За фашикрате – и злочини имају смисао
Једно Лепо Читаоче обратило ми се питањем да ли би Немци оружано напали Србију да 27. марта није у Београду изведен пуч, чиме је она одустала од свога приступа Тројном пакту.
Представу о збивањима везаним за двадесетседмомартовски војни удар, србски људи стицали су на основу онога што је послератна штампа о томе писала у разним више или мање свечаним приликама. Србски људи, дакле, због тога што су остали своја знања прилагођавали оствареним интересима или неоствареним жељама током ратних година:
– Распад Краљевине Југославије био је за Хрвате раван ослобођењу, утолико пре што им је две недеље по 27. марту “удељена” Независна Држава Хрватска под италијанском и немачком заштитом;
– Словенци су били презадовољни што је Адолф Хитлер поручио својим политичким следбеницима да Словенија мора постати опет немачка;
– Маџари и Бугари свесрдно су се потрудили да, преко масовних злочина над српским народом, што укључује и окупацију појединих српских територија које су они својатали и раније и тада и касније, с ослонцем на немачку војну и политичку силу једнострано пониште одредбе париских уговора о миру, Тријанонског и Нејиског, потписаних после Великог рата;
– Арбанаси су, уз помоћ Италије и њеног територијалног проширења у складу са одредбама Лондонског уговора из 1915. године (преласком на источну обалу Јадранског мора), укључујући окупацију Црне Горе и улазак у Арбанију и већи део Косова и Метохије (у корист “Велике Арбаније”), поубијали и прогнали највећи део српског становништва с Косова и Метохије.
И тога 27. марта, дакле, радило се само о Србији, због чега, кад кренем да пишем о србској прошлости, увек полазим од историјске истине да су Срби творци људске цивилизације, те да се они “остали”, са цивилизацијског зачеља, духовно јалови, оптерећени комплексом Агаре, слушкиње која је Аврамовом бездетном, јаловом браку родила дете, врло труде да србском народу дођу главе.
Дода ли се томе и чињеница да многи европски народи “вуку србске гене (Немци бар у две трећине “случајева” – реч “Швабе” изведена је од речи Срби, Серби, Свеви, Суеби), због чега се труде да физички “нестану” сведоке о томе, с разлогом је Хитлер поручивао Немцима изван Рајха да буду “извиднице које шпијунирају”, да припреме “извесне ствари далеко пред фронтом”, да камуфлирају немачке “припреме за напад, да за њих “вреди ратни закон”, да су “можда најважнији део немачког народа”, да “кад Немачка победи”, они ће заповедати “без параграфа и мањинских права”, да ће “у свим подјармљеним земљама… туторску власт вршити у име немачког народа” и у његово, Хитлерово име “управљати земљама и народима у којима сте сада покорени и потлачени. Тако се наша несрећа што су се милиони најбољих Немаца у прошлости морали иселити у друге земље претворила у нашу велику срећу. Као што су Жидови од распршеног народа постали светском силом, тако ћемо и ми, као прави народ божји, који је распршен по читавом свету, постати господујућим народом на кугли земаљској… Најмање што можемо учинити је то да спречимо даљи прилив словенске крви…. Зато је наша дужност да истребимо народе. Мора се развити посебна техника истребљења. Шта значи истребљење? Да ли се под тим мисли на уништење читавих народа? Наравно, тако ће по прилици ствар испасти. Ако имам снагу да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омладине, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне расе, која се множи попут гамади. Ја их нећу све поубијати, него спречити да се множе, а зато ћу мужеве раставити од жена. – Има више мотива да се један народ уништи систематски и без крви. То ће бити планско уништавање народа. Једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности биће та да свим средствима спречи даљи пораст словенских народа”.
Што ће рећи, и бројчани пораст Срба јер је Хитлер тврдио да “сва дела имају смисао, па и злочин”.
У том је “фазону” била и немачка наредба о стрељању сто Срба за једног погинулог Немца и педесет за једног рањеног, која је важила све до септембра 1943. године, кад је ђенерал Милан Недић посетио Хитлера и убедио га да Немци одустану од те своје наредбе. У првом тренутку Хитлер је рекао да су га Срби два пута за срце ујели – први пут када су одбили Тројни пакт, а други пут када су и после капитулације напали немачку војску – и треба стрељати не стотину за једног већ хиљаду за једног. И рекао је да ће, ако га Срби још једном уједу за срце, сравнити Србију јер је она незахвална.
То Хитлерово владање познато је мало као нацизам, мало као фашизам, а у “културном” свету држи се да ја “нестао” са денацификацијом Немачке.
Пошто сам поодавно разабрао да не припадам томе “кругу”, присетио сам се да је, својевремено, мој друг Перикле (495-429. пре Христа) објаснио да у демократији “не влада мали број људи, него већина (народа)… да ли дословно, да ли преко “народних представника”,.
Амерички историчар Вил Дјурант (1885-1981) нешто је сумњичавији, те предлаже да “атинску демократију… пажљиво проучимо, јер она је један од истакнутијих експеримената у историји управљања. Она је, као прво, ограничена чињеницом што само мали број људи уме да чита, физички је ограничена тешкоћом да се стигне у Атину из удаљенијих градова Атике, а право гласа ограничено је на оне синове двоје слободних атинских родитеља који су достигли двадесет и прву годину живота; само они и њихове породице уживају грађанска права или директно сносе војна и фискална оптерећења државе”.
Ноам Чомски рећи ће да је демократија “систем у коме одлуке доносе повезане елите, док је народ само посматрач збивања а не учесник у њима”. Мудар какав јесте, он ће томе додати и да је “народу дозвољено да потврди одлуке вишњих, али никако не треба да се меша у послове – попут социјалне политике – који се њих уопште не тичу”.
Сумњичав какав је био, Ралф Еперсон је устврдио да “чисто демократске институције морају, пре или касније, да униште слободу или цивилизацију, или обоје”, што је извесног приватног тумача нагнало да смисли како нам је “то ушло на велика врата а излази нам на нос”.
Сводећи све то на “најмањи заједнички садржалац”, Џон Адамс је “открио” да је “неопходно одбранити појединца од већине”, чиме је моју маленкост “овластио” да каже како је демократија причинила човечанству више несрећа и зала него све куге и колере заједно.
А онда, ко зна због чега, дао сам се у потрагу за речима насталим по угледу на демократију:
– аристократија, владавина “племенитих”;
– аутократија, самовлашће;
– бирократија, чиновничка власт;
– геронтократија, владавина најстаријих, сенатора, сенилних такорећи;
– олигократија, владавина мањине;
– плутократија, владавина богатих;
– технократија, владавина технике и техничара (мада кратија из овог примера није “krateo – владам”, него “kratos – јачина, снага”, али се то своди на исто јер се влада силом).
Чак и површан увид у наведене словне и дословне разноликости ових седам појмова, седам прутова у свежњу са секирчетом, односно “кратијом” у средини (латински: fascis, као знак неприкосновене власти староримских властодржаца), уверљиво казује да влада “пемениташ” по рођењу, само један, у име владајуће мањине, с ослонцем на ко зна како стечено богатство, из кабинета, обеспамећен, “притиском на дугме”, под паролом “господар над свима, ради добра свију”, са циљем да се досегне поредак у коме ће постојати “не слобода, него ред, хијерархија и дисциплина”, поредак у коме ће свемоћ државне силе и њенога номиналног вође избрисати свако сећање на појединачне слободе.
Све то по идеолошким правилима која је пре стотинак година успоставила Италија, прва фашистичка држава у људској повесници, а која су у нацистичкој Немачкој, у виду Хитлеровог “ратног закона”, обећавала да “кад Немачка победи”, Немци ће “као прави народ божји, који је распршен по читавом свету, постати господујућим народом на кугли земаљској”. На томе се обећању и остало пре тричетврт века, али је Хитлерова визија остварена кроз накнадну немачку победу у двама светским ратовима и, потом, брзопотезно учлањење свих немачких ратних савезница у Европску унију.
Кад је већ тако, онда се поредак успостављен у земљама западне демократије, за почетак усмерен на геноцид над србским народом, може без имало устезања и без икаквих идеолошких, правних и значењских ограничења назвати фашикратија.
На Велики Петак 2023.
Илија Петровић / Васељенска
БОНУС ВИДЕО:
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.