Илија Петровић: Балкански ратови и Арбанаси

Балкански ратови и Арбанаси

Док су се примицали балкански ратови, из социјалистичке Интернационале стигло је питање шта српски социјалдемократи мисле о једном енглеско-француском предлогу да се ратови зауставе радничким штрајковима. Димитрије Туцовић (1881-1914, међу Србима најпознатији по томе што му је доскора био споменик на главном београдском тргу) и другови нису се о томе изјаснили, они су оставили “већим партијама и главама у Интернационали”, вишијема и бољијема, да дођу до правог одговора. Но, ако није знала како се сачувати од рата, србска социјална демократија свесрдно се потрудила да отежа србске одбрамбене припреме. Томе циљу могао је послужити и један напад на Јашу Томића (1856-1922), “иначе паметнијег буржоаског политичара међу прекосавским Србима”, због неких текстова у новосадској Застави; ваљало је обезвредити Томићеве наговештаје да се у србском народу нешто ипак дешава и да би се у скором времену могло говорити и о србском уједињењу.

Томић је, наиме, написао да “српска политика на Балкану није још оживела, али је почела да се миче”, а Радничке новине, гласило Туцовићеве Србске социјалдемократске странке, додају да он на тај начин препоручује “већ давно познате отрцане рецепте за уједињење Српства”. Његови критичари замериће Томићу што “ни после толико искустава које смо преживели, још никако не може да увиди да је српска, србаста и великосрпска политика једно лудо маштање и да се ни српски народ као ни други народи од Пеште до Солуна и од Јадранскога до Црнога Мора не могу надати ничему другоме до поробљавању од стране великих капиталистичких сила које воде империјалистичку и колонијалну политику према Балкану, ако сви ти народи не поведу… једну заједничку политику за заједничко спасење”. То “националистичко слепило може да збуни и људе иначе релативно трезвеније”, као што је Томић “којега је шовинистички бес наше буржоазије толико заглушио, да не види очигледна факта, која нам говоре: да без заједнице нема опстанка балканским народима, па ни српскоме”.

Имајући у виду наговештаје да Срби размишљају о уједињењу, али и дипломатске напоре да се формира Балкански савез, Турска је 24. септембра 1912. године наредила мобилизацију својих трупа на бугарској граници, а неколико дана касније, са циљем да искаже силу, започела је војне маневре. Пошто код великих сила није прошао њихов захтев да умире Турску, балкански савезници били су принуђени да шест дана касније објаве мобилизацију својих војних ефектива.

Србска војска мобилисана је краљевским указом, а 5. октобра краљ Петар И обавестио је о томе Народну скупштину Краљевине Србије, на Првом редовном састанку њеног ванредног сазива 1912-1915. године.

“По уобичајеној парламентарној процедури, на престону беседу Скупштина је 7. октобра одговорила својом адресом закључујући да ће, “прожета братским осећањима према својим напаћеним сународницима, а уверена у победу правде и идеала човечности, вршити са самопрегоревањем све своје дужности и тиме одговорити очекивањима целога српскога народа”. За адресу гласали су сви посланици изузимајући социјалдемократског посланика Драгишу Лапчевића. Став свој и своје партије Лапчевић је детаљно образложио истичући да Балкански савез “није савез балканских народа! То је само једна тренутна комбинација руске дипломатије извршена са кабинетима и династијама четири балканске земље”. По том схватању, “савез балканских народа морао би имати… за основицу… не тренутну ратну кооперацију”, већ би требало “да се формирамо за одбрану од империјалистичке и колонијалне политике европских капиталистичких сила. Од њих нам прети опасност” .

Истина, Лапчевић признаје да је Турска “једна несрећа за балканске народе… али та несрећа не долази од тога што је у њој турско и мухамеданско насеље поред српског, бугарског, грчког итд. јер Турска не чини зла зато што би Турци као нација била рђава, злочиначка, неспособна за културни живот и зато осуђена на истребљење од других нација… У место рата међу балканским народима, који би сатирао наше снаге и утирао пут капиталистичким завојевачима, тражимо унутрашње развијање свих народа и свих земаља на Балкану, тражимо развијање привредних и културних сила, тражимо уједињење балканских народа у једно братство, у форми федеративних република, за срећу балканских народа од капиталистичких прождрљиваца европских” (Стенографске белешке Народне скупштине Краљевине Србије, ИИ састанак, 24. септембар/7. октобар 1912, 9 13. и 14).

На срећу, глас србских социјалдемократа био је једини који се у Народној скупштини одупро одбрани србских националних интереса пред опасношћу од Турске. Тај глас нимало није одударао од упорног залагања Србске социјалдемократске партије (и ранијих година и доцније, кад је на помолу био и док је трајао Велики рат) против “милитаризма”, против било каквих кредита војсци, против било каквих измена у војним формацијама, против школовања војних кадрова, против набавке модерне војне опреме, против стајаће војске, против помисли на одбрану…

Такви ставови с којима се подударају бројна тумачења данашњих историографа у вези са тим не баш тако давним временом, противрече запису Владимира Ћоровића да је рат против Турске, познат као Први балкански, “био један од најпопуларнијих ратова у нашој историји. Неколико векова, од ЏИВ-ЏИЏ, све епско доба нашег народа испуњено је само презањем о борбама крста с полумесецом, ‘за крст часни и слободу златну’. Читави нараштаји нашег народа васпитавани су етиком косовске епопеје. Највећи део места наше немањићке прошлости, као Рас, Призрен, Пећ, Скопље, Прилеп и класично Косово; најславнији споменици наше културе, као Грачаница, Сопоћани, Дечани, Лесново, Нагоричино, Кратово и други манастири, налазили су се под Турцима. ‘Онамо, намо’ био је стари поклич неколико наших нараштаја, и са кнезом песником искрено се заклињало” да “покој добиће души / кад Србин више не буде роб!” (Вл. Ћоровић, Историја Срба, Трећи део, Београд 1989, 199).

Рат Турској најпре је објавила Црна Гора, 8. октобра, чије су територијалне аспирације биле окренуте ка северној Арбанији, Скадру и Рашкој Области, у турској терминологији названој Санџак. Црна Гора није била заустављена, а уз њу су стали сви њени савезници, ултимативно затраживши од Турске да демобилише војску и уведе реформе којима би сви поробљени народи добили аутономију. Турска није одговорила на њихов ултиматум, али је зато са свима прекинула дипломатске односе.

До рата је преостао само један корак; он је начињен 18. октобра кад су армије Бугарске, Грчке и Србије прешле турску границу са племенитом намером да, после вишевековног ропства, извојују своје национално ослобођење.

У том тренутку, србски социјалдемократи прогласили су Србију “оруђем историје”, због тога што је “покушала да рату, којега (предузима) под командом Русије и у заједници с реакционарним владама и династијама на Балкану, даде обележје ослободилачког рата”. Уз претпоставку да се рат оконча успешно, а по њиховом схватању то је проблематично, поставља се и питање шта ће бити са “националним ослобођењем”. Ништа, кажу, пошто ће на подручјима на којима неки од победилаца загосподаре, “они остали” остати национално не ослобођени, “већ само другом државом завојевани”, односно покорени, односно окупирани.

И док је трајао Балкански рат, вођство Србске социјалдемократске странке држало се “против рата… убеђено да је у праву”. Радило се ту о једном, по свему неприродном, изразито антисрбском, непатриотском и неморалном држању вођства “српске” социјалдемократије: за њега, србски ослободилачки рат претворен је у “окове пролетаријату и широким слојевима народа”.

Иако су, према сопственом признању, србски социјални демократи имали за циљ револуцију а не рат, србски ратни успеси натерали су их да стидљиво признају како “можда за револуцију на Балкану још није дошао моменат, можда она данас не би донела оно што ми желимо”. И нису одбацили вероватноћу “да ће садашњи рат бити успешнији и по својим резултатима повољнији него ревоуција са мало изгледа на успех”.

Ова тренутна сумњичавост србских социјалдемократа у “класне идеје” није сметала Интернационали да социјалистима балканских земаља, и србским, дакако, изрази захвалност и признање “што су херојском одважношћу остали верни принципима Партије и у најтежим односима”. Социјалистима се, значи, одаје признаје што у “најтежим односима” нису остали са својим народом, мада се истовремено “признаје оправданост тежњи балканских народа да траже своју националну независност и нужне гарантије за све елементе на Полуострву”. Утолико пре што је Интернационала била уверена да би се до националног ослобођења балканских народа могло стићи “без рата, пролевања крви и економских рушевина, и да се иза тога крију интереси династија и жеље капиталиста, као и интриге и махинације Великих Сила које су вероломно паралисале напоре за препорођај Турске”. Да је пружена прилика “турском препороду”, верује Интернационала, поробљени народи добили би националну независност без рата.

Арбанашка побуна

По потписивању мировног уговора, србска и црногорска влада приступиле су успостављању сопствене власти на новоослобођеном под­руч­ју Старе Србије. Ма­ње-више, чињено је то без посебних тешкоћа, пошто је најве­ћи део становништва прихватио ову промену као “природну појаву”. “Само тамо, где је изазиван неред и побуне морао је бити уведен ред. Управо само на изазивања са арбанашке стране долазиле су мере, које се у таквим приликама свагде примењују. Власти су желеле мир и настојале на томе да се становништво укључи у ре­дован живот и рад. Једно од важнијих питања, које је морало бити решено, било је аграрно питање, јер су велики поседници били махом Арбанаси – муслимани” (Ђ. Слијепчевић, Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време, Химелстир/Немачка 1983, 261).

И политичке и аграрне мере нове власти, успостављене супрот­но очекивањима арбанашких првака, с јесени 1913. године до­веле су до велике арбанашке побуне, најпре у Љуми, северозапад­но од Призрена (данас у Арбанији), а проширила се и на под­ручје Дебра, Струге, Охрида и у планинама западно од Ђаковице. У побуни је учествовало око 10.000 Арбанаса, а у Јужној Србији, данас познатој као Маћедонија, помагали су их комитски одреди Унутрашње маћедонске револуционарне организације (ВМРО). Србија је, према Туцовићевом нагађању исписаном у књизи Србија и Арбанија : Један прилог критици завојевачке политике српске буржоазије, Београд 1914, интервенисала са “скоро три дивизије” састава око 20.000 војника, а са сигурношћу се зна да је у смиривању побуне учествовао 13. пук “Хајдук-Вељко” (из Неготинске Крајине), ојачан једном артиљеријском батеријом и једним коњичким водом.

Срби су војним операцијама током Арбанашке побуне успели да очувају “своје историјско тло на коме се налазе највећи и нај­значајнији историјски и верско-културни споменици за које је веза­но најславније доба српске историје. Срби нису били против ства­рања једне арбанашке државе и природним етничким грани­цама његовим, али су били решени да заштите своје националне инте­ресе, које су угрожавале арбанашке претензије, које су биле пома­гане од Аустро-Угарске и Италије” (Ђ. Слијепчевић, Исто, 247-248).

Туцовић против Срба

Бавећи се Арбанасима и Србима из времена балканских ратова, Димитрије Туцовић у свом удвориштву према социјалистичкој Интернационали написаће да је арбанашка побуна с јесени 1913. године, “због које је Србија морала поново мобилисати близу три дивизије, класичан пример како се колонијални ратови изазивају. Окупација српске војске простирала се са истока до на саме капије клисура и кланаца… И кад је буна избила, влада (србска – ИП) је… изјавила да ће Арбанаси бити ‘примерно кажњени’, буржоаска штампа је тражила истребљење без милости, а војска је извршивала. Арбанаска села, из којих су људи благовремено избегли, беху претворена у згаришта. То беху у исто време варварски крематоријуми у којима је сагорело стотинама живих жена и деце. И докле су устаници заробљене српске официре и војнике разоружавали и пуштали, дотле српска солдатеска није штедела ни њихову децу, жене и болесне… Још једном се потврдило да је народна побуна најпримитивнијих племена увек хуманија од праксе стајаће војске коју модерна држава против побуне употребљава. Српски власници су отворили свој регистар колонијалних убијања и грозота и могу већ достојно ступити у власничко друштво Енглеза, Холанђана, Француза, Немаца, Талијана и Руса”.

Тешко је замислити да би негде, некад и неко могао о својој земљи и о сопственом народу писати толико ружно као што је то чинио Димитрије Туцовић. Но, ако је то било у интересу “међународног пролетаријата” и “револуције”, ако је тиме испуњаван “завет” Комунистичком манифесту писаном као упутство за уништење Срба и Руса и руског и србског православља, онда се логичним може сматрати Туцовићев став да је “завојевачки поход Србије на Арбанију… најгрубље отступање од начела заједнице балканских народа, а у исто време отступање које је плаћено најочигледнијим поразом”.

И, да не би било забуне, арбанашка побуна није се догодила у Арбанији, како нам то сугерише Туцовић, већ на Србској Земљи, у Старој Србији, у Правој Србији, по Косову и Метохији, у крајевима који су током Првог балканског рата ослобођени од турске окупације, у крајевима које Туцовић назива Арбанијом и у које, вели, Србија “није ушла као брат… него као освајач”, не “као политичар већ као груб солдат”.

Будући да је Туцовићев спис настао циљно, може се у њему прочитати да су Арбанаси, тражећи излаза из своје тескобе, одлазили тамо “где природа пружа више средстава за живот, ка плодним котлинама Старе Србије и Македоније”. При томе, Туцовић намерно превиђа да су Арбанаси у тај србски етнички простор ушли тек пошто је он крајем 17. века, током рата између Аустрије и Турске, после покрета названог Велика сеоба Срба, био испражњен под утицајем турске војне силе. Из Туцовићевог приповедања проистиче да се “о том продирању Арбанаса на исток у нас… много писало, јер се јако тицало српскога насеља у северозападним областима Турске”. Мада он ову стару Србску Земљу назива Турском, иако му је морало бити познато да се тамо радило о турској класичној окупацији, арбанашко “продирање на исток” за њега је “главно средство којим шовинистичка штампа изазива код српскога народа мржњу према ‘дивљим’ Арнаутима, прикривајући као гуја нокте дивљаштва која је српска војска према њима починила. Колико је само суза проливено што је историско Косово преплављено Арнаутима”.

Велику сеобу под Арсенијем Чарнојевићем и продор Арнаута у Јужну и Праву Србију он ће такође довести у везу, али само зато да би поставио отровно питање “одакле су Срби по Старој Војводини и ко их је и због чега превео” и да би на тај начин додворавајући се својим аустроугарским социјалдемократским друговима, поништио србски карактер Војводине Србске под угарском окупацијом и њену србску изворност. И даље, иако је могао знати да су србски историчари писали о Србима као аутохтоном, староседелачком становништву на Хелму (Балкану), он је повлачење Срба пред Арнаутима изједначио са неким наводним потискивањем “староседелаца ових земаља” које су извела “словенска племена” средствима “о којима историк нема нимало лепо мишљење”.

Чак и кад Метохију и Косово назове Турском, Туцовићу ништа не смета да Призрен, Ђаковицу, Пећ и Приштину прогласи “главним местима Северне Арбаније”. Па када се уочи Берлинског конгреса Арбанаси нађу “између чекића и наковња, између Турске против чијег јарма су се борили и балканских државица које су им носиле нов јарам”, Туцовић ће покушати да посрами “незахвалне Србе” због тога што 1913. године “Србија злоставља и прогони арбанаско насеље из четири задобивена округа, (а) Црна Гора надире са севера у срце северноарбанских племена”, односно у Метохију, чији назив (“Земља манастирских имања”) сведочи о србском карактеру. Нигде не говорећи о арнаутским нападима на Србе, он каже да су “по повлачењу српских трупа (с арбанашког приморја, 1913. године – ИП) настале у Средњој Арбанији велике међусобне борбе” и задовољава се кратким саопштењем да “својом завојевачком политиком Србија, Грчка и Црна Гора нису успеле да Арбанију поделе, али су успеле да је смање и очерупају”. Кад су у питању Србија и Црна Гора, не може бити да мисли на друго “черупање” осим онога које се тиче ослобођења Праве Србије, односно Косова и Метохије; он те крајеве упорно назива Арбанијом! Уз то, Србија је својим чврстим залагањем да за себе и “свој еспап” добије излаз на Јадранско море, водила завојевачки а не ослободилачки рат. Ако је Европа присилила Србију да се повуче са Приморја, за њега је то био доказ да је “арбанска политика српске владе” постала “оличење авантуристичкога лутања једнога очајника који… без икаквих изгледа на успех и без јаснога циља расипа драгоцену снагу, да би избегао банкротство пред којим стоји цео његов привредни и политички правац”. Извор таквог “авантуристичког лутања” Туцовић види у вишегодишњим напорима србске буржоазије да путем наводне економске еманципације развије “полет народних маса” и затим их искористи у своје сврхе. Тај “полет” је остварен током царинског рата и анексионе кризе, а “обилно” искоришћен у балканским ратовима. Како је “за најлуђе подвиге она могла рачунати с људским материјалом чија готовост за подношење жртава превазилази обавезе војне дисциплине”, србска буржоазија је, у својој самоуверености и мимо стварне снаге, “најлуђу злоупотребу” начинила “путем завојевања Арбаније”, а све ради изласка на море.

У својој “идејној нетрпељивости” према сопственом народу, која врло често прераста у мржњу, и са великим олакшањем завршавајући свој спис, Димитрије Туцовић ће записати да је “безгранично непријатељство арбанаскога народа према Србији… први позитиван резултат арбанаске политике српске владе… Завојевачко држање Србије, Грчке и Црне Горе није могло спречити стварање аутономне Арбаније, али је оно тога најмлађега племена на Балкану гурнуло да се још пре појаве на свет преда на милост и немилост Аустро-Угарске и Италије”. Како ће се ствари даље одвијати – Туцовић не зна посигурно, али свесрдно препоручује Србији да, пошто “поразом освајачке политике није завршен ланац опасности и жртава по слободу српскога народа и будућност Србије”, да схвати “да је борба коју данас арбанаско племе води природна, неизбежна историска борба за један друкчији политички живот него што га је имала под Турском и друкчији него што му га намећу његови свирепи суседи, Србија, Грчка и Црна Гора”.

Србија на првом месту.

Други о балканским ратовима

Савремена југословенска и србска историографија бавиле су се балканским ратовима углавном једнострано, најчешће потпуно занемарујући све кључне факторе који су се тада тицали опстанка србскога националног бића и србских националних интереса. Оне су се, у ствари, безрезервно наслањале на ставове некадашње Србске социјалдемократске партије и њене наследнице, Комунистичке партије, односно Савеза комуниста Југославије. Тако, на пример, у брозовској партијској литератури читамо да је “у самом почетку рата, септембра 1912. године, ванредни конгрес ИИ интернационале у Базелу донео резолуцију (манифест) којом су социјалистичке партије Балканског полуострва позване да, насупрот шовинистичким ставовима и политици балканских буржоазија, прокламују братство балканских народа и да се боре за демократску балканску федерацију. (Вероватно се мисли и на “братство” с Турцима који су тада под својом окупацијом држали велик део Балканског полуострва и који су, отуд, били најутицајнији и најјачи балкански народ – ИП). Док је први балкански рат донео укидање турске власти и феудалног поретка у још неослобођеним балканским крајевима, други балкански рат је значио нов сукоб између буржоазија балканских земаља и ново јачање њихових освајачких тежњи. Српска социјалдемократска партија – доследна својим и раније изражаваним антиратним ставовима и захтевима за мирно решавање спорова и споразумевање између балканских држава – устала је против политике увлачења балканских народа у нов међусобни рат ради поделе територија, борећи се за федерацију Балкана као једино исправно решење балканског проблема. Најтеже последице балканских ратова осетила је Македонија, чија је територија тада распарчана између три победничке балканске државе, а македонски народ подвргнут режиму денационализације и угњетавања” (Преглед историје Савеза комуниста Југославије, 25).

Десетотомна Историја српског народа, у ауторском раду Димитрија Ђорђевића, констатује да се Први балкански рат, вођен против Турске, “уопште узев… могао правдати једино (тако! – ИП) кроз сламање отоманског феудализма и национално ослобођење балканских народа, али је он изневерио очекивања у односу на Албанију и Македонију” (Д. Ђорђевић, На почетку раздобља ратова, Историја српског народа, том ВИ-1, Београд 1983, 190).

Јован Луковић не устеже се да у Војној енциклопедији ослободилачку борбу балканских народа назове империјалистичком. Он тврди да се “продирање капиталистичких друштвених односа и јачање националне свести испољавало у тежњи за ослобођењем поробљених крајева и националним уједињењем, али и у тенденцији младе буржоазије за територијалним проширењем преко етничких граница. Отуда и сукоби интереса који су се сводили на питање како треба поделити оне територије које ће се тек ослободити од Турака. Наслањајући се на велике силе ради остварења својих националних циљева, балканске државе постају експоненти њихове империјалистичке политике”. Позивајући се на Лењинову оцену да је Први балкански рат представљао “једну од карика у ланцу светских догађаја који означавају крах средњовековља у Азији и источној Европи”, он ипак признаје да је овај рат “вођен за ослобођење потлачених народа испод турског ропства”, и да је, и поред наводних завојевачких тенденција према Арбанији и Маћедонији, имао, у суштини, ослободилачки карактер (Војна енциклопедија књига 1, Београд 1970, 449. и 453, лат).

Енциклопедија Југославије и Митар Ђуришић, аутор одреднице о балканским ратовима, признају да је Први балкански рат “сломио турску феудалну власт на Балкану, ослободио многобројне балканске сељаке кметске зависности и отворио перспективу бржег економског развитка балканских земаља” и да све то представља “успјешан завршетак вјековних ослободилачких борби балканских народа против Турске”. Но, по њиховом мишљењу, “и у овом рату” (што подразумева да се тако нешто дешавало и у неким другим ратовима, вероватно онима које је водио србски народ) дошле су “до изражаја тежње балканских буржоазија за територијалним проширењем и на рачун албанског народа, а нарочито на рачун македонског народа” (Енциклопедија Југославије, књига 1, друго издање, Загреб 1980, 460, лат).

Владимир Дедијер не упушта се у оцену балканских ратова, али зато расправљајући о унутрашњим односима у Србији, Црној Гори и Маћедонији од 1903. до 1914. године, ослобођене крајеве, Стару и Јужну Србију, назива “окупираним областима” у којима “српске власти нису поступале праведно”. Дедијер пише да “српска влада није хтела да дозволи да се у Македонији и на Косову спроводе либералне одредбе српског устава”, због чега је “завладао терор над становништвом”, “дошло је до масовног исељавања муслиманског дела становништва Македоније у Турску”, а ни маћедонски сељаци до 1918. године нису били ослобођени феудалног чифтлука. Само се накнадним домишљањем може закључити да у ратним условима, до краја Првог светског рата, није ни могло доћи до примене “либералних одредаба српског устава”, а морало би се сматрати нормалним што је после престанка турског господства на Србској Земљи, “муслимански део” (турског) становништва одабрао да живот настави у “својој” држави, у Турској, и тамо се иселио. За своју тврдњу да су “на Косову такве прилике довеле у јесен 1913. до побуне Арбанаса” и да је “неколико дивизија српске војске морало да се употреби пре него што је буна у крви угушена”, Дедијер се позива само на Туцовића и његову књигу Србија и Албанија (Туцовићеве “скоро три дивизије” повећава на неколико – неодређено колико, али, према речничком тумачењу, више од пет) “Буржоаска штампа је тражила истребљење без милости, а војска је извршивала. Албанска села, из којих су људи били благовремено избегли, беху претворена у згаришта. То беху у исто време варварски крематоријуми у којима је сагорело стотинама живих жена и деце… Још се једном потврдило да је народна побуна најпримитивнијих племена увек хуманија од праксе стајаће војске коју модерна држава против побуне употребљава. Српски власници су отворили свој регистар колонијалних убијања и грозота и могу достојно ступити у власничко друштво Енглеза, Холанђана, Француза, Немаца, Талијана и Руса” (И. Божић, С. Ћирковић, М. Екмечић, Вл. Дедијер, Историја Југославије, Београд 1972, 348. и 351). Дедијер олако превиђа да Туцовић говори о арбанашкој побуни, а не може бити да му (Дедијеру) нису били познати арнаутски злочини над Србима по Јужној и Старој Србији.

Обимна монографија о србским ослободилачким ратовима 1912-1913. године истиче да је Први балкански рат “био наставак револуционарних покрета народа Балкана против окрутног османлијског феудализма, наставак оне ослободилачке борбе која је почела првим српским устанком 1804”, али је “себична политика владајуће буржоазије балканских држава… напустила правичне ослободилачке циљеве рата, тежећи да се територијално прошире на рачун албанског и македонског народа, чему се одлучно супротставила само српска Социјалдемократска партија” (Б. Ратковић, М. Ђуришић, С. Скоко, Србија и Црна Гора у балканским ратовима 1912-1913, Београд 1972, 167).

Како је стварно било

Нажалост, поред “науке” садржане у датим примерима, настајале на “победничкој” поруци Јосипа Броза (1892?-1980) по уласку у ослобођени Београд средином јесени 1944. године да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”, обично добро необавештеноме србском свету било је ускраћено да сазна шта се “тамо” стварно дешавало.

На пример:

Владимир Ћоровић каже да су Срби у управо ослобођеним србским областима “с пуно добре воље били почели да уводе ред, жељни да што пре оспособе те крајеве за нови културнији живот. Али то није ишло без тешкоћа. Подбадани и помагани од Аустрије и нарочито од Бугара, Албанци су у септембру 1913. извршили упад у Србију и заузели Дебар, Охрид и Стругу и узбунили Арнауте са српског подручја. Кад је српска војска на тај упад одговорила одмаздом и пребацивши нападаче прекорачила албанску границу, упутила је бечка влада Србији, после ранијих опомена, вербалну ноту ултимативног карактера 4. октобра, тражећи да се војска повуче у року од осам дана. Ми данас, из самих бечких аката, знамо поуздано да је овај случај узет само као добродошао повод да се Србији наметне превентивни рат, који се одраније желео, и да се она унизи и онеспособи за дужи низ година. Београдска влада, жељна спокојства после толиких напора, попустила је одмах, не хотећи да ствара нове кризе” (Вл. Ћоровић, Историја Срба, Трећи део, Београд 1989, 204-205).

О истим тим догађајима пише и Ђоко Слијепчевић: “Кад су тамо (на Косову и у Метохији – ИП) успоставиле своју власт нису ни Србија ни Црна Гора према арбанашком становништву примењивале никакве репресалије. Само тамо, где је изазиван неред и побуне морао је бити уведен ред. Управо само на изазивања са арбанашке стране долазиле су мере, које се у таквим приликама свагде примењују. Власти су желеле мир и настојале на томе да се становништво укључи у редован живот и рад” (Ђ. Слијепчевић, Наведено дело, 247-248). Слијепчевић с разлогом примећује да “ратови Србије и Црне Горе са Турском не само да нису донели ослобођење српскога народа него су на целом простору где су Срби и Арбанаси били измешани, још више затровали и погоршали односе између њих… Још уочи Берлинскога конгреса била је, под разним утицајима, појачана антисрпска атмосфера да би, после оснивања Арбанашке лиге, постала још затрованија. За скоро три и по деценије, од Берлинскога конгреса до првога Балканскога рата, настало је немилосрдно сатирање Срба и терор над њима тако да су многи морали да беже и напуштају своју стару постојбину”. Рачуна се да је у том времену у Србију исељено преко 400.000 Срба, од чега 150.000 само из Косовског вилајета (Исто, 223). И то имајући у виду, србска делегација на мировној конференцији у Лондону саопштила је, 8. јануара 1913, у писаној форми, да Срби не могу имати “ништа против тога да се Арбанија организује као автономна земља”, али да, због тога што су победе србске војске и фактичко преузимање једног дела територије коју неки називају арбанашком, “давале легитимну основу да ту освојену земљу задржимо за нас”. И даље: “Србија има право да на прво место поставља ‘освајачко право’ јер су на основу тога права у своје време Турци присвојили наше земље, али ми претпостављамо да на прво место метнемо наше историјске, етничке и културне разлоге, дакле више морално право” (Ђ. Слијепчевић, Исто, 254).

Ипак, занемаримо ли све оно што су “копљем у трње” осмислили Други о балканским ратовима и сместили међу корице својих “важних” историографских производа, мирне душе може се констатовати да Туцовићев спис Србија и Арбанија представља теоријску основу за све оно што је наредних деценија водило, и данас води, политику арбанашког терора над србским народом.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: