НАЦИОНАЛИЗАМ – АНАРХИЈА У СЛУЖБИ НАРОДА

Звучаће сулудо и шизофрено, али бити националиста данас значи бити и анархиста! Идеја о спајању радикалне левице у виду анархија и радикалне деснице у виду екстремног национализма настала је у Француској и Италији токо седамдесетих и осамдесетих година, а најбоље се „запатила“ у Америци, али, ми ћемо се овде осврнути на специфичан однос српског народа према анархији и бунту против власти.

Током средњег века, Срби су имали итекако јаку државу и јаке владаре чак и када се она, после смрти цара Уроша, распала на мање и веће делове. Доласком Турака на ове просторе, Срби су се, да би сачували како своју крв тако и идентитет, одметнули у шуме и планине и кренули у борбу против османске окупације. Али тај вид одметништва није био сличан ономе што су каснији мислиоци назвали анархијом, напротив – Срби јесу били анархисти у очима Турака, али анархија није била пуки циљ српског народа, већ, сасвим супротно, својим одметањем и непослушношћу турском султану, Срби су тежили обнови своје државе. Карађорђевим устанком, а касније и Милошевом дипломатијом, Срби су добили своју дуго жељену државу. По много чему се та држава разликовала од других, суседних а највише по друштвеном уређењу. Кнежевина а касније и Краљевина Србија била је и грађанска и монархистичка, њоме је владао Кнез или Краљ, а грађани су уживали у великој слободи изражањава, трговине, образовања и пословања. Једина буна која се догодила за време постојања Краљевине била је Тимочка буна која је избила због жеље Краља Милана да народу одузме државу и, коначно, формира стајаћу војску.

Ово нам говори да су Срби државотворан народ, народ који зна и уме како да створи и организује државу, Срби су народ који ће и погинути за државу, а имали смо прилике да се у томе докажемо, али Срби ће се, исто тако, побунити против исте те државе само у два случаја – онда када је држава спремна да изда националне интересе и онда када држава жели да нам одузму слободу. Иако је Тимочка буна пропала, она је савршен пример српске склоности према анархији, али само онда када је његова слобода угрожена. Иронично, Срби никада нису знали и желели да буду под туђом влашћу. Жеље Аустроугарске монархије да прегази, заузме и колонизује Србију пропала је, услед српске тврдоглавости и ината, али и жеље за слободном Отаџбином, тако је и дигнут чувени Топлички устанак, а непријатељски војници су добро упамтили бес и незадовољство српског сељака. Tакође, током Другог светског рата, немачки војник је добро знао да се не сме шуњати по српским планинама, колико је четнички односно партизански устанак(без обзира на политичка неслагања које лично гајим са комунистичким покретом) одјекнуо широм Србије, говори и чињеница да су Немци, као одмазду, стрељали по сто Срба за сваког убијеног, односно педесет за сваког рањеног војника. Па чак ни страшне репресалије противу српског народа није могао да примири бунтовнички пламен српског бунта. У НДХ, исто, српски народ се дигао на оружје против усташких кољача, чиме су осигурали физички останак на просторима Српске Крајине, Босне и Херцеговине. Међутим, једна лоша особина српског анархизма јесте та, што се Срби брзо побуне, али брзо се и примире.

Тако нам је народ и преварен 1945.године, када су националне снаге биле приморане да предају оружје. Многи су четници, добровољци и други националисти завршили на незнаним стратиштима, верујући, пре свега, „Савезницима“ да им се ништа лоше неће догодити. Богу хвала, па је неко од њих и претекао, иначе би сведочанства о најтрагичнијој страници наше историје била преправљена више него што то јесу после рата. Непријатељ је врло добро знао да се Срби неће побунити ако буду преварени, зато нам је окупација дошла огрнута шињелом ослободилаца, и, наравно, наш народ је потпао под полувековну комунистичку диктатуру. Управо је тај мрак петокраке звезде, затворио очи и уши српског народа, а онда, када је било време за буђење, нашу националну мисао преузели су бивши комунисти, огрнути плаштом патриотизма. Та погана идеја је убила дух слободарства и бунта у нашем народу. Данас нам те вајне патриоте издају и продају земљу, а државни интерес је постао примат и главна ствар изнад националног или инвидуалног интереса.

Патриотизам је чиста америчка ствар. Просечни Американац ће и дупе дати за своју земљу, исто као и овдашњи конзервативци и десничари. У овом тренутку, дешава се нешто што нико не би веровао да ће се десити, један део патриота подржава издају на челу са Вучићем, други део патриота тежи Вучићевој смени, а сами неспособни да ураде нешто корисно за народ и народну заједницу, иста је ситуација и на страни такозване либералне, другосрбијанске опозиције, они који су до јуче били најжешћи пљувачи Вучића(а у ствари су подједнако погани колико и он), данас га жустро подржавају и навијају за издају Косова, за шта? За сопствени ужитак по европским клозетима и борделима! Оваквим понашањем, овдашњи политички лешинари доводе народ у заблуду и руше национално јединство.

Као представници трећег пута на српској политичкој сцени, ми не заузимамо стране, ми смо против издаје Косова, али смо и против уласка у ЕУ. Ми нудимо алтернативу: Ако држава Србија намерава да нас прода бриселској бирократији, ми ћемо, ако затреба, и срушити ругло које су нам комунисти наметнули 1945. а демократе завршили стварањем наказе зване Република Србија. Ако ће Србија признати Косово, она не треба ни да постоји. Бити националиста данас значи бити и анархиста. Поштоваћемо, волећемо, радићемо и гинућемо за државу ако треба, међутим, онда када се та држава окрене против народних и националних интереса, она мора постати наш смртни непријатељ.

Александар Грујић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: