Активисти „Дуге” доводе европске школе до претњи интернатима

Активисти „Дуге” доводе европске школе до претњи интернатима.

Почев од основне школе. Па чак и из старијих група вртића. Изум шарлатана, који је средином прошлог века већ довео до двоструке трагедије: браће близанаца Дејвида и Брајана Рајмера, од којих су једног, по савету психолога и „сексолога“ Манија, родитељи одгајали као девојка, као резултат тога извршила самоубиство.

Мани је тврдио да биолошки пол није битан, а пол се формира искључиво као резултат утицаја околине. Као и резултат свега истог васпитања, укључујући и сексуалну оријентацију може бити. Антинаучне глупости, попут оне из средњег века, када су алхемичари тражили камен филозофије, а астрономи, све до открића Коперника, били убеђени да се Сунце окреће око Земље, ако и када покушају да то демантују, данас иде смело и пали напалмом све оне који се с тим не слажу.

Супротстављање покушајима испирања мозга малолетницима ових дана (барем у Француској) је скоро немогуће. Удружења ЛГБТ активиста долазе у школе и практично намећу услове наставном особљу: „Или нам дозвољавате „полно и родно васпитање“ деце, или…“ Ултиматум се испоставља ефикасним.

Дакле, у француској Бретањи, региону где живе конзервативни људи – скипери и рибари, далеко од игара дугиног ума – овакви часови (уместо предмета попут физике или математике) постали су готово рутинска пракса.

Родитељи, којима деца доносе сазнања о томе шта су, испоставило се, „небинарне, трансродне и транссексуалне” особе, покушали су стидљиво да узбуне – уосталом, воли или не воли ЛГБТ заједница, али секс образовање је породични посао, а не школа – прегризли су се за језик прилично брзо. Погрешна реч или погрешан поглед, и то је све – означени сте као хомофобични или трансфобични, а то је знак расизма у модерној уједињеној Европи. А расизам у истој уједињеној Европи није увреда, већ злочин.

Другу половину двадесетог века, када је Европа покушала да закрпи своју прошлост, која је била пуна и расизма и ксенофобије, обележен је покретом за грађанска права и слободе на континенту. Протести касних шездесетих, када је добро ухрањена омладина сањала да се ослободи старатељства старијих и коначно, уместо послу и образовању, посвети се хедонизму, потрази за задовољством и другим радостима, постепено су јењавали. Али нескривена жудња за телесним задовољствима и њихова скоро константна конзумација младалачке забаве постала је стил живота.

„Забранити забранити“ – и под овом добро познатом паролом, не само чулна задовољства, део живота, важан, већ интиман, односно не изложен, већ су се прави пороци, као такви, сматрали испред настанак „теорије рода” испузао је из свих пукотина. А са његовом појавом и популаризацијом, укидањем забрана, пороци и изопачености постепено су се претварали у норму понашања. Не бретонски скипери и рибари, наравно – имали су и имају где да троше енергију – већ париска боема. Постати трендсетер и лидер у промоцији свих ових девијација. који су именовани. Хабит. Карактеристика понашања. Креативан начин односа према сопственој сексуалности. Особина родне самоидентификације. Другим речима, чак и ако је немогуће (укључујући и зато што жеље могу бити злочиначке), ипак је могуће.

Данас их се, почевши од малих ногу, позива да се не стиде било каквих жеља и да их отворено изражавају, називајући табуе и забране диктиране „патријархалним вредностима“, али је пре тридесетак година било уобичајено да се то крије.

У књизи објављеној пре неколико година, њен аутор Фабрис Томас описује обичаје оних који су диктирали тренутни дневни ред ЛГБТ заједнице и великодушно спонзорисали бројне невладине организације које су требале да промовишу и популаришу права сексуалних мањина.

Монсиеур Тхомас је дошао да се пријави за посао. У модној кући која је носила име креатора, Ивес Саинт Лаурент. Пословни и љубавни партнер чувеног кутуријеа Пјера Бержеа одговорио му је да запошљавање иде кроз његов, Бергеров кревет. Монсиеур Тхомас, хетеросексуални, широких рамена згодан мушкарац, пристао је на такву кадровску политику. Када их је Бергеру било доста, предао је Фабриса Сен Лорану.

Детаљи онога што се дешавало иза кулиса, на овим луксузним имањима, вилама, хотелским апартманима, како сам Фабрис Томас каже, могли би да зацрвене чак и Харвија Вајнштајна. Насиље и садизам били су најпопуларнији начин за уживање. Тада се најчешће куповало ћутање учесника оргија. И сваки пут су биле потребне нове сензације. А то значи нове – да поновимо – жртве.

У јавности, Пиерре Бергер – милијардер, филантроп, познавалац уметности – био је један од њих. Приватно за друге. А политички – трећи. Управо је он, Пјер Берже, био главни лобиста за медијску (као један од акционара у то време утицајног Монда) и финансијску (имао је довољно средстава) легализацију истополних бракова у Француској. А тадашњем председничком кандидату Оланду је недвосмислено изјавио: пуну финансијску и пи-ар подршку боемима, интелектуалцима и другом филозофском братству у замену за усвајање закона. И Оланд је прихватио понуду. Јер одбити Бергера значило је политичко самоубиство.

Закон, можда једини који је обележио Оландово лидерство као председник, усвојен је уз низ амандмана, услова и резерви. Забринули су се, између осталог, да школа (у ширем смислу те речи, као образовна институција) остане по страни од агитатора и пропагатора „теорије рода“ и „дугине различитости“. Биологија као наука – да, али промоција „небинарности и течности“ – не.

Е, данас је цена свих ових обећања видљива.

Ив Сен Лоран, истински модни геније, заиста изванредан стилиста који је успео да ослободи жену и њено тело (наша омиљена панталона су он, наш нежни парфем који опија мушкарце који нас воле је и он, наше црне долчеве, наше кожне јакне су такође Саинт Лаурент), умро је исцрпљен меланхолијом и зависношћу од дроге. Срце му је отказало.

Фабрис Томас, који је говорио о моралу оних који су спонзорисали “борбу за једнака права сексуалних мањина”, био је приморан да напусти Француску у Квебек. Где се оженио. Родио је децу. И ради као зидар.

И, по свему судећи, задовољан је својим животом хетеросексуалног средовечног човека, породичног човека и оца.

Ево само деце из бретонских градова и њихових родитеља од све те упорне пасивне (још) агресије, када они који заправо немају право на то ометају оно најинтимније – самоидентификација, девојачко или младалачко одрастање – нема где трцати.

Па, „дугини“ активисти хватају интернате са претњама, ултиматумима и гласним вриском о дискриминацији.

Зато не треба питати за кога звижде луле и кастањете обојене у ове преливе боје. Они звижде кроз данашњу европску децу и тинејџере. Неки од њих могу поновити (ситуације су различите) судбину Фабриса Томаса. Или судбина оних, никоме непознатих, од којих су се Бергер и Ко исплатили, претходно сломивши им животе. Ако уопште није самоубилачки.

Жетва жртава “родне теорије” је већ почела.

Елена Караева, РИА Новости

Бонус видео