Дигитални јаз као линија политичког фронта

Дигитални јаз је друштвена подела на оне који су информатички писмени (и активно користе интернет, е-пошту и друштвене мреже и комуницирају и информишу се преко њих) и на оне који своје информативне потребе задовољавају на конвенционалне начине (конзументе телевизијских и радио програма, као и штампаних медија). Јасно је да је потоња група, „ТВ-грађани“ доминантно позиционирана у старијој и руралнијој популацији, док су први, „интернет-грађани“, најчешће припадници млађе и средње генерације, као и предоминантно урбанизовано становништво. 

Према подацима Републичког завода за статистику, безмало 4.000.000 грађана Србије је користило интернет (у мањој или већој мери), док је остатак од безмало 3.000.000 лица лишен информатичког и мрежног живота. При томе, није лоше навести и податак истраживања портала BiGThink, који наводи да је, у ужој Србији са Војводином, најдигитализованије подручје Града Београда, а да су најмање информатички узнапредовале регије Стига, Браничева, као и целокупни остатак истока и југа Србије. При томе, треба навести и изненађујући податак да је подручје Косова и Метохије на много вишем степену развоја информатичког друштва од остатка Србије, чак и од Београда (sic!). У региону југоисточне Европе, на нижем степену развоја дигитализације од нас су Грчка, Бугарска, Црна Гора, Албанија, Северна Македонија, БиХ, као и већи део Хрватске, док је Румунија на приближно истом нивоу дигитализације као Србија.

Што се тиче употребе самих друштвених мрежа (према подацима Landgeist-a), подаци нису у потпуној корелацији са претходно наведеним о употреби интернета – у нареченим областима Стига, Браничева, као и остатка истока и југа Србије, учешће грађанства у друштвеним мрежама се креће око 50%, у остатку средње Србије и Војводине тај проценат се креће до 70%, док је на Космету преко 80%. Учешће у друштвеним мрежама у Србији је процентуално веће (60% у просеку) него учешће грађанства у Хрватској, БиХ, и Грчкој (око 50%), отприлике је на истом нивоу као у Бугарској, док је релативно слабије од процента учешћа у друштвеним мрежама становника Албаније (до 70%), али и значајно слабије од процената актуелних у Румунији, Северној Македонији и Црној Гори (до 80%).

Из наведеног се да закључити да су биле веома илузорне претпоставке о тобожњој информатичкој неписмености становништва јужне српске покрајине, али и Албаније, Црне Горе, као и Северне Македоније; исто тако, као што су била илузорна очекивања о напредности у овом погледу широм Хрватске и Словеније. А ови подаци имплицирају нешто друго, о чему ће бити речи касније.

ТВ-грађани се информишу једносмерно, без могућности информативне интеракције, док су своју комуникацију ограничили само на лица са којима могу да одржавају непосредни лични контакт. Ово ТВ-грађане чини грађанством најнижег степена политичке културе – друштвеном категоријом са парохијалним степеном политичке културе. Све информације добијају из централизованих медија са националном покривеношћу и исте размењују и оцењују са махом истом таквом категоријом грађанства, са којом деле у највећој мери идентичне ставове, наметнуте од стране креатора националне информативне политике.

Интернет-грађани, корисници интернета и учесници друштвеног живота на друштвеним мрежама су на вишем нивоу политичке културе, иако и ту има разлика. Постоји један део интернет-грађана који своје профиле друштвених мрежа користе као некритичке репетиторе системски наметнутог наратива, без дубљег упуштања у њихову садржинску суштину, а понајмање уз посматрање наведених тема критичким оком. То су најчешће лица која од оваквог политичког устројства у земљи имају и сопствену материјалну екстра-корист у односу на остатак популације. Међутим, у ову поткатегорију се могу сврстати и они који имају сопствено критичко мишљење о наметнутом наративу, које се најчешће и разликује од политички инструисане систематизације друштвених вредности, али који то мишљење у страху од правних, економских или друштвених реперкусија, никада јавно не изражавају. Стога је њихова политичка партиципација стерилна, иако им је информисаност, услед доступности ширег спектра алтернативних и несистемских извора информација, значајно боља од грађанства са парохијалном политичком културом. Ниво ове две поткатегорије грађанства је поданички, средњи ниво политичке културе.

Напослетку, највећи број интернет-грађана (и занемарљив број ТВ-грађана) који су спремни да јавно изразе сопствене друштвено-политичке ставове који су често у супротности са наративом који је наметнут од стране националних медија, али пре свега, који су спремни да стварањем и објављивањем сопствених друштвених и политичких идеја, погледа, система вредности, као и конкретних акција, креирају политику или бар учествују у њеном креирању, заузимају највиши ниво политичке културе – партиципативни. 

Треба напоменути да наведене три категорије грађанства према нивоима политичке културе нису оштро подељене, да постоје изузеци од правила, али да на националном нивоу ипак представљају искристалисане друштвене категорије чија се политичка (не)активност мери учинком на изборима (били они лажирани, нефер, покрадени, били гласачи приморани, уцењени и обманути, не прави пуно разлике за крајњи резултат, како и самих избора, тако и друштвеног стања нације). Стога је јасно да и сама дигитализација и информатичко описмењавање носи пуно тога не само у погледу нивоа политичке културе, већ и кроз конкретне изборне резултате који нас традиционално прате већ деценију.

Шта су онда узроци овако ниског степена информатичке писмености нашег грађанства, ниског степена учешћа у друштвеним мрежама па и инхерентно, ниског степена политичке партиципације? – Први и очигледан разлог је недостатак проактивне политике државе у погледу ширења информатичке писмености и доступности интернета свим грађанима, као један облик социјалне категорије, друштвеног права грађана, које су одавно увела нека уређенија друштва у свету. Други разлог, који понајвише произилази из првог је и само сиромаштво које ускраћује грађанима приступ добрима попут интернета и функционалног рачунара (не заборавимо да је Србија од недавно и званично прва земља у Европи по сиромаштву, прешишавши и Албанију и Молдавију, што је, наравно, податак који се не може чути у медијима са националном покривеношћу). Трећи могући разлог је и сам недостатак функционалног образовања широких друштвених маса (не заборавимо да мање од 10% становништва Србије има завршену вишу школу или било који степен факултетских студија, док су половина средњошколци, а 40% има само основну школу или мање од тога). Естаблишменту једноставно није у интересу да се ови проценти побољшају јер на основу оваквог друштвеног стања владајуће структуре највише капитализују у изборном процесу, о чему ће још бити речи.

Уколико анализирамо изборне резултате по општинама Србије, обративши пажњу на проценте које су освојиле две владајуће коалиције (окупљене око СНС и око СПС), можемо уочити следеће правилности: што је већи град и урбанизованија средина, то је нижи проценат на изборима освојен од стране владајућих странака; такође, што је општина сиромашнија, то је виши проценат на изборима освојен од стране владајућих странака. Што је општина са мањим уделом привредног секундарног, али надасве терцијарног сектора, то су бољи изборни резултати владајућих групација. Оне општине којима је привреда која је базирана првенствено на примарној, пољопривредној производњи, основни извор прихода (која је и највише страдала у последњој деценији, толико да Србија више није пољопривредно независна земља), а које најчешће и немају лица за сопствену политички репрезентацију у законодавним и извршним телима, су пропорционалне престонице владајућих политичких групација, што се рејтинга тиче. Такође, може се уочити и да у општинама са огромним уделом становништва националних мањина, побеђују странке националних мањина, а да се српско становништво опредељује за национално-владајућу опцију, са готово никаквим резултатима за опозиционе странке које су доминантније на националном нивоу.

Шта је, заправо, узрок овог аутодеструктивног гласања у наведеним општинама и оваквог својеврсног политичког мазохизма? Аутор ових редова верује да је у питању једна добро прорачуната психолошка операција усмерена на сопствено становништво, вођена одговарајућим стручњацима који вероватно и нису из Србије, а спровођена у наведеним строго контролисаним условима, условима чија би промена угрозила и наставак психолошке операције пацификовања, анестезирања и масовне хипнозе, чиме би се створили услови за системске, а не само политичке промене у земљи. Операција се изводи тзв. „испирањем мозгова“ илити „зомбирањем“ већинског становништва, којима су ограничени извори информација и комуникација и које не може да створи увид у право стање ствари, како у земљи, тако и упоређујући стање у земљи са стањем у другим, уређенијим друштвима, макар у напосредном окружењу. Уколико у анализу уврстимо податак да читава једна трећина младих Србије (и ко зна колико проценат старијег становништва) никада нису напустили територију Србије, а самим тим се никада нису могли уверити у „истинитост“ доминантног наратива са националних медија, а камоли упоредити фактичко друштвено стање у земљи са стањем у неким другим државама, долази се до закључка да се већ деценију и више спроводи један психолошки експеримент са већином становништва Србије, које се држи под стакленим звоном, изолованог од остатка света, са којим се може манипулисати од стране било које доминантне политичке опције у циљу голог остајања на власти, без обзира на штету коју таква политика производи.

За то време, степен политичке и уопште друштвене партиципације на Космету се значајно повећао и ондашње грађанство много лакше и чешће реагује на било који политички потез својих власти који није у складу са захтевима и вољом већине. За то време, летаргично грађанство Србије, упркос политичким потресима широм Европе због много мање важних политичких и друштвених питања, не реагује уопште, лоботомизовано психолошком операцијом која се над њим спроводи. Једини излаз и први корак у ослобађању од информативног ропства може и мора бити индивидуални, на изналажењу нових, алтернативних извора информација (како из Србије, тако и из света), али и комуникација и (за почетак бар) виртуелног окупљања тихе већине политичких апстинената и политички апатичних грађана. Нажалост, за ове друге, и сама дигитализација донеће само могућност да преко комуникацијских апликација одржавају контакт са својим потомцима који напусте земљу изгубивши вољу да се даље боре за њу и за свој породични живот у њој.

Милан М. Бабић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: