Леонид Савин: Анти-утопија Клауса Шваба

Идеје које је предложио Клаус Шваб, Председавајући Светског економског форума, у његовој књизи Четврта идустријска револуција (4.ИР), су већ прилично критиковане из разних разлога. Ипак, за неке људе који себе не сматрају присталицама глобализације, оне су прилично привлачне. На крају крајева, Шваб тврди да ће дигиталне иновације на боље променити животе, посао и слободно време људи.

Технологије, као што су вештачка интелигенција и роботика, квантно рачунарство у тзв. облаку и блокчејн, већ су део свакодневног живота. Користимо мобилне телефоне и апликације, паметну технологију и Интернет ствари. Он тврди да се, у поређењу са претходним индустријским револуцијама, 4.ИР развија експоненцијалном брзином, реорганизујући системе производње, управљања и владањана, на начине без преседана.
Међутим, објективна анализа разлога, које наводи Клаус Шваб, показује да он делимично греши и да се његов став углавном заснива на интересу – успостављање контроле над друштвом и капиталом, који стиче нова својства.

Међу критичарима концепта 4.ИР је и Нанџала Нјабола, која у својој књизи Дигитална демократија, аналогна политика, анализира наратив којим је Шваб обликовао своју идеологију.

Она тврди да Швабову 4. ИР користи глобалистичка елита, како би одвукла пажњу са покретача неједнакости и како би олакшала текуће процесе експропријације, експлоатације и искључивања. Нјабола проницљиво примећује да је «права привлачност ове идеје у томе што је аполитична. Можемо говорити о развоју и напретку не прибегавајући борби за власт».

Овај одговор из Африке, где Нјабола живи, није случајна, зато што тај регион, поред Азије и Латинске Америке, глобалисти виде као згодан за нове интервенције под плаштом технолошке помоћи и 4.ИР. На крају крајева, докази указују да је ширење дигиталних технологија било веома неравномерно јер се ослањало на старије технолошке иновације и да се то ширење користило за репродукцију, а не за трансформацију друштвених неједнакости.

Историчар Ијан Мол иде још даље и поставља питање да ли садашња дигитална технолошка иновација уопште има везе са 4.ИР, као таквом.

Он напомиње да постоји хегемонистичко тумачење 4.ИР, које приказује брзи технолошки развој као нову, одважну индустријску револуцију. Међутим, доказа о таквој револуцији нема, у укупности друштвених, политичких, културалних и економских институција, како на локалном тако и на глобалном нивоу; стога се мора пажљиво сагледати како ова идеолошка структура делује, како би поспешила интересе друштвених и економских елита широм света.

Ијан Мол тврди да оквир «Четврте индустријске револуције» подупире неолиберализам заснован на периоду пост-вашингтонског консензуса, те зато служи да стални пад глобализованог светског поретка прикрије наративом о «врлом новом свету». Шваб је једноставно направио неку врсту идеолошког преврата са низом метафора, које приповедају о измишљеној револуцији.

Елисон Гилвалд о 4.ИР каже да је то «један од најуспешнијих алата за лобирање и утицај на политику нашег времена… Нацрте своје политике о 4.ИР Светски економски форум промовише на годишњем окупљању елита у Давосу – ти нацрти се користе за многе државе, које немају јавне инвестиције за будућност, нити су се бавиле тиме каква ће та будућност да им буде. … Уз визије глобалног просперитета, упакованог у футуристичка уверења и фантастичне економске прогнозе о експоненцијалном расту и отварању нових радних места, чини се да су спреман путоказ за неизвесну будућност. Али, треба бити на опрезу. Чак и летимичан поглед на раније индустријске револуције ће показати да нису биле повезане са интересима радништва или нижих класа – без обзира на велику добробит за друштво од парних машина, електричне енергије и дигитализације. Индустријске револуције су повезаније са напретком капитализма, преко ‚велике‘ технологије дана».

У овом сада случају (4.ИР – прим.прев.), нове технологије делују у корист соја технолошких капиталиста, а не друштава.

Мол пише да концепт 4.ИР делује привлачно, зато што личи на неку формулу:

1. Набројте 7 до 15 технологија, углавном дигиталних, које изгледају паметно, чине да се осећамо заосталима и доводе нас до страхопоштовања према будућности. Чак и ако се не ради о иновацијама из 21. века, треба их прогласити да јесу.

2. Изјавите да постоји једно лепо и незабележено преплитање свих тих технологија.

3. Претпоставите да ће оне довести до промена које ће пореметити и изменити сваки део наших живота.

4. Позовите се на сваку од претходних индустријских револуција као на модел за садашњу.

5. Наведите једну или две главне технологије или извора енергије у претходним индустријским револуцијама. Указујте на проверене ствари: парна машина из 1.ИР; мотор са унутрашњим сагоревањем и/или електрична енергија из 2.ИР; рачунари и/или нуклеарна енергија из 3.ИР (споменули сте Интернет у првој тачки, па га овде избегавајте).

Дакле, Шваб ненаметљиво усађује исправност читавог концепта. Док то чини «Шваб успешно искоришћава нашу унутрашњу технолошку рационалност. Он објављује незабележену брзину, величину и обим 4. ИР. Стопа промене је, каже он, пре експоненцијална, него линеарна; спајање многобројних технологија је шире и дубље него икада раније; а, системски утицај је сада потпун, обухвата читаво друштво и глобалну економију. Стога он тврди да се ‘прекиди и иновације […] дешавају брже него икада раније‘.»

Шваб истовремено одбацује велики део нашег историјског искуства по овом питању. Он пише да је «веома свестан да неки научници и професионалци на догађаје на које указујем, гледају просто као на део треће индустријске револуције».

Али, Мол нуди и увиде неких сртручњака, које Шваб игнорише. Ево два примера. Ово је прилог шпанског социолога Мануела Кастелса, који је истакао да критична улога умрежених информационих и комуникационих технологија јесте и мач са две оштрице: у неким земљама се економски раст убрзава усвајањем дигиталних економских система, али оне у којима то не успева, бивају крајње маргинализоване; «њихово заостајање постаје кумулативно». Кастелс опширно пише о ономе што он назива «другом страном информатичког доба: неједнакост, сиромаштво, сиромаштво и искључивање из друштва», а све то је сада растуће наслеђе глобализоване информационе економије.

За разлику од Шваба, Кастелс није покушавао да идеологизује или политизује социолошке податке. А, његово практично истраживање не указује на темељну дигиталну трансформацију друштва савременог доба.

Други стручњак, кога Шваб игнорише је Џереми Рифкин. До 2016. године, када је Шваб предложио његов концепт 4.ИР, Рифкин је већ истраживао радна места на којима је роботика преузела стратешке и управљачке улоге у економској производњи. Приметна је разлика између аутора. Рифкин не верује да драматичне промене у информационо-комуникацијским технологијама чине 4.ИР.

Рифкин је 2016. године тврдио да је Светски економски форум ‘пуцао у празно‘ својом интервенцијом, маскираном као 4.ИР. Он је оспорио Швабову тврдњу да је стапање физичких система, биолошких процеса и дигиталних технологија квалитативно нова појава:

Сâма природа дигитализације […] је у њеној способности да визуелне, слушне, физичке и биолошке системе, комуникације, сведе на пуке информације, које се затим могу пресложити у огромне интерактивне мреже које на много начина делују као сложени екосистеми. Другим речима, управо нам природа међусобне повезаности дигиталних технологија омогућава да превазиђемо границе и ‘замути границе између физичког, дигиталног и биолошког света‘. Принцип рада дигитализације је ‘.међусобна повезаност и умрежавање‘. То је оно што дигитализација чини већ деценијама, уз растућу софистицираност. Управо то одређује сâму архитектуру Треће индустријске револуције.

Студија о ‘технологијама‘ које се често проглашавају за кључне преплићуће иновације 4. ИР, као што су вештачка интелигенција, учење машина, роботика и Интернет ствари, показује да оне нису у рангу услова за постојање савремен технолошке ‘револуције‘.

Мол закључује да Швабова Четврта индустријска револуција није ништа друго него мит. Друштвени контекст света је и даље исти као у Трећој индустријској револуцији и не очекују се неке велике промене. Нема ничег ни сличног још једној индустријској револуцији, која би се догодила после Треће. Швабов врли нови свет једноставно не постоји.

На крају крајева, нису само технолошке промене оно што је особеност револуција. Пре ће бити да их покрећу промене у радним процесима, темељне промене о томе шта је радно место, заокрети у друштвеним односима и глобано друштвено-економско реструктуирање.

Наравно да технолошке иновације могу бити добре за раднике и за друштво у целини. Оне могу смањити потребу за тешким радом, могу побољшати услове и ослободити људско време за друге смислене активности.

Али, проблем је у томе што је глобализована капиталистичка класа монополизовала плодове технолошких иновација. Дигиталне платформе рада финансирају углавном фондови ризичног капитала са глобалног Севера, док се предузећа стварају на глобалном Југу, без да фондови улажу у имовину, запошљавају људе или плаћају порезе. Ово је само још један покушај да се тржишта обухвате новом технологијом, користећи предности отворених граница, да се стекне профит, а да нема одговорности.

Зато је наратив Четврте индустријске револуције више тежња, него стварност. То су тежње богате класе која је увидела кризу западног економског система и жели да пронађе сигурну луку у другим регионима. Зато остатак света, имајући историјско искуство са западним капитализмом, Четврту индустријску револуцију види као непожељну анти-утопију.

Извор: “Геополитика.ру”

БОНУС ВИДЕО: