Душанову Законику предговор

Пошто му је, ни сам не зна како, у руке доспела књижица Душанов Законик, Нови Сад 2014, у тексту прилагођеном савременом србском језику (са предговором овог потписника, као приређивача), један дугогодишњи ДругЧлан поставио је питање како је уопште могло бити хваљено то, како рече, “реакционарно штиво”.

Подстакнут тим питањем, овај потписник (као приређивач) завирио је у поодавно писан предговор и у још давније писан Душанов Законик, те, пошто у свему томе није препознао било шта “реакционарно”, текст свога предговора ставља на увид онима које би то, по претпоставци, могло интересовати.

И средином 20. века (можда и раније, а касније сасвим сигурно) учило се у школи да је цар Душан, у кабасто зорли учевним књигама познат и као цар Стефан Урош IV, био ретко злочест момак који је “у царству му” завео незапамћено стравичан терор, тако да су сви, благодарећи његовом надалеко познатом Законику, били изложени одсецању глава, руку, ногу, браде, језика, ушију, ноктију, прстију, носева и других истуренијих “израслина” по телу (ако их је било), вађењу очију чарних, зуба белих и крајника, жигосању усијаним гвожђем, прању руку врелом (кипућом) водом и сличним “благодетима” србскога средњег века.

Учило се само то и толико, све у труду да се ђацима омрзну и србска средњовековна држава, и владарска светородна лоза Немањића, и Срби који су, во времја оно, бринули о примени управо поменутог Законика, и Србство у целини.

Уистину, како то читамо код Јована И. Деретића и Драгољуба Антића, све предвиђене казнене одредбе имале су за циљ да делују васпитно, да се народу укаже на оно што је добро и племенито, шта је допуштено чинити, а шта не. Телесне казне требало је да застраше, биће да се оне нису ни примењивале; једна од њих, да се преступнику осмуде брада или бркови – била је без телесних последица, преступника је ваљало застрашити и понизити.

Насупрот томе, нико од “правдољубивих” критичара Душановог Законика не помиње његову хуманост: “По свим црквама да се хране убоги како је наложио ктитор. Ако неки од митрополита, или од епископа, или од игумана, одбије да их храни, одузеће му се достојанство”. Или: “Сирота кудељница (самохрана мајка, удовица са децом) слободна је као и поп”. Или: “Према сваком невољнику који дође на царев двор, осим робу (особи, чељадету – ИП) властеотском, мора се поступити праведно”. Или: “Сирота која није у стању да се парничи и да за нешто одговара, одредиће заступника који ће то за њу учинити”.

На другој страни, стидљиво је бележено да је “Душанов законик један од најважнијих споменика нашег средњег века”, али се могло и прочитати да је исти тај Душан, претпоследњи непосредни изданак немањићке лозе, “настојао да до краја реализује освајачке тежње српског племства”, да својим Закоником “изразито класног карактера… још боље заштити интересе владајуће класе и омогући појачану експлоатацију сељака”, да су “развијено пак феудално друштво и ојачала централна власт жељели тим закоником утврдити своју власт и право експлоатације кметова”, те да Законик, написан са циљем “да се крајеви различити по својим обичајима и култури стопе у јединствену цјелину”, “јасно показује значење и улогу цркве у Србији”.

Ово последње, посебно када се радило о православљу, било је утолико јасније ако се зна да је религија тада била “опијум за народ”, а црква, зарад “заштите” истог тог народа, збрисана са друштвене позорнице.

Само су ретки знали да то и није било баш све тако, али ко би им то могао (и смео) поверовати у времену када се владајућа идеологија у југословенској држави упорно трудила да преживеле националне Србе увери у потребу (и обавезу!) да раскину са свим (и најситнијим) остацима сопствене “мрачне прошлости”, укључујући и ону “хегемонистичку”.

Како су године пролазиле, и како су се појединим “неверним” и недовољно опијеним Србима почеле отварати очи, на видело су избијала и нешто друкчија знања. Па је тако и мало сумњичавији читалац пребирајући по “теорији” о стапању различитих обичаја и култура (ваљда несрбских или, лепше речено: извансрбских) у “јединствену целину”, а све због “значења и улоге цркве у Србији”, могао сазнати и да је србски народ имао “своје древне обичаје, који су освештани и у које се не дира”, те да је “у јавноправном погледу, садржајно”, србска држава – насупрот Византији – била сталешка.

Црква у Византији, потчињена васељенском патријарху из Цариграда, “није имала симпатије српског народа, јер је свештенство код Срба, по обичајима отаца, имало да заједно са владаром служи Богу… Премда је српски народ примио од Византије цркву и њену пуну организацију, он није прихватио потчињени положај свештенства, који је био у супротности с његовим прехришћанким, повлашћеним положајем.

Тако, док је византијска војска у самој Византији била на првом месту, дотле је код Срба и до Душановог Законика, а и после њега, свештенство било први и највиши сталеж, носилац науке и мисли, са својом светом мисијом служења Богу, истини, прецима и светости истих предака, који су – према старој вери – уистину постајали свети.

Свештенство је код Срба било и вољено, кад је успевало да се потпуно отргне византијском утицају, остајући народно и радно, не изневеравајући свету народну традицију служења небеском царству…

Повинујући се у овом смислу потпуно народној традицији и сам цар Душан је, на законодавном Сабору, сам себе ставио испред властеле, али испред себе је ставио свештенство” (Олга Луковић Пјановић, Срби… народ најстарији, Том II, Београд 1990, 19-20).

Тако успостављен редослед не треба схватити као место у власти, у данашњем значењу. “Не. Представник науке и знања, свештенство се схватало као мозак и ум свога владара, који му је указивао сву пажњу, саветујући се с њим о државним пословима, које је као владар обављао. А сам владар, који је представљао – по схватању Срба – и ум и силу, одржавао је равнотежу између свештенства, ума и властеле и штитио је најнижи ред. На тај начин, владар је код Срба, код којих је осећање правде необично развијено, схватан као чинилац равнотеже, док је поштовање свештенства било поштовање ума, а не снаге и силе” (Илија Живанчевић, Будућем покољењу, Београд 1992, 41-42).

И могао је тај сумњичавији читалац, тек у стању прикривеног буђења, открити да приче о “освајачким тежњама српског племства”, о “заштити интереса владајуће класе”, о “појачаној експлоатација сељака”, о учвршћивању “ојачале централне власти”, о “обуздавању прохтјева српске веће властеле”, прикривају истину о стварном напору исте те “централне власти” да очува србске националне и државне интересе. Могло се, тако, између осталог, научити и да је српско државно-правно искуство Душановог царства, када је земља била државна својина и када је давана само на коришћење, било засновано на бризи за очување србских државних и националних интереса, по правилу да држава без земље (без територије) нити јесте нити може бити држава. Ако је земља некад и постајала власништво неког од великаша, било је то због обавезе истих тих великаша да опремају одређен број војника и одазивају се позиву да иду у рат. И племство је за коришћење “своје” земље плаћало закуп, неку врсту пореза, што је истовремено значило да племство прихвата потчињеност цару, односно владару.

А све то било је уређено Душановим Закоником, актом који је систематизовао приватноправне односе према нормама обичајног права и древних и средњовековних Срба који су земљу сматрали државном својином и која се, као таква, могла само надељивати за обрађивање. Није, дакле, могло бити речи о наслеђивању својине на земљу. У својину је спадао само салаш (као стан) и окућница. Ако је властела имала право да наслеђује државну баштину са које је владару даван соћ, то давање није представљало дажбину као оптерећење, већ као признање да је властелинска држава својина целог народа у чије име владар располаже као народни пуномоћник. (Породица умрлог великаша враћала је цару и коња и оружје као државну својину дату ратнику на располагање док је у ратничкој служби). Властела је својину на земљи стицала захваљујући обавези да се целог живота одаје војничком позиву, а у случају рата да иде у војску. Престанак таквих обавеза морао је значити и обавезу да се добијена земља, као државна својина, врати држави.

(Макар колико се чинило да наредних двадесетак редова одступа од теме, није сувишно истаћи да би то искуство било од велике користи – макар и као озбиљна опомена! – и садашњој србској држави. Земља, као државна својина, могла би се давати само на коришћење, не би је могао наслеђивати потомак који је неће лично обрађивати, нити би она могла бити основ за стицање ренте, давањем у закуп трећим лицима, а још мање као извор прихода продајом земље, нарочито не странцима (страним држављанима). Практично, од садашњих власничких односа, односно појединачног земљовласништва, морало би се одустати, а земља би се морала “реетатизовати”, односно подржавити. Наравно, то у овом тренутку личи на “немогућу мисију”, понајвише због тога што су правници у Србији школовани на несрбској научној и правној традицији, а водећи економисти и сада мисле да је својинска традиција на западу једино реална и, као таква, и наш србски идеал. А не знају да држава без територије, односно распродате земље, није држава).

То све с једне стране, а са друге чини се да се протеклих деценија пажљиво бринуло да обичан србски свет остане што даље од Душановог Законика или, ако то може лепше звучати, да се Душанов Законик потисне изван видокруга истога тог обичног света.

И то се постизало на прилично једноставан начин: тексту Душановог Законика, рукописаном у србској редакцији старословенског језика, није се баш дало да буде премного превођен на савремени србски језик:

– Године 1869, Ђорђе Пантелић, који је петнаест-двадесет година касније, у трима србsким краљевским владама, био министар правде, министар финансија и министар просвете и црквених послова, превео је првих деветнаест чланова;

– Године 1898, Стојан Новаковић, на крштењу Коста, научник и државник, председник Српске краљевске академије наука, “дао је… транскрипцију старог текста новим Вуковим правописом, али не и превод (иако су многи читаоци убеђени да је то превод). Само у коментару преводио је поједине чланове, често сувише слободно, и то око 80 њих. Две трећине укупног броја оставио је без превода”;

– Године 1950, Никола Радојчић, историчар, универзитетски професор, “старао се да његов превод буде што ближи оригиналу, чак да сачува исти број речи, што је често немогуће, пошто је лапидарност (језгровитост – ИП) средњовековног језика много далеко од нашег начина изражавања”;

– Године 1980, Александар Васиљевич Соловјев (1890-1971), правни историчар, изузетан познавалац ове теме, објавио је (посмртно), у издању Српске академије наука и уметности у Београду, књигу Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354. године и у њој коментаре свих чланова али без пуног њиховог превода на србски. Није сувишно истаћи овде да је он, бавећи се чланом 1. Законика (“Најпре за хришћанство. Овим начином да се очисти хришћанство”), записао, да ли наивно, да ли да би на известан начин потценио ту наводно црквену одредбу, да “строго узевши, ова одредба нема законског значаја. Она није диспозитивна норма која нешто наређује или прописује; има само декларативни значај и наглашава, у вези с верским схватањима средњега века, да на прво место треба издвајати одредбе о вери, најпре се побринути за хришћанство, тј. за православну веру”. Баш као да није запазио да је и сам цар Душан желео “некоје врлине и најистинитије и православне вере законе поставити, како их треба држати и бранити… да се не би умножила у области царства нашега нека злоба, зло домишљање и лукава мржња, него да сви поживимо у пуној тишини и мирноме животу и у животу православне вере са свима људима царства нашега, малима и великима, и да постигнемо царство небеско у ономе будућем веку”.

На међумрежју (интернету) може се наићи на незнатно различне преводе Душановог Законика, али се овом приређивачу није дало да са сигурношћу установи ко је и на основу чега објавио “свој” превод, због чега се, да према некоме не би згрешио, овде неће ни помињати имена оних који су те текстове “окачили” на својим сајтовима (“излозима”).

И, сад, ево, нуди се још један превод, боље рећи” прилагођење савременом србском језику, али не са старословенског већ са Радојчићевог превода на србски. И не са намером да се правничким или језикословним стручњацима узима хлеб, већ искључиво по жељи једнога младог, недовољно обавештеног, али зато знатижељног читаоца да се Душанов Законик приреди тако “да га свака баба може разумети”.

Колико се у томе успело, сазнаће се тек када почну да пристижу примедбе и питања будућих читалаца језикословне или правничке струке, ако их ово уопште буде интересовало.

А о примедбама појединих баба да и не говоримо.

Марта 2014.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: