Србско – арбанашки односи

Јован Цвијић

Србско – арбанашким односима бавили су се и странци и домаћи, а овде ће најпре бити поменут географ и антропогеограф Јован Цвијић (1865-1927), који је своје велико науковање започео радом Антропогеографски проблеми Балканског Полуострва у сопственој научној серији Насеља и порекло становништва (почев од 1902).

Према тумачењу његових настављача, “нарочито му је значајан рад Неколико проматрања о етнографији македонских Словена, у коме износи схватање да су македонски Словени посебна етничка група, што показује и на својој етнографској карти Балканског полуострва. То је схватање прихваћено у научном свету, али је наишло на жилав отпор свих балканских шовинистички настројених кругова”.

Мада аутор ове одреднице, академик Петар Јовановић (1893-1957), прећуткује да под “свим балканским шовинистички настројеним круговима” подразумева пре свих Србе, он не може а да не призна да је “неуморним радом, широким интересовањем и постигнутим значајним резултатима Цвијић стекао углед научника светског гласа и најбољег познаваоца Балканског полуострва, што учињени превиди не умањују” (Енциклопедија Југославије, књига 3 Црн-Ђ, друго издање, Загреб 1984, 175-176, лат) Из овог Јовановићевог можда неопрезно изреченог мишљења морало би се закључити да је таквих превида било у довољној мери да се бар у извесној мери доведу у сумњу и објективност и научност Цвијићева. Али, нека.

Цвијићев нордијско-географски допринос србској историјској “науци” почео је да се међу Србима озбиљније осећа на само коју годину по окончању Великог рата, у време кад је био председник Србске краљевске академије (1921-1927). Он је, наиме, своја сазнања о антропогеографским и етнографским особинама Балканског полуострва почео да представља Французима, на Сорбони, још док је рат трајао. Не може се том његовом поступку одрећи смисао, утолико пре што се тада није ни могао наслутити ратни расплет, и што је његов, Цвијићев, научни приступ теми могао Европи објаснити значај тамошњих геополитичких промена, почев од тренутка кад је на србском етничком тлу, по вољи Аустроугарске, створена самостална држава Арбанија. Он, наравно, није помињао арбанашку побуну на Косову и Метохији с јесени 1913. године, можда због тога да се тиме не би реметили неки његови тренутни погледи на србске политичке и војне неприлике; о неким од тих неприлика у међувремену је (1914) вођа србских социјалиста Димитрије Туцовић писао у студији Србија и Арбанија, “више из практичних потреба него из теорискога интереса”.

Ван сваке сумње, практичне потребе настале су после ванредног конгреса Социјалистичке интернационале у Базелу (септембра 1912), када је балканским социјалистима наложено да, “насупрот разобручаном шовинизму”, прокламују “братство свих балканских народа, рачунајући ту Албанце, Турке и Румуне”. Румуни тада нису били интересантни социјалистима, а Турци су управо били потиснути са највећег дела Балканског полуострва и није их у таквим условима било згодно бранити. Интернационалин домаћи задатак односио се искључиво на тек створену Арбанију, пошто су, како Туцовић тврди, “завојевачком политиком српске владе према арбанаском народу створени на западној граници Србије такви односи да се у скорој будућности мир и редовно стање тешко могу очекивати” (Д. Туцовић, Изабрани списи0000 ИИ, Београд 1950, 56).

Туцовић не говори да су победе Србије и Црне Горе у балканским ратовима осујетиле планове “о стварању једне арбанашке државе изван ужега арбанашкога етничкога простора”, нити помиње да су Срби тада “повратили своје историјско тло на коме се налазе највећи и најзначајнији историјски и верско-културни споменици за које је везано најславније доба српске историје. Срби нису били против стварања једне арбанашке државе у природним етничким границама њиховим, али су били решени да заштите своје националне интересе, које су угрожавале арбанашке претензије, које су биле помагане од Аустро-Угарске и Италије” (Ђоко Слијепчевић, Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време, Химелстир/Немачка 1983, 247-248).

Није Туцовић помињао ни да Србија и Црна Гора “нису могле жртвовати своје историјско тло, да би Аустро-Угарска и Италија могле створити своју Велику Арбанију. Оне су (Србија и Црна Гора – ИП), као победнице, тражиле и историјске и стратегијске границе и укидање граница између себе”. Износећи такве захтеве пред Лондонску конференцију, Срби су истакли да се не противе организовању Арбаније као аутономне земље, иако су “победе српске војске и фактичко освајање арбанашке територије давале легитимну основу” да поседнуту земљу задрже за себе. Не водећи рачуна о језичком значењу “легитимне основе”, Срби су, уместо да се позову на своје ослободилачко право, своје право да задрже поседнуту земљу наслонили на своје “освајачко право”, будући да су својевремено и Турци дошли до Србске Земље освајањем. Но, они су, сматрајући да на првом месту морају стајати “историјски, етнички и културни разлози”, дали и своје додатне аргументе: “Већина у тим крајевима данас јесу Арнаути; али од половине XIV века па до краја XVII века била је та земља тако чиста српска и култивисана, да су Срби наместили своју Патријаршију у Пећи… Близу Пећи налази се српски манастир Дечани, најзнаменитији споменик српске архитекtуре и српске побожности XIV века. Просто се не може замислити да би седиште српске Патријаршије и да би се величанствени Дечани подизали у једноме крају, у коме не би српски народ био у већини. Онај крај у коме су Пећ, Ђаковица и Дечани, то је најсветија земља за српски народ међу свим његовим земљама. Не може се замислити никаква црногорска или србијанска влада, која би била у стању да ту земљу уступи било Арнаутима, било ма коме другоме; најмање би то данас било могуће, пошто је србијанска и црногорска војска у крвавој борби отела од Турака и Арнаута ту своју земљу… Али и ту као и у осталим српским земљама северно од Охрида и у околини Белог и уједињеног Дрима Арнаути су скорашња колонизација, управо инвазија” (Исто, 255-256).

Цвијићева логика била је у складу са Туцовићевом, али и са носиоцима нордијске “научне” мисли, тако да је својим француским слушаоцима могао саопштити и следеће:

“Познато је да су Арбанаси потомци старих Илира, донекле поромањени за време римске владавине, затим измешани са Словенима, нарочито у току Средњега Века… У току Средњег Века пословењена су романизована илирска племена динарске системе осим оних у Проклетијама и даље на Југу у Арбанији. Изгледа да се тамо повукао и један део илирског становништва из централних и северних делова Полуострва. Али у овој земљи као и у Епиру, крајем Џ, 0000почетком ЏИ века и доцније, долине и равнице су биле насељене Словенима, а Арбанаси и Аромуни су становали по побрђима и у планинама. За владе Анжујске династије (1250-1350) у приморским низијама и око Дрима имало је још словенског становништва, које су (по Јиречеку) појачали српски досељеници за време српске владавине, нарочито у XIV веку. Још и данас се и усред Арбаније наилази на остатке овог поарбанашеног становништва. По традицији племена северне Арбаније, они су мешовитог, арбанашко-српског порекла. Сматрају себе за сроднике црногорских племена. Познато је да је арбанашки јунак, Скендербег, арбанашко-српског порекла. Јужни Словени су асимиловали велики број Илира, од Дунава до јужне Македоније; они су, међутим, поарбанашени у Арбанији, нарочито у турско доба” (Јован Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље : Основе антропогеографије, Београд 1922, 255-256).

Кад већ без икаквог образложења каже да је “познато да су Арбанаси потомци старих Илира”, да су Словени успели да пословене романизована илирска племена по динарској области али не и у Арбанији, да се “тамо”, у данашњу Арбанију, изгледа повукао и један део илирског становништва (непословењеног!) из централних и северних делова Полуострва”, те да је, опет познато, арбанашки јунак Скендербег арбанашко-српског порекла, онда је све то блискије трачу него науци; све што је од некога чуо или научио, прима здраво за готово, али само по условом да у тој причи нема изворних Срба, Срба од искона! При томе, он без икаквог коментара оставља сопствено саопштење да се “данас и усред Арбаније наилази на остатке… поарбанашеног становништва”. Иако је констатовао да су поменути поарбанашени Срби представљали остатке “словенског становништва, које су… појачали српски досељеници за време српске владавине, нарочито у XIV веку”, пропустио је да објасни из ког је времена то словенско становништво “заостало”.

Али зато, ако нема Срба, има пресловенског становништва у појединим динарским областима и њиховог утицаја на наводно затечени свет. Ту се, каже, “врло дуго одржало романизовано становништво, Мавро-Власи, прави Власи, поред Срба који су названи Власима, затим различита српска племена која су произашла из асимилације Срба и романизованог становништва: Ћићи, Мацуре, Матаруге… Несумњиво су Срби примили од староседелаца понеки облик и начин сточарског живота (име катун), затим понешто у кући и од ношње, али то је врло тешко доказати (курзив – ИП). Још су први проматрачи обратили пажњу на сличност између римске тоге и црногорске струке и држали да су српска племена примила струку од романизованог становништва… Даље је закључивано да је и кабаница црногорских и високих херцеговачких области илирскога порекла. Међутим је то одећа скоро свих пастира на Балканском Полуострву (бугар-кабаница народних песама) и многих изван Полуострва” (Исто, 158-159). Свих племена, дакле, јер сва она припадају србском роду, али то Цвијић не уме да искаже, иако говори о пресловенском становништву у динарском подручју. А у то становништво спадају “Срби који су названи Власима, затим различита српска племена која су произашла из асимилације Срба и романизованог становништва” и, нарочито, племена која су имала струку сличну римској тоги, много старијој од Порфирогенитових Словена!

На многим местима, у многим својим ставовима, Јован Цвијић се представља као човек без премного научничких скрупула, односно као писац који не зна шта да учини са својим претходним сазнањима. Тако, на пример, он констатује да “супротно Грцима, и ако заузимају епирско-арбанашко приморје још од најстаријих времена, Арбанаси се скоро нису користили морем. Сами нису одржавали обалску пловидбу дуж својих обала, ни прекоморску са земљама које су с друге стране мора” (Исто, 254), али не каже шта би то његово “откриће” морало значити. Задржимо ли се часком на његовом произвољном закључку о боравку наводних предака данашњих Арбанаса “још од најстаријих времена” на обалама Јадранског и Јонског мора, морамо одмах запазити да у арбанашком језику нема ни трага од терминологије везане за било какво поморско занимање, чак ни за риболов; Арбанаси не знају ни за весло, већ су назив за ту “справу” (лопата) преузели од Срба.

Ако већ нису волели воду, Цвијић ће признати да је “зона медитеранске климе и вегетације доста широка на целом арбанашком приморју, а ипак је код Арбанаса слабо развијен медитерански начин живота и занимања. Махом су се повукли с приморја, које је у осталом на великим просторијама врло мочварно, и живе по околним брежуљцима, по планинама и унутрашњим долинама; баве се поглавито о сточарству, и у мањој мери земљорадњи. Приморје, које им припада, у ствари је дакле мало њихово, и они насељавају поглавито планинска побрђа, венце и долине пиндске системе и јужне стране и долине Проклетија… Још у почетку турске владавине већина Арбанаса је примила Ислам; они су били потпора турском режиму и најсвирепији угњетачи” (Исто, 254-255).

Ова последња полуреченица леп је али зато и редак Цвијићев напор да својим читаоцима објасни на који су се начин Арбанаси територијално ширили и како су асимиловали српски живаљ:

“Начин је овај: Најпре се јаве арнаутске чете, које одводе децу и људе и уцењују их; становништво се (србско – ИП) престане бавити сточарством, престане обрађивати и њиве, које су удаљене од села, јер не сме. Печалба му постане главна зарада; све одраслије мушкиње иде у печалбу и многи остану у областима зараде. У овако ослабљеним и застрашеним селима населе се најпре по 2-3 арбанашке породице. Ти Арбанаси одржавају живу везу са својим сродницима у матици и са целим фисом (племеном – ИП), који их, ако устреба, помаже; тако Арбанаси постепено растерају словенске сељаке из села” (Исто, 178).

Настављајући започету причу о “потпори” и “најсвирепијем угњетавању”, Цвијић, као да је то став коме није потребан доказ, научнички сасвим несувисло, саопштава “познатост” да су Арбанаси “потомци старих Илира, донекле поромањени за време римске владавине, затим измешани са Словенима, нарочито у току Средњега Века” (Исто, 255), што ће рећи да су Порфирогенитови Словени узели Илире “под своје” пре но што су они успели да постану “преци Арбанаса”!

После наводног доласка Словена у 6. и 7. веку, Арбанаси су се, каже, “повукли у планине и на арбанашко приморје (како тамо, кад нас је нешто раније уверавао да су се “махом повукли с приморја”, пошто нису волели медитерански начин живота – ИП), нарочито јужно од Скадра; ту су остали изоловани и нису давали знака народнога и државнога живота. У ово су доба само местимично прелазили долину Црнога Дрима на Истоку, можда једва где и северну границу Епира на Југу. И у овако ограничену етнографску Арбанију населили су се многи српски досељеници (нарочито у северној и средњој Арбанији) за време дуге српске владавине. У Задриму и Забојани код Скадра превлађивало је српско становништво; тако је Скадар могао бити престоница Зете. Али за време Турака Арбанаси су се напрасно раширили. Овде ћу поменути главне узроке те појаве. На првом месту се код балканских народа ово запажа; у доба када су ван културних утицаја и када су остављени сами себи они постају плоднији; такав је случај био са Арбанасима, који су више векова остали без веза са спољним светом. (А везе са српским племенима у тој и таквој Цвијићевој Арбанији; а везе са турском влашћу, којој су се приближили примајући ислам? – ИП). Осим тога, чим су Турци завладали, већина је Арбанаса примила Ислам и (верна свом моралном начелу “да се дају ономе ко их више плаћа” – Бруно Барили, Српски ратови, Нови Сад 1996, 107) постала одана турској управи. Као такви, добили су потпуну слободу и постали господари. Уз ове долазе још и економски узроци: њихова земља, изван главних комуникација и у турско време запуштена, није им пружала довољно средстава за живот. Окренули су се на Исток и почели насељавати плодне котлине. А под утицајем превласти Арбанаса, Срби у Арбанији су били исламизирани и поарбанашени, изузев једног дела оних у области Голог Брда на левој обали Црног Дрима, и оних који су пребегли у унутрашњост Полуострва” (Ј. Цвијић, Исто, 176).

Риста Т. Николић

Цвијићеву причу о “технологији” којом су се Арбанаси користили при отимању Србске Земље потврђује и Риста Т. Николић:

“Начин, на који су се насељавали ти први далеки досељеници из Арбаније, изгледа необичан, али се по њему види она карактеристична особина арнаутске душе, као и то, да су били нарочито упућивани у ове крајеве према тадашњој Србији. Ти су се први Арнаути насељавали махом на превару, и тек после су се насилнички ширили, отимајући имање становницима. Кад су се досељавали били су јадни и жалосни. Најпре су обично долазили сами, а после су им стизале породице. Кукали су и преклињали да их становници у селима, где су наишли, приме на конак. Ови су их из сажаљења примали у своју кућу, али се Арнаутин није више удаљавао из куће. Чим му стигне породица, смести се у кући, избаци све, што му не треба, па ће онда рећи ономе, који га је примио на конак: ‘Ја идем чак из Малесије, сад иди ти!’ Тако су се населили први досељеници Арнаути готово у свима, нарочито пограничним селима Пољанице (у околини Бујановца и Врања – ИП). На пр. у селу Добрејанцу… породица у чију је кућу Арнаутин дошао, звала се Дабарци. У њихову кућу дошао Арнаут са породицом… и молио ‘да коначимо, чорбаџи’, ови су их примили на конак, али се Арнаути нису више хтели удаљавати из куће. Дабарци и даље остану у својој кући, али им Арнаути убрзо убију оца, те они (Дабарци – ИП) побегну из села… Историја нам даје многобројне примере у којима су Арбанаси подлегли материјалним интересима. Они су своје оружје окретали исто тако брзо противу Срба, као што су после тога за добру награду окретали се и противу Султана. Ми сматрамо Арбанасе као врло вероломне и подмитљиве. Они се узносе њиховим (својим – ИП) дивљаштвом у борби, брзим одлучивањем и лукавством, послушност према њиховим (својим – ИП) старешинама само је условна” (Р. Т. Николић, Ширење Арнаута у српске земље, Београд 1938, 32-33, и 40).

Атанасије Урошевић

Да се не би олако схватило како Срби нису пружали отпор арбанашком надирању и да је тај продор у Србску Земљу текао лако, пренећемо овде и резултате једног истраживања које се односи на област Горње Мораве и Изморника. Постоји, наиме, предање да су Арбанаси приликом свог првог досељавања затекли у том крају слободне и храбре Србе, чак и србске хајдуке, харамбаше и барјактаре, који су им спречавали насељавање, али је све то, без непостојања братственичког и племенског заједништва, било недовољно и безизгледно:

“У том почетном, као и у доцнијим, одупирањима Срби су у одбрани имања западали и у крв с Арбанасима. У почетку, дакле, нису лако попуштали, већ су у одбрани свога имања и убијали ове отимаче. То се дуго продужавало, јер сви узроци сељакања и исељавања српског становништва ових области, као бежање од крви, коју су с Арбанасима имали односно од арбанашке освете, у већини случајева су настали приликом овога брањења своје очевине. Но ово су били отпори појединаца и они нису могли да спрече арбанашко продирање. Срби ових области, без племенских и братственичких организација, нису ни могли давати јаче и заједничке отпоре арбанашком продирању, док су се Арбанаси, ширећи се на исток, увек ослањали на своја племена и братства у залеђини. А са све већим досељавањем и прираштајем Арбанаса Срби су постајали све слабији и мање отпорни. Српског живља је стално нестајало, исељавао се, и најзад се дошло до тога, да је он готово потпуно опкољен и у већем делу области у мањини према арбанашком елементу. Отада је арбанашки утицај над Србима био најјачи…

Узроци поисламљивања Срба… су различити, али углавном готово сви потичу од њиховог јаког додира с Арбанасима. Најчешће се наводи… да се у ислам прелазило пошто су им се у село доселили Арбанаси… Ту се свакако подлегло наговарању и привољавању, па у појединим случајевима и угледању на саме Арбанасе, али је, без сумње, било прелаза у ислам да би се тако, ступањем на исту ногу са појединим арбанашким суседима, спасли од њиховог насртања или бар успешније бранили од њега… Као последица поисламљивања српског живља… дошло је поарбанашавање тих поисламљеника, пошто се њихово поисламљивање вршило у арбанашкој средини… Брачне везе које су поисламљеници потом као муслимани морали одржавати само са Арбанасима или раније поисламљеним и поарбанашеним Србима чиниле су да се у њиховим кућама заводи арбанашки језик. И то је ишло доста брзо, јер су арбанашки језик знали одрасли мушкарци, а женидбом са Арбанаскињама тај се језик преносио и на жене и децу” (Атанасије Урошевић, Косово, Приштина 1990, 10-103).

Код Урошевића читамо и да је осамљени Србин могао своје имање сачувати од отмице или себе од погибије само под условом да се помуслимани и поарнаути. Јер, србско име за Арбанасе постало је “синоним за бунтовника, кога треба сатрти, и свим се силама кидисало на српски живаљ. Исламизирани Срби, поред тога што су се по вери изједначили с раније помуслимањеним и поарнаућеним сународницима, морали су примити и арнаутски језик и остале њихове спољашње облике. Многи су се утркивали, да што пре прођу за праве Арнауте. Сва истраживања доказују да је од поарнаућених Срба, од Арнауташа тешко искамчити традицију о њиховом српском пореклу. Не свиди се исламизираном и поарнаућеном Србину да призна да је, по ономе како по народном оцени изгледа, отпадник вере и народног имена… Забележено је казивање да ће Арнауташи, пре своје порекло довести од Јевреја, него што би признали да су српскога порекла. – Девојка или жена уграбљена па преведена у ислам и поарнаућена, стиди се да призна да је тако било с њом; а и не сме то да каже од својих нових укућана. Шта више ни њеним – православнима, није право да признају да им је жена или девојка уграбљена. О томе се може сазнати само од Хришћана који су оданде избегли и који знају како је уистину било” (А. Урошевић, Горња Морава и Изморник, Насеља и порекло становништва књига 28, Београд 1935, 5-6).

Афанасиј Селишчев

Без обзира на то што Србе доследно назива Словенима, Бугаре изједначује са Трибалима (Србљима, Србима), а не каже ко су Романи, као и на употребљену реч надирање, од посебног значаја за ову тему може бити врло кратак и недвосмислен исказ руског филолога Афанасија Матвејевича Селишчева (1886-1942) да “Словени у свом надирању у Арбанију нису опће затекли Арбанасе, него само Романе” (према: Хенрик Барић, Лингвистичке студије, Сарајево 1954, 25, лат). На основу расположивих докумената, он каже да се Арбанаси појављују у западној Маћедонији тек крајем 13. и током 14. века. У 14. веку помињу се Арбанаси и Власи са својим стадима у области полошкој, у којој се међу старинским становништвом могао срести и покоји Арбанас. У намери да потврди овај свој последњи навод, он помиње неког Прогона (“очевидно Арбанаса”) који је незаконито користио један део земљишта тетовског манастира. (Греши, јер је то име српско; по Прогону, село и братство у Љешанској нахији зову се Прогоновићи). И каже да је у царској повељи Стефана Душана (око 1308-1355) датој манастиру архангела Михаила и Гаврила у Призрену, пописано девет арбанашких катуна у призренском крају: Гиновци, Мађерци, Белоглавци, Флоковци, Црнча, Цапарци, Гоновци, Шпинадинци, Новаци, али, ко зна због чега, додаје да “три катуна носе словенска имена, преузета од најранијих становника овог краја – од Словена: Белоглавци, Црнча, Новаци” (Славјанское население в Албании, Келн/Беч; прво издање: Софија 1931, 7). Извесно је да и још неки од преосталих шест катуна могу имати српско име, а Мађерци су ван сваке сумње: назив овог катуна изведен је од старосрпске речи којом се означава кувар, у овом случају: манастирски.

Јер, како пише лингвист Митар Пешикан (1927-1996), “у српској средњевековној држави између Срба и Арбанаса као појединаца није било никакве строге и зајамчене разлике у именима. У то се можемо уверити разгледајући у тефтерима имена људи који су (уместо очинства или презимена) маркирани као ‘Арбанас’, ‘Арнаут’, ‘син Арбанаса’ и сл. (односно као син или брат тако означеног човека), која у ствари не одударају од осталих имена; нпр. у области Бранковића налазимо са таквом маркацијом, поред неутралних хришћанских имена (Андрија, Димитриј, Михал, Петро, Степан, Тодор, Никола), и низ класичних словенских имена: Радица (пре ће бити Радич), Рашко, Богдан, Влкашин, Бранислав, Новак, Радко, Радислав (биће боље читање Радослав), Милош, Мирко, Владко” (М. Пешикан, Зетско-хумско-рашка имена на почетку турског доба, Ономатолошки прилози књига ИИИ, Српска академија наука и уметности, Београд 1984, 27).

Пешикан даље тврди да, “кад су у питању групе, заједнице, насеобине, – етно-језична припадност живља јасно се одражава и у личним именима, па нам то омогућава да посебно посматрамо одлике арбанаске ономастике и разлике које она показује у односу на старосрпско стање” (Исто, 28), али не каже да оно прво одражава увлачење појединих тек поарбанашених Срба или упаде њихових мањих група у србска насеља, док се ово друго односи на крајеве из којих су се Срби већ повукли пред масовнијим агресивним притисцима арбанашког живља.

Од Селишчева сазнајемо да су 14. и 15. век били време снажног, понекад бурног ширења арбанаског живља које се спуштало из планина и ускакало у суседне крајеве, тако да се Арбанаси могли срести у охридском и дебарском крају и, нарочито, призренском (А. М. Селишчев, Исто, 5-7). Према ономе што је он даље записао, арбанашко пастирско становништво из планинских крајева повремено се спуштало у долине и угрожавало тамошње становништво, чак и феудалце у њиховим замковима. “Крајем 13. века ти су напади и премештања планинских Арбанаса добили страховите размере… За обично становништво у долинама, првенствено словенско, ти препади и превласт имали су исти резултат: оно је или гинуло, или одлазило у друга места, или се албанизовало… Словенско становништво гинуло је у биткама и било подвргавано погрому у селима по долинама. Оно није имало потпору са стране нити је било збијено у општедруштвеном животу. Њихове родовске везе нису биле тако блиске као у Арбанаса. .. Међу њих, бурно су се настанили Арбанаси сишли са брда… Још је значајније било предизање Арбанаса из планина у долине и социјално-етничко обеснаживање Словена (и влаха) током 15. и 16. века, када су се под турским притиском, рушиле централизоване државне организације Византије и Србије и месних династа. Током времена, планински Арбанаси, чврсти у својој родовској организацији, повезани бесом и крвном осветом, запоседају долине и потчињавају себи тамошње становништво, обеснажено и разједињено. Арбанаси који се дошли у долине заједно са потчињеним становништвом чинили су војну општину. Они не прекидају везу ни са својим саплеменицима у планини” (Исто, 83-84).

Потчињавање о коме говори Селишчев састојало се у томе што су придошли Арбанаси убијали или отимали месно становништво. “Ништа то није. Убијен је Словен”, презриво су говорили кад би био убијен неки хришћанин-Словен. Да би му навод о убиству неког Словена био уверљивији и јаснији, Селишчев бележи и арнаутску реч шки, али се “не досећа” да каже како се том погрдном речју означавају искључиво Срби (Исто, 11-12).

Селишчев даље пише да се словенско становништво бекством спасавало из својих села, а да су они који су остали у Арбанији, “у таквим околностима, морали постати Арбанаси. Потчињен положај земљорадника, надмоћ Арбанаса-планинаца и разбојника, уједињавање арбанашких родовских група, тон који су оне давале друштвеном животу становништва, бракови словенских мушкараца с Арбанашкама које нису прихватале језик својих мужева… деца се нису учила очевом језику, већ су се користила мајчиним језиком – арбанашким. Животне прилике нису у младом поколењу изискивале потребу да користе словенски језик… све је то доприносило стапању Словена с арбанашком средином. Тој асимилацији помагао је и губитак разлика у религији: прелазак словенских породица у муслиманство обједињавао их је у религиозним односима с Арбанасима који су одраније прешли на ислам. Но, муслиманство није било главни фактор арбанизовања Словена; они су постојали Арбанаси и тамо где је очувано хришћанство”.

Пишући, дакле, о арбанашким притисцима на српско становништво током нешто даље прошлости, и Цвијић и Селишчев истичу да се преживело “словенско” (што увек треба читати: србско) становништво бекством спасавало из својих села, а да су они који су остали у Арбанији, “у таквим околностима, морали постати Арбанаси”; сви арбанашки препади на србска насеља имали су исти резултат: србско становништво је “или гинуло, или одлазило у друга места, или се албанизовало” (Ј. Цвијић, Исто, 178. и 255; А. М. Селишчев, Исто, 12, 83-84, 91-92).

Селишчеву је добро знано да је под арбанашким притиском “много словенских породица прешло из Арбаније на исток, у Маћедонију. У становништву горњеполошког, дебарског, преспанског, битољског и охридског краја много је Словена који су се преселили из Арбаније”. При томе, он се позива на Цвијића, ни овде не казујући да се ради о Србима: “Док је западно од Охридског Језера словенског становништва нестало, или се асимиловало или иселило, дотле се оно одржало северно од језера… У Дримколу има великих села српског становништва (Лабуниште, Вехчане, Боровац, Јабланица) или исламизираних Срба (Требиште)… Највећа оаза српског становништва је Голо Брдо; ово је становништво архаичних особина и делимично исламизирано. Северно од Голог Брда, у областима Черменики, Булчизи и у долини Маће, наилази се на арбанашке породице српског порекла, које су очувале српске и хришћанске обичаје. Многе српске породице на другој обали Дрима, у Радики и Малој Реци, пореклом су из ове три, данас арбанашке области. Они одржавају везе са оним својим исламизираним и поарбанашеним рођацима, посећују их о празницима и до скора су се сматрали обавезним да свете крв. Голо Брдо на левој и манастир Св. Јован Бигорски на десној обали Дрима, у долини Радике, били су бедеми који су заустављали арбанашко продирање. Јужно и северно Арбанаси су отишли даље у Македонију” (Ј. Цвијић, Исто, 257).

Процес арбанизовања србског света био је дуготрајан, тако да су србска села, или делови појединих села, нарочито према Јужној Србији (Маћедонији), дуго успевала да одрже своју националну и верску припадност. На почетку 15. века, многа села у скадарској области била су измешана, а било је села и чисто арбанашких и чисто “словенских”; становништво неких села припадало је истом роду, али је било и делова појединих села која су носила називе по ранијем србском становништву: Луги, Градеза, Стојићи, Каменица, Сочовина. У селима северно од Скадра, иако су Срби представљали више од половине укупног становништва, многи од њих носили су арбанашко име а презиме србско (А. М. Селишчев, Исто, 85. и 91-92).

Знајући за све то, Селишчев је могао констатовати да је пред арбанашком агресијом “словенска реч (србска – ИП) замукла у Арбанији. Њу је заменила реч арбанашка. Околности политичког и друштвеног живота изазвале су ту смену. Арбанаси су од Словена примили много у начину живота и у културно-друштвеним односима. Многобројне словенске речи у арбанском језику сведоче о том словенском утицају. Из неких словенских речи издвојени су суфикси (-ник, -ец, -ица, -ка, -ште) помоћу којих су прављене арбанске речи: фисник=род+ник=благородан; бесник=веран, који је дао бесу; бул+ица=биво; гомарица=магарица (мада ће ово понајпре бити српска реч магарица с измењеним местом првих двају слогова, метатезом); шерет+ка=жустра, џангризава жена (шерет, шарет=џангризав); рапиште=место засађено платанима (рап=платан) (Исто, 94).

Ђоко Слијепчевић

О приликама у Старој Србији писао је и Ђоко Слијепчевић (1907-1993), историчар, позивајући се делом и на дипломатску преписку с почетка 20. века. Наиме, 1902. године, србски посланик у Цариграду извештавао је да су “остали неизмењени одношаји, до којих је довела политика, заснована на повлађивању Арбанаса, а у њима је управо корен зла које не допушта да се у Старој Србији успоставе једном ред и мир бар онакви какви су у другим странама европске Турске. Најгора им је последица, што углед власти пада све ниже, а необузданост Арбанаса расте све више, те се дошло до стања које претставља анархију у најопаснијем смислу те речи. Потпуно сигурни да им власт не може ништа, Арнаути не презају ни од каквога зулума, који су сваким даном све ужаснији и разноврснији, те је због њих стање у Старој Србији постало за Србе несносно до неиздржљивости. Нису им више заштићени ни имање ни част ни живот: имања се грабе и пљачкају; част се каља силовањима жена и девојака, а живот се губи сад не више само за то да се задовољи прохтев каквог осионог зулумћара арбанашкога, него по плану који као да није без утицаја претставника власти, што се види и по смеру који је јасан до очигледности. Па и некада хваљена толеранција турска према цркви сасвим се изгубила, јер су у последње време готово обичне појаве пљачкања цркава и манастира” (Ђ. Слијепчевић, Исто, 227). Разулареност и самовоља арбанашког живља остали су основна и трајна обележја овога времена у Правој Србији, а убилачко расположење према Србима и похлепа на аустроугарско и италијанско подмићивање довели су до тога да је “за скоро три и по деценије, од Берлинскога конгреса па до првога Балканскога рата, настало немилосрдно сатирање Срба и терор над њима тако да су многи морали да беже и напуштају своју стару постојбину. ^‘Исељавања у Србију због ових зулума су необично честа. Има скоро целих области у Србији које су насељене Косовцима и Пећанцима. Рачуна се да је у време од првога српско-турскога рата 1876. до 1912. иселило у Србију преко 400.000 Старосрбијанаца’, (од чега) само из Косовскога вилајета око 150.000 Срба” (Исто, 223).

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: