способне вође јер лоше вођен рат уништава нацију и присиљава је на предају, док са друге стране добро вођен рат је подиже духовно, морално и физички.

На крвавом тесту, у сталном рату, исклесао се српски народ као учесник вечног рата који се води против поробљивача и узурпатора, који би да се уместо нас питају у нашој земљи. Ратник се увек бори, било да је у питању унутрашњи или спољашњи непријатељ. Он нема дилему кад је у питању непријатељ, ратник зна да је његова света дужност да згази непријатеље Отаџбине како код се они звали и ма колико да их је. Пред њиховим ужаснутим погледима оживљавају крвљу и гвожђем наши идеали, наша вера и начела. Све чешће чујемо речи “Србија ће устати” и “Србија изнад свега”. Коначно можемо рећи да се Срби буде, присећајући се своје традиције, вере и дужности, почињу да бране своје интересе и верујемо да ће у овом рату наш народ бити очишћен од трулежи и паразита, да ће ујединити све српске земље и уздигнути Србију на место којој јој по праву припада. Срби све више почињу да се сећају ко су, да су господари своје земље, глас предака се коначно пробудио у нама. Ствара се једно покољење које не прави компромисе већ јасно и гласно каже шта жели, тражи промене и што је још важније бори се за њих. Срби коначно схватају и прихватају чињеницу да је рат, иако последње решење, неопходан да би се наше двориште очистило од корова.

Рат, на крају крајева, треба да нас доведе до самоорганизовања да спасемо Нацију и заштитимо националне интересе, да пробуди наш српски дух, да нас уз Божију помоћ уздигне, да скинемо окове које су нам ставили туђинци и да нам донесе славу и победу. Куцнуо је час да збацимо стеге пацифизма, да поново запевамо пркосно ратне песме и да пригрлимо смрт и рат као нормално и неопходно средство на путу прочишћења и васкрсења нације.

Иван Милић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: