ДАНИ(Ј)ЕЛ СИМИЋ: ЕТО НИЈЕСАМ ПИСАЦ, НИЈЕСАМ НОВИНАР – АЛИ НИЈЕСАМ НИ ЛАЖОВ

Када вас не могу ућуткати ни новцем, ни пријетњама; ваши опоненти у јавном животу обично почињу са дисквалификацијама. Унижавају вас као личност. Имам два примјера.

Својевремено, изјадала ми се једна другарица из гимназије, која је поетичко-политички била на мојој страни као избјеглица из Хрватске, да је Мирјана Кусмук (за државне паре, а испред приватног предузећа Глас Српске) била екстремно задовољна организацијом Сајма књига у Бањој Луци, док није чула да сам ја на списку. Тад је и њу и директорицу Народне и универзитетске библиотеке добрано нарибала. Рекла је: Он није писац! Сад се већ ни та колегиница одавно не јавља. Постала је државни службеник и Невладинић у једном. Честа појава, а мене не зову на плаћена “читања” ни Владинићи, ни Невладинићи.

Недавно, када су се искључиле камере РТРС, извођач радова у Бањој Луци испред подружнице мајоризацијске организације финансиране и усмјераване од земаља НАТО, са централом у Сарајстану; одмах је почео да ме вријеђа. Јако му је засметало што сам рекао суху истину и пред публиком га више пута јасно оголио као експонента политике ОХР, чије увођење вербалног деликта не смије да осуди. Као ни нападе на новинаре и редакције, које износе чињенице против његових спонзора и веза које имају са њима. Пред учесницима емисије и мотачима каблова, када је са пропагандне тачке већ одавно касно, почео је да сам токсична особа, да сам несрећан, да сам страни плаћеник, да би на крају, преко мог сугерисања како упорно покушава да ме изједначи са собом, већ потпуно неспособан да сакрије гњев, излучио: Ти ниси новинар!

Шта сам ја њега питао да ли је он, то сви можете претпоставити. Рекао сам му за крај: Ето ти увреда (која је истина), па ме иди и тужи.

Више него довољно пута и на довољно мјеста, рекао сам шта мислим о клевети и увреди као кривичном дјелу. И лично, и у име Удружења новинара РС. Сад нећу о томе, јер сам баш ја оклеветан!

И то како оклеветан?

Преко средстава јавног информисања. Са намјером да ме се омаловажи и извргне порузи, те циљано и свјесно изрекну лажи о мени лично и о мом раду. Организацијама којима сам на челу, пријатељским организацијама и појединцима. Мом Приједору, мојој Бањој Луци, мојој Републици Српској. У жељи да ме лажно представе као “екстремисту”, “хомофоба”, “насилника”; ставе у опасност и унапријед окриве за спремање некаквог напада на догађај какав се одржава већ 10 година у ДКЦ Инцел, без икаквих озбиљнијих инцидената и медијске пажње?

Овај чланак пишем да бих питао цјелокупну јавност: требам ли тужити Журнал.инфо за клевету?

Могу. И добићу их. Питам да ли треба?

У самом наслову, овај портал преноси лажну вијест: БАЊА ЛУКА: Екстремисти позивају на линч ЛГБТ активиста и новинара.

(?!?!)

Ово је врло опасно! Осим што је законски кажњиво и увредљиво, речено је и МАТЕРИЈАЛНО НЕТАЧНО! Може изазвати нарушавање јавног реда и мира, што је по мом мишљењу и од почетка циљ, те за то унапријед окривити неког ко нема никакве везе са њиховим планом, програмом и донацијама.

Дакле, све што се дешава даље оваквим инспирисањем насиља, давањем идеја најавама доласка “екстремиста”, те свака штета која може наступити по овом питању, искључиво је на терет и правну одговорност новинарке Жане Гаук и редакције Журнал.инфо.

Лагање се наставља у уводу, не само иницијалним екстремистичким етикетама, ничим недоказиваним ни даље у тексту, већ се ЛАЖЕ да сам најавио долазак на један обичан догађај, каквих у Бањој Луци има свако вече. И поновићу: У ДКЦ се одржава сваке године овакав. А и слични. Преко 10 година. И никог није брига.

Осим овог медија и новинара.

Не знам какав проблем са мном има аутор текста Жана Гаук, која је мени позната свега преко фотографије у којој ме након једног гостовања назвала психијатријским болесником. Ја се њој лично никада нијесам обраћао. То не чиним ни сада.

Обраћам се и стручној јавности, и писменим људима широм свијета: Како је могуће од овог направити вијест? И то озбиљну, упозоравајућу и општедруштвено морализирајућу вијест, која треба да информише у интересу јавности?

Да од једне реченице, још и крње реченице (Хоћемо ићи?), коју сам написао на приватном профилу сасвим другог човјека, неустрашива и храбра истраживачка новинарка Гаук, нађе да сам ја екстремиста који позива на линч, ни више, ни мање, него хомосексуалаца?! Те у то све још дода и Удружење новинара Републике Српске и Удружење новинара Русије?!

Кад и како сам ја био предсједник руских новинара? Какве тема чланка има уопште везе са референдумом у Херсону, гдје сам био? Да не питам оно најбитније: Кад сам, гдје и пред ким, икада позивао на линч било кога? Има ли, игдје и икада, бар једна моја изјава против ЛБГТИЊ+ популације?

Пишући “Хоћемо ићи?” питао сам колегу да ли ћемо ићи, по свим законима лингвистике и логике, а не потврдио свој долазак како Жана Гаук и Журнал.инфо лажу!

И то лажу на начин, да то може провјерити свако ко чита. Чланак уважене Жане је без иманентне логике и читалац би сам могао закључити како новинарка лаже, да се овај чланак не састоји од субјективних квалификација изречених као вијест, односно увреда и клевета, које бацају конзумента у индуковану психозу. Овако не може. У њеном чланку постоји фото онога што сам написао: Хоћемо ићи? То и сачинитељ чланка сам понавља написмено, а то није никаква потврда доласка из наслова.

Не морамо уопште ићи даље, поготово на хепенинг, ово је довољно за тужбу. Јасно је да ја нијесам потврдио свој долазак нигдје, као што то користећи множину у наслову и уводу тврди истраживачка новинарка, већ сам питао друго лице да ли ћемо ићи? Он је рекао да је планирао. Ја нијесам ништа одговорио.

(Јер ме је баш брига и отишао сам својим послом. Пар сати касније, имао сам шта и видјети.)

Надаље, сваком ко није срачунат да лаже и диже прашину неукусним рјечником и без икаквих доказа, јасно је да се шалим са млађим колегом Николом Дабићем. Ко га познаје, зна да сигурно неће долазити из Приједора због тог догађаја. Није ни прије. Прије овог Журналовог истраживачког чланка ми је у чету рекао “да се зеза, јер нема ни за воз”. При том, осим што су јако досадни и увијек исти, глупо је и помислити да ћу ја ићи на Невладинићки скуп. Шта ћу ја тамо? Да се сморим? Посебно нећу себе доводити у непријатну ситуацију, гдје сједе људи са комплексом битности, који ће умислити да сам дошао због њих, а који ме у прошлости јавно узнемиравају. Не само по мрежама, него и по улици. Чак и у присуству моје малољетне дјеце. (нпр. извјесни Озрен Пердув, Вања Стокић, Давор Драгичевић, Агент УСАИД…)

То чим се они баве је незанимљиво свима. Па и мени.

Проблем је што редакцији неекономског пројект-медија Журнал.инфо, а очигледно и аутору лично, смета оно што ја радим и при обрачуну са мном, не смета им што објављују чланак који је са новинарског, еснафског, стручног становишта – ужасно непрофесионалан и материјално нетачан. Народски речено лаж. Правно речено – клевета.

Још једна ствар, која ће у евентуалној судској тужби против Журнал.инфо по старом или новом закону сигурно коштати америчке пореске обвезнике, јесте крајња непрофесионалност у поштовању онога што сами они сатраше поштен народ по семинарима, да се мора поштовати прије објаве:

ПРАВИЛО ДРУГЕ СТРАНЕ!

Потпуно је јасно, да је крајње недамски, односно хохштаплерско-џигерански, покушај да се етикетирањем мене као екстремисте, уједно пришљамчи мени, Удружењу новинара РС, Удружењу новинара Русије, Граду Приједору, Граду Бањој Луци, Републици Српској; све оно што неки омладинац или лажни профил може промлатимудати од оних које млађахни Дабић има у пријатељима.

Притом допушта некој Вањи Шуњић да лаже као и она у уводу и наслову, говорећи “позива на линч новинара и слободномислећих грађана”? Е, па стварно петица за труд. Посебно је малигно што колегиница Гаук може лако добити мој број телефона и питати ме за коментар, који бих ја радо дао, а дао бих јој и број Николе Дабића. Да је то урадила, онда не би имала текст. Оно што сам ја то јутро написао на друштвеним мрежама не би смјела објавити:

“Што се тиче истополне шетње у Бањој Луци, кажем исто као прије деценију и јаче: Треба САМО ЈЕДАН становник града, који ће под својим именом и презименом објаснити да ће и како ће то побољшати његову сигурност и живот. Умјесто погоршати. И, ја ћу стати уз њу/њега. Али нема га…”

Преко деценију понављам јавни позив, да се јави неко ко је геј у Бањој Луци и ко сматра да ће му помоћи да изађе и прошета пред свима у том својству. Да не смије нико да га бије и да ћу и ја да ходам са њим у то име. Нико никог, не смије да бије у слободној држави Републици Српској. То су моја дубока увјерења. Поготово ако смо законе о томе донијели, нико не може спријечити људе који то желе, да парадирају због било чега. Мора им се омогућити њихово уставно право.

Ја то говорим годинама, али однекуд је истраживачка новинарка Жана Гаук, која све зна о мени и помно прати моје двије ријечи на друштвеним мрежама, након писма градоначелнику 13 организација (међу којима није ни УНРС, УРС, УГ Фронтал, Бања Лука, па ни ја лично), одлучила да даље боксује тему запаљивом реториком, без доказа и јасно нетачним поводом.

Скупиће се све сами корисници међународних фондова, поглавито америчких, те ће од једне неприоритетне теме за српско друштво 21. вијека правити прворазредни догађај, у настојању да се друштво узмути и посвађа. Да се скрене пажња са отимања имовине РС и њеног статуса, који је везан за статус Косова и Метохије. У ову сврху, као и 10.10.2010. године у Београду, непрестано се жртвују и подмећу већински припадници хомосексуалне заједнице, који не учествују у оваквим догађајима и којима није до те улоге. Они извуку дебљи крај.

Бити мањина сигурно није идеално, али ово што раде Невладинићи, није из жеље за унапређењем статуса сексуално другачијих; већ је напумпавање након реакције када је за 8. март неко некоме негдје у Бањој Луци отео заставу дугиних боја пред камерама. То је дјеловало као плодно тло, за оно што Невладинићи желе – а то је инцидент.

Госпођа са Журнал.инфо је могла прогуглати. Видијети да се темама “геј параде“, али и истопоном љубави, бавим у неколико својих колумни кроз деценије. И нигдје нијесам, никада, рекао било шта против било кога из предметне популације. Или бранио неком да користи своја уставна права. Напротив!

Никола Дабић није ироничан када каже да би му “било жао”, ако би неко саботирао или онемогућио њихов скуп. Он је озбиљан! Човјеку би било, а и мени крајње људски, жао кад би се у екстремно претолерантној Бањој Луци нашли неки клинци, инспирисани чланком Жане Гаук, који би направили неопростиву глупост. Плус, Невладинићи само то чекају. Моје је дубоко увјерење, након дугогодишњег праћења ове теме, да је овим људима конфликт циљ сам по себи.

За крај још треба додати да је Никола реаговао на чланак у којем пише да ће организатори (цитирам пресловљено на српско писмо): У ДКЦ Инцел, за суботу, 18. марта, од 18 сати најављено је приказивање филма “Приде”, а након тога и дискусија на тему савезништва и заједничке борбе против фашистичких струја које покушавају угушити слободу говора и слободу окупљања“.

Не само да ова провокација таргетира све који се противе јавној промоцији алтернативног сексуалног живота, посебно пред младима, као “фашистичке струје”; него је у времену приче о криминализацији клевете “фашистичка струја” очигледно и Влада РС. Све то организујући несметано по ко зна који пут, у просторијама које је Република Српска, тј. Град Бања Лука, додијелио удружењу грађана. Они свјесно и предумишљајно лијепе етикете фашисте другима, што је за припаднике српског народа веома увредљиво, као народа који је у Европи процентуално највише страдао од ове идеологије.

Да иронија судбине куд и камо буде слађа, од свега што сам у животу написао, за клевету сам тужен само једном. Недавно. Тужила ме организација коју финансирају изравно Американци и посредно Нијемци, зато што сам рекао да су “страни агенти” по америчким стандардима. И тај поступак је на другом степену.

У истом пролазном времену, правно лице ове америчке организације, Милиница Пралиница, данас ме назвала посредно Хитлером, када је рекла да је колега Дабић “мој југенд”. Мислим, то је хтјела написати, па је написала јунген. Морам рећи да су ми и из Музеја савремене умјетности Републике Српске рекли слично. Односно и Сарита Вујковић је, као припадник владајуће партије, писмено и преко адвоката пријетила тужбом због писања, и мог и Дабићевог, на тему самоубилачке промоције, сарадње и угошћавања страних агената у тој државној установи. Чији предсједник је, опет у истом пролазном времену, на црној листи тих земаља. Препоручујем јој да ме што прије тужи, јер осим што пишем увијек само истину коју могу доказати, сад сам у форми.

Све је то тако одвратно предрасудно, поготово за људе који мене и моје ставове заиста прате и знају. Немам другог избора већ да им поручим да су хомофобични и предрасудљиви, те да као трансродна жена имам право да подржим српску топлу браћу!

——————————————————————

Журнал.инфо нећу тужити ако избришу предметни текст у року одма’, те под истим линком објаве извињење које ћу им послати на адресу редакције накнадно.

Данијел Симић / Фронтал.рс

БОНУС ВИДЕО:

https://odysee.com/@Vaseljenska:9/Zabranjena-tema_-%D0%9Aako-su-srpski-pravnici-oborili-hrvatsku-optu%C5%BEnicu-protiv-Srba-na–%C5%BDupanijskom-sudu:0