Било би лепо када би и ми као народ сами писали своју историју и победе као што то ради Новак Ђоковић!

Неко је написао, а Гордана (Марковић) одмах пренела реченицу: ”Новак Ђоковић је сам исписао историју. Тако изгледа када Србин сам себи пише историју”. А онда је додала, ”Било би лепо када би и ми као народ сами писали своју историју”.

Данас почињу припреме за сусрет са Петровим даном (Петровданом). То ме обавезује да будем посебно обазрив док бирам речи које остављам на овој мрежи. Јуче сам одустао од ове објаве. Не пратим директно Ђоковића већ деценију. Волим га и молим се за њега али његова борба ми је више од спорта. И тешко подносим његове поразе. Доста ми је народних. Колико год се трудио да из мене провејава разум, не могу се отети утиску да нас води његова супротност. Ђоковићи су имали циљ, снове, љубав и бесконачни океан стрпљења и снагу воље. Веровали су у оно што граде и стварају. Једнога дана завршиће се и та сага али на најлепши могући начин. Игра је имала циљ!

Јуче је један неименовани геније записао реченицу мог живота (ако му неко зна име, радоћу га уписати великим словима). Она гласи: ”Ми Срби смо у задњих 120 година четири пута власт узимали ван институција. Три пута на улици. Четврти пут право из шуме”. И никада нам се није посрећило. Када упорно улазите у погрешан воз, све станице су, ма колико да их има, погрешне. Ни једна не води до циља. Стално се морате враћати на почетак! Ђоковићи то нису радили.

И ја сам као млад, осећајући опасност рата, и страдање које предстоји, заведен стереотипима о савезницима, деведесетих био на улицама Београда. Али када је рат почео, све се у мени променило. Да ли сам ја, и мени слични млади људи био издајник? А тако су нас неки именовали. Земљу сам и тада волио као што волим најрођеније. Мислио сам другачије од владајуће структуре. И да буде још чудније, веровао да смо власт поново морали узети на улици. Признајем. Негде баш у то време први пут чух од председника борачке организације (мислим да се звао Швабић или тако некако) да улични преврат. 27.марта, 1941.године нису извели припадници његовог покрета како су нас учили све до тада, и да су они били у близини Руског дома као група пасивних посматрача (не случајно!). У томе и јесте наука вештичарења. Створи вам слику да је то једино исходиште замршене стварности. А ко ће се окористити најбоље говори поменути пример Швабића.

Када данас погледам ове демонстранте и читам разне квалификативе о њима, па се сетим мене (нас) како смо чинили исту ствар, а неки су чак и клицали CNN –у, и веровали да та информативно-гебелсовска кућа, за разлику од наших, није лажовска, помислим како природу људског зрења није могуће савладати учењем. Преображај се деси импулсно. Генерације се одвоје као с’пролећа покидане санте леда. И плове ”слободно” сударајући се и крунећи једна другу. Ипак, није све тако. Снажне подводне струје, скривене од ока посматрача, управљају њима, а не слобода и слободна воља. Када стигне пролеће, сунце и његова топлота учине своје. Када стигне пролеће, буди се и људска природа. И то најбоље виде и знају ”вештице”, од ”Мајског преврата” па све до данашњег дана.

Власт је показала да греши али и да има стотине хиљада својих следбеника. И то није добро занемаривати. Али ове стотине хиљада људи, који из недеље у недељу шетају градом, још погубније је игнорисати. Не постоји у Србији човек и покрет који их може окупити толико! Моји истомишљеници тешко могу добацити до хиљаде. Да ли је онда нормално да власт узмемо на улици? Или касније са пушком у руци? Никако! Да народ дели наше ставове, преговора о Косову не би ни било. Да народ дели наше ставове, задуживања код страних инвеститора и зеленаша не би ни било. Да народ дели наше ставове оваквог образовања не би ни било. Да народ дели наше ставове не би се само зидало и живело у Београду већ и у Љубовији, Малом Зворнику и Сурдулици. И да не набрајам. Али народ је морска пучина, и све своје личне бродоломе хоће да реши на улици. Да буде још мање парче леда отпало од оне санте што се принудно, вођено силом, креће ка свом коначишту. То је народ. И он никако не може делити судбину и постигнућа Ђоковића.

Али ко би могао и требао да се угледа на Ђоковића и његову фамилију? Сваки од нас! И као што је Ђоковић имао ”ковид” рампе како би га спречиле да дође до врха, тако је имао и стриктна правила игре, када се једнога дана трпељивошћу ослободи рампи. И био је спреман! Он није седео у неком мрачном кутку терена и крао поене противнику, а публика навијала ”држите лопова”. Сваки његов потез пратила је планета. Када будемо признали да нашем народу свесно постављају рампе, а да потом на терену пролазе играчи крадући поене противнику, урадићемо исто што и Ђоковић, на љуту рану рампи, ставићемо још љућу ”бојеве готовости”. И тражићемо да терен буде потпуно осветљен јер само тако свет ће престати са интригом и блокадом. И тада ћемо сами писати своју историју. А до тада важиће она Дучићева да Србин није завидан и љубоморан на Германа, Француза или Латина, Србин је завидан и љубоморан САМО на Србина. Они који ме прате, знају о чему пишем.

П.С

Ово је требало да објавим јуче. А на тај дан пре коју годину написао сам поред осталог и ово: Суштина живљења тражи за узор живот хероја, а не човека масе – стада са мисијом: ”плети котац, к’о ти и отац”. Јуда или Христ? Одлучићемо сами….Није у питању теологија и вера већ нешта сасвим друго. Један је стао спрам масе и моћника. Други примио плату да следи традицију и спречи изазов самоусавршавања. Први се обесио. Другог су људи масе, уз суд и државне органе моћи, живог разапели. Порука је коначна и једна: ”Ја сагреших што издадох крв праву”. … ”Шта ми маримо за то”. …. ”Оче, опрости им јер не знају шта раде”. Где си; у првом, другом или трећем сегменту процеса…. Искрено! Славни преци нису имали дилему…..

Мирослав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: