ЗЛИ ДУСИ или КО СА ЗАПАДОМ ТИКВЕ САДИ, О ГЛАВУ МУ СЕ ЛУПАЈУ

Крајем прошле године, на прагу јесени, одржан је Европрајд у Београду, први такве врсте у југоисточној Европи, како је данима пре тога најављивано по режимским и опозиционим медијима. Те тмурне и депресивне суботе, 17. септембра 2022, нико није изашао да се супротстави непојамној саблазни и грдоби, у режији западних сатаниста и домаћих извођача у њиховој служби, сем монаха Антонија (који је истог дана ухапшен), његове мале скупине и нешто мало патриотске омладине.

Шиптар травестит се тада прошетао и сликао гологуз испред Цркве Светог Марка. Други из тог међународног летећег циркуса позирао је са трновим венцем и плаштом у дугиним бојама, директно изругујући Исуса Христа. Фиксација тих одемоњених бића у људском обличју била је у првом реду усмерена на хришћанске светиње и никада у својој историји Србија није доживела тако големо и непреболно светогрђе на свом простору, чак ни у време најжешћих турских погрома. Али је упркос томе изостало чак и најблаже протестно оглашавање свештенства, владичанства и самог патријарха, а о такозваној „опозицији“, академицима, високим официрима и другим „народним првацима“, које друштвена позиција обавезује да реагују, да се и не говори. Неки аналитичари и политиколози су чак славили Вучићеву “способност” с којом је наводно ”неизбежну” западну агенду ”свео на минимум” (као да и најмање парче измета у шољи млека само млеко не чини у целости опогањеним и неупотребљивим).

Поред очаја и беспомоћности, преплавила ме је слутња великог проклетства које је тог дана пало на српски народ. Слутња која ме прогања још од 5. октобра 2000, када је Србија дефинитивно постала западна окупациона зона, али она никада није била тако јака као тог дана и само ме је она мотивисала за текст ”Гомора” који сам завршио реченицом: „А звона звоне док брод тоне и приближава се Дан суда“.

Осећај проклетства које је пало на цео српски народ активирало се многим поводима током наредних месеци, па и онда када су ђаци измакли столицу оној професорки, понизили је уз нескривену садистичку обест и тријумфално церекање, а затим све објавили на интернету. И када су их многи, уместо солидарисања са осрамоћеном женом, узимали у заштиту као ”несхваћену дечицу”, а неки им из патолошке мржње према просветном кадру чак честитали са ”Браво децо, руке вам се позлатиле”. И када их је Министарство просвете, након што су избачени из школе, поново вратило у исту учионицу, пред исту професорку, досоливши јој ране на души и додатно јој срозавајући достојанство приморавањем да до краја школске године гледа у очи своје ругаче и мучитеље.

Зли дуси нису мировали ни током великог поста, када је великоиздајник на власти пристао на француско-немачки предлог о Косову починивши у Охриду до сада најстрашнији политички скврн. Сем опет монаха Антонија (који је тада два пута хапшен) и шаке његових следбеника, отпор није пружио буквално нико (она удбашка приредба 17. марта одржана је реда ради, кад је за све већ било касно, да се створи привид отпора и промовише нова лажна патриотска опозиција за наредне изборе). Моју невеселост, јак песимизам, узнемиреност због осећања наиласка неког големог зла, које ће се сручити као гром из ведра неба, није делио готово нико, људи око мене су ми говорили да „сувише мрачим“, а имао сам утисак да су фб-профили као никад раније прштали од селфија са теревенки, провода, егзотичних путовања, од усиљеног оптимизма, потраге за срећом, ружичастог “хришћанства” и Зен мудрости типа „не оптерећуј се лошим стварима, уживај у животу“, „смеј се душманима у инат“, „свако види оно што жели да види“ и слично. Ударио народ у игру, песму и смејачину као у хорор причи Леонида Андрејева (”Он”), када домаћин из све снаге подстиче госте на веселост довикујући им „Танцирен, танцирен, плешите, смејте се“, иако су му кућу населиле демонске силе и сваки њен ћошак зрачи атмосфером долазеће страве.

И као што чир након дугог гнојења једном мора да пукне, јер је цео организам доспео у напето метаболичко стање, тако је и оно што се десило прекјуче у школи „Владислав Рибникар“ дошло као последица описаног демонског пира и нагомиланог проклетства. И то баш након прославе Валпургијске ноћи прерушене у тобожњи ”празник рада“, уз брда ћевапа и хектолитре алкохола, чиме се такође разметало по профилима.

Ко са ђаволом тикве сади, о главу му се лупају, рекао је давних дана народ (док је заиста био српски), а ово није једина тиква која ће се олупати о расрбљену и американизовану главу народа који ни са својим ближим а камоли даљим прецима нема више никакве везе. С обзиром на страст и ентузијазам с којима се и даље тежи оној страни света где се ђаво давно устоличио и одакле шаље своје демонске легеоне међу нас, можемо с пуно поуздања рећи да је Валпургијска ноћ у Србији тек почела и да ће нас још дуго изненађивати с ко зна каквим чудесима.

Светислав Пушоњић

БОНУС ВИДЕО: