УМРЕЖЕНА ЛИХВАРСКА ИНТЕРНАЦИОНАЛА

УМРЕЖЕНА ЛИХВАРСКА ИНТЕРНАЦИОНАЛА

„Среброљубље је корен свих зала“, тврдио је св. апостол Павле у првој посланици Тимотеју (1 Тим 6:10). Људи подложни страсти и греху среброљубља су, да би се што брже и лакше обогатили, још у Средњем веку смислили систем позајмљивања новца под интерес. Ове финансијске трансакције обављали су на банкама (нем. die Bank, клупа или тезга), па су по њима установе за позајмљивање новца добиле назив – банке.

Фредерик Соди (ен. Frederick Soddy), угледни професор економије у Оксфорду у Енглеској, објашњава да су банке заправо „установе које се претварају да дају новац на зајам, а то не чине већ га – креирају. А када им се зајам отплати, декреирају га, и тако постижу физички немогуће чудо, јер не само да добијају нешто ни–из–чега, већ од тога наплаћују трајни интерес. (…) Истина је да ниједна банка не даје ни пени од новца који јој је дат на штедњу. Сваки банкарски зајам или дозвољено прекорачење је стварање потпуно новог новца (кредита) и представља јасно повећање количине новца у заједници. Тај зајам не представља ништа више од записа у банчиној архиви или компјутеру, и представља стварање новог новца ни–из–чега. (…) Када се каже да нека банка има много милиона у депозиту, погрешно се верује да она уствари има ту количину новца који може да да на зајам. То је потпуна обмана. Ти депозити уопште нису у готовом новцу – они су само огромна суперструктура кредита.

Почетком 30-тих година 20. века ограничењем кредита (зајмова) на њујоршкој берзи у Вол стриту намерно је била изазвана велика економска криза која је милионе људи оставила без посла и отерала много предузећа под стечај. У овој планираној кризи није било несташица робе, радње су биле пуне, али су банке зауставиле проток новца. (…) Владе, управни одбори, бизнис и индустрија су робови банака. Пошто су банке једини извор новца, друштво мора да позајмљује новац од банака, како би платило камате на новац који је већ позајмило. У оваквом систему ми све дубље и дубље тонемо у дугове. Дугови начињени ради јавних потреба су трајни – они се ретко отплате у потпуности. Дуг се састоји од главнице и од камате на камату, и тако у бесконачност – ad infinitum“. (Џејн Бердвуд, „Злоба вековна“, превео са ен. Предраг Вишњевац, Београд, 1999, стр. 17-19)

Огромна већина обичног света који није у стању да уочи све ове мађионичарске опсене, носиће терет дужничког ропства без роптања, и неће ни посумњати да је тај лихварски систем заправо – непријатељ. (Џејн Бердвуд, стр. 19)

А превара је у основи једноставна: „Банка отвори рачун у свом компјутерском досијеу; овај чин `ствара` извесну суму `новца`. Та сума `новца` се затим даје на зајам клијенту – најчешће на кредит који их троши преко кредитне картице. Зајам, међутим, мора бити гарантован у реалним вредностима, као што је нпр. кућа, земља и сл. И мора бити отплаћен – и главница и камата – у правом новцу, тј. новцу који мора да се заради и који је стога знак реалне вредности. Надаље, још једним притиском на дугме компјутера, првобитно створена `главница` може без трага да нестане. То је заиста мађионичарски трик“. (Џејн Бердвуд, стр. 19-20) Тако је почела велика превара која ће банкарима донети огромно богатство и неспутану друштвену моћ.

Овај лихварски систем, смишљен у Западној Европи крајем Средњег века, усавршио је у 18. столећу Амшел Мозес Бауер (нем. Amschel Moses Bauer, 1743–1812), позајмљивач новца у Франкфурту у Немачкој.

Амшел Мозес Бауер је учио за рабина и постао прави стручњак за Хашкалаху, хебрејско учење веома популарно у доба просвећености. Амшел је рано остао без оба родитеља, па је зато напустио школу и запослио се као банкарски помоћник. Као паметан и сналажљив момак, брзо је научио овај занат, па је постао (ни мање ни више) финансијски агент и саветник Вилхелма Деветог (Wilhelm IX, 1743–1821), владара грофовије Хесен–Касел, затим краљевски управник ове грофовије и истакнути слободни зидар и илуминат. Као присни пријатељ младог краља, Бауер је владара упућивао у тајне древних мистерија, нарочито Кабале, чије је окултно мистичко учење почело да се спаја са традицијом слободног зидарства. Будући оснивач банкарске династије је тада успоставио образац који ће његови потомци успешно следити: посао треба обављати с владајућим кућама и укључити што више синова који могу да преузму разноврсне послове у иностранству.

Пошто је петорицу својих синова увео у вештине банкарског заната, Амшел Мозес Бауер је од 1789. до 1811. четворицу својих синова послао у четири европске престонице да оснују огранке породичне банке. Соломон је отишао у Беч, Натаниел у Лондон, Карл у Напуљ и Јаков–Џејмс у Париз. Најстарији син, Амшел Мозес Јуниор, остао је са оцем у Франкфурту, где је наследио централну банку. Да би синове колико–толико заштитио од нарастајућег анти–семитизма, Амшел Мозес је тада променио породично презиме Бауер у Ротшилд (Rothschild) по црвеном штиту (нем. Rote Schild), знаку за залагаонице и зеленашке услуге породице Бауер.

Са оваквим системом братске банкарске мреже Ротшилди су сваку владу у Европи могли да убеде да мора да настави са отплаћивањем дугова, претећи им ратом који би могао да однесе читаво краљевство. А што је најважније, браћа су могла да финансирају истовремено две и више страна у сукобу, осигуравајући на тај начин да дужници отплате своје дугове, а да они згрну огромно богатство. Ове предности и њену моћ уочио је већ Мајер Ротшилд, финансијер илуминатске секте и тзв. Француске револуције, када је изјавио: „Дозволите ми да контролишем новац у држави, није ме брига ко прави њене законе“. (Драган Р. Млађеновић, Тајна безакоња – увод у историју антихришћанске завере, Београд, 2010, стр. 80)

Ротшилди су имали систем курира, чији је знак распознавања била црвена торбица. Граничари су курире лако пропуштали, тако да је овај систем омогућио банкарском братству да добија обавештења из прве руке, чак и пре владара чије су државе биле умешане, и тако стицали значајну почетну предност. Тако су браћа Ротшилди 1815. године истовремено финансирали две војске: лондонски Ротшилд Натаниел–Натан кредитирао је енглеску владу и војску адмирала Велингтона, док је Натанов брат Џејмс Ротшилд кредитирао у Паризу Наполеонову француску армију.

„Енглеска је била у рату са Француском и битка код Ватерлоа је требало тај рат да одлучи. Ако би Наполеон, заповедник француских трупа, победио Велингтона, команданта енглеске војске, више ништа не би могло да га спречи у освајању целе Европе. Сви банкари су схватили значај ове битке за берзанске послове и гледали су у Натана Ротшилда не би ли сазнали неку информацију, унапред знајући за ефикасност Ротшилдовог курирског система. Натан је био виђен у једном углу Лондонске берзе са изразом наглашеног нерасположења на лицу. Банкарски кругови су протумачили да је Натан Ротшилд добио информацију да је Наполеон поразио Велингтона и Енглеску код Ватерлоа. Бар су тако мислили. Под утиском националног пораза почели су да продају владине обвезнице које су поседовали. И као и увек када се продаје велика количина обвезница у исто време, цена им је падала. Што је цена била нижа, Натан је био све нерасположенији. Али његови берзански агенти су, кришом од енглеских банкара, куповали све расположиве обвезнице. На тај начин приграбио је огромну количину ових обвезница по багателној цени. Натан Ротшилд је тако купио енглеску власт. Када се енглески службени курир коначно појавио на Берзи и објавио да је Енглеска победила Француску, и да није све изгубљено, Натан се нигде није могао наћи“. (Ралф Еперсон, „Невидљива рука – увод у историју Завере“, превео с енглеског Предраг Вишњевац, Београд, 2000, стр. 158–159)

Банкарско братство Ротшилда и Рокфелера и њихова Банка (тзв.) федералних резерви (која се 1913. наметнула као Национална банка САД, али са другачијим називом), намерно су изазвали пад берзе у њујоршком Вол стриту 1929. године. Циљ ове `операције` је био да се вишеструко увећа ионако огромно богатство банкарског братства. Конгресмен Луј Мекфејден (Louis McFadden) је у америчком Конгресу 23. маја 1933. храбро иступио покренувши поступак против Одбора федералних резерви, јер га је сматрао непосредно одговорним за слом берзе 1929. године. Конгресмен је тада, између осталог, рекао: „Супердржава, под контролом међународних банкара, и међународни индустријалци, раде заједно на поробљавању света у циљу сопственог уживања. Систем федералних резерви чини све напоре како би прикрио своје моћи, али истина је – он је узурпирао власт. Он контролише све овде, а контролише и све наше односе са иностранством. (…) Оптужујем их да су узели више од осамдесет милијарди долара од владе САД-а током 1928. године. Оптужујем их да су својевољно и незаконито подизали и обарали курс долара… повећавали и смањивали количину новца у оптицају, у циљу личне користи. Оптужујем их да су сковали заверу са међународним банкарима како би ови преузели и контролисали финансијске ресурсе САД-а“. На крају је конгресмен потврдио да та огромна криза, која је уздрмала и у црно завила не само милионе Американаца, већ и добар део света, није била случајна: „То није био инцидент. То је био пажљиво испланиран догађај. Међународни банкари су ишли на то да овде створе услове безнађа, како би се онда могли појавити КАО ВЛАДАРИ НАД СВИМА НАМА“. („Конгресни запис“, 23. мај 1933, стр. 4055–4058)

Циљеве умрежене банкарске интернационале детаљно је објаснио др Керол Квигли (Carroll Quigley), професор економије на универзитетима Харвард, Принстон и Џорџтаун у САД. Проф. Квигли открива тајни план међународних банкара да контролишу свет делајући иза сцене финансијско–политичких збивања: „Моћници финансијског капитала имају један далекосежни циљ, а он је ништа мање него СТВАРАЊЕ СВЕТСКОГ СИСТЕМА ФИНАНСИЈСКЕ КОНТРОЛЕ КОЈА ЋЕ БИТИ У ПРИВАТНИМ РУКАМА И У СТАЊУ ДА ДОМИНИРА ПОЛИТИЧКИМ СИСТЕМОМ СВАКЕ ДРЖАВЕ И ЕКОНОМИЈОМ СВЕТА КАО ЦЕЛИНЕ. Систем ће бити контролисан на феудалан начин, путем централних светских банака које ће сложно деловати, и путем тајних договора који ће се постизати на честим приватним састанцима и договорима“. (Carroll Quigley, „Tragedy and Hope: A History of the World in Our Time“, Cheyenne, WY: Dauphin Publications Inc. 2014)

Хуан Адолфо Васкес (Juan Adolfo Vázquez Navarro, 1915-2011), савремени мексички философ, мудро је и тачно приметио да „освајање још није завршено, а није завршен ни отпор освајању“.

 Драган Р. Млађеновић / Наука и култура

БОНУС ВИДЕО: