(Не)Дај Боже да се Срби сложе: Албанско јединство увек испред српске неслоге!

(Не)Дај Боже да се Срби сложе: Албанско јединство увек испред српске неслоге!

Арнаути хтели да наследе Турке

Због оних који то не знају, најпре ваља рећи да су, уочи Берлинског конгреса (1878), арбанашки прваци у Призрену основали Арбанашку лигу (познату и као Призренска лига и као Арбанашка конгра) чија су политичка и друга стремљења била уперена против Србије, Црне Горе и Грчке. Будући да је до њеног оснивања дошло на подстицај Аустроугарске, али и Турске, обеју врло заинтересованих да Србија и Црна Гора не прошире своје границе, Арбанаси су у једном свом Меморандуму Берлинском конгресу затражили да им се призна националност и да се ослободе турске и србске власти. Оно што се замишљало под Арбанијом, требало је да буде тврђава против наводне “словенске” инвазије. Како то каже историчар Ђоко Слијепчевић (1907-1993), тек разбуђени арбанашки национализам “био је сиров и суров и неуравнотежен у својим претензијама… (а) територијалне претензије вођа Арбанашке лиге биле су не само претенциозне него и дрске: они су захтевали све оно где се, под заштитом турске власти, током векова изливало арбанашко језгро… Ту спадају, поред Скадра и Северне Арбаније, област Пећ, Приштина, Врање, Качаник, Скопље, Прилеп, Битољ… Традиционални арбанашки терор према незаштићеним Србима под турском влашћу појачавао се много више стварањем Арбанашке лиге и однео много недужних српских живота. Од сада се свесно ради на искорењивању српског живља свугде где је могла стићи арбанашка рука, која је била, у односу на Србе, и под турском и под аустро-угарском заштитом”.

Било како било, Лондонски мировни уговор из 1913. године (после Првог балканског рата) пружио је могућност и србској и црногорској влади да на новоослобођеном подручју Старе (Праве) Србије приступе успостављању сопствене власти. Мање-више чињено је то без посебних тешкоћа, пошто је највећи део становништва прихватио ову промену као “природну појаву”. Како то каже Слијепчевић, “само тамо, где је изазиван неред и побуне морао је бити уведен ред. Управо само на изазивања са арбанашке стране долазиле су мере, које се у таквим приликама свагде примењују. Власти су желеле мир и настојале на томе да се становништво укључи у редован живот и рад. Једно од важнијих питања, које је морало бити решено, било је аграрно питање, јер су велики поседници били махом Арбанаси – муслимани”.

И политичке и аграрне мере које су србске власти примениле, с јесени 1913. године довеле су до велике арбанашке побуне, најпре у Љуми, северозападно од Призрена (данас у Арбанији), а потом и на подручју Дебра, Струге, Охрида и у планинама западно од Ђаковице. У побуни је учествовало око 10.000 (десет хиљада) Арбанаса, а у Јужној Србији, данас познатој као Маћедонија, помагали су их комитски одреди ВМРО (Унутрашње маћедонске револуционарне организације).

Како то читамо код Слијепчевића, Срби су војним операцијама током Арбанашке побуне успели да очувају “своје историјско тло на коме се налазе највећи и назначајнији историјски и верско-културни споменици за које је везано најславније доба српске историје. Срби нису били против стварања једне арбанашке државе у природним етничким границама његовим, али су били решени да заштите своје националне интересе, које су угрожавале арбанашке претензије… помагане од Аустро-Угарске и Италије”.

Социјалдемократе “навијају” за арбанашку окупацију

Тако Слијепчевић, а Димитрије Туцовић (1881-1914), главни србски социјалдемократа, у спису Србија и Арбанија написаће да је арбанашка побуна “због које је Србија морала поново мобилисати близу три дивизије, класичан пример како се колонијални ратови изазивају… И кад је буна избила, влада (српска) је… изјавила да ће Арбанаси бити ‘примерно кажњени’, буржоаска штампа је тражила истребљење без милости, а војска је извршивала. Арбанаска села… беху претворена у згаришта… у којима је сагорело стотинама живих жена и деце. И докле су устаници заробљене српске официре и војнике разоружавали и пуштали, дотле српска солдатеска није штедела ни њихову децу, жене и болесне”.

Тешко је замислити да би некад, негде и неко могао о својој земљи и о сопственом народу писати толико ружно и са бескрајном мржњом као што је то чинио Димитрије Туцовић. Но, ако је то било у интересу “међународног пролетаријата” и “револуције”, ако је тиме испуњаван “завет” Комунистичком манифесту и његовим творцима, онда се логичним може сматрати Туцовићев став да је “завојевчки поход Србије на Арбанију… најгрубље отступање од начела заједнице балканских народа, а у исто време отступање које је плаћено најочигледнијим поразом”.

И, да не би било забуне, арбанашка побуна није избила у Арбанији, како нам то сугерише Туцовић, већ на Србској Земљи, у Старој (Правој) Србији, по Косову и Метохији, у крајевима који су током Првог балканског рата ослобођени од вишевековне турске окупације; у крајевима које Туцовић назива Арбанијом и у које, вели, Србија “није ушла као брат… него као освајач”, не “као политичар већ као груб солдат”.

Будући да је Туцовићев спис настао циљно, може се у њему прочитати да су Арбанаси тражећи излаза из своје тескобе, одлазили тамо “где природа пружа више средстава за живот, ка плодним котлинама Старе Србије и Македоније”. При томе, Туцовић намерно превиђа да су Арбанаси у тај србски етнички простор ушли тек пошто је он крајем 17. века, уз рат између Аустрије и Турске, после покрета названог Велика сеоба Срба, био испражњен под утицајем турске војне силе. Из Туцовићевог приповедања проистиче да се “о том продирању Арбанаса на исток у нас… много писало, јер се јако тицало српскога насеља у северозападним областима Турске”. Мада он ову стару Србску Земљу назива Турском, иако му је морало бити познато да се тамо радило о класичној турској окупацији, арбанашко “продирање на исток” за њега је “главно средство којим шовинистичка штампа изазива код српскога народа мржњу према ‘дивљим’ Арнаутима, прикривајући као гуја нокте дивљаштва која је српска војска према њима починила. Колико је само суза проливено што је историско Косово преплављено Арнаутима”.

Чак и кад Метохију и Косово назове Турском, Туцовићу ништа не смета да Призрен, Ђаковицу, Пећ и Приштину прогласи “главним местима Северне Арбаније”. Па када се уочи Берлинског конгреса Арбанаси нађу “између чекића и наковња, између Турске против чијег јарма су се борили и балканских државица које су им носиле нов јарам”, Туцовић ће покушати да посрами “незахвалне Србе” због тога што 1913. године “Србија злоставља и прогони арбанаско насеље из четири задобивена округа, (а) Црна Гора надире са севера у срце северноарбанаских племена”, односно у Метохију, чији назив (“Земља манастирских имања”) сведочи о србском карактеру. Нигде не говорећи о арнаутским нападима на Србе, он каже да су “по повлачењу српских трупа (с арбанашког приморја, 1913. године – ИП) настале у Средњој Арбанији велике међусобне борбе” и задовољава се кратким саопштењем да “својом завојевачком политиком Србија, Грчка и Црна Гора нису упеле да Арбанију поделе, али су успеле да је смање и очерупају”.

У својој “идејној” нетрпељивости према сопственом народу, која врло често прераста у мржњу и са великим олакшањем завршавајући свој спис, Димитрије Туцовић ће записати да је “безгранично непријатељство арбанаскога народа према Србији… први позитиван резултат арбанаске политике српске владе”, те да је “борба коју… арбанаско племе води природна, неизбежна историска борба за један друкчији политички живот него што га је имала под Турском и друкчији него што му га намећу његови свирепи суседи, Србија, Грчка и Црна Гора”. Србија на првом месту.

По свему, Туцовићев спис Србија и Арбанија представља теоријску основу за све оно што је наредних деценија водило – и води – политику арбанашког терора над србским народом.

Комунисти наслеђују социјалдемократе

Комунистички (и интернационалистички) допринос расрбљивању Косова и Метохије у годинама непосредно после Другог светског рата изузетно је значајан. Јер, врло “бринући” о предратним колонистима (највећим делом добровољцима у србским ослободилачким ратовима 1912-1918), већ 3. августа 1945. године, Председништво Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (Авној) донело је Закон о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима у Македонији и Косовско-метохијској области (Службени лист ДФЈ број 56 од 5. авгста 1945). Полазећи од става да су предратни колонисти добили земљу “као награду за услуге ненародним режимима”, антисрбски законодавац смислио је врло једноставну законску одредбу: корисници аграрне реформе изведене пре 6. априла 1941. године на територији Маћедоније, као и насељеници на Косово и Метохију, “губе право на земљу ако им је била додељена земља приватних власника, сматрајући таквим власником сваког земљорадника који је радио своју земљу, без обзира да ли је на њу имао или није имао тапију” или је на њој радио као чивчија (кмет, беземљаш) или стални закупац, а нарочито ако је односни власник, Маћедонац или Шиптар, био политички емигрант. У новоуспостављеним “ослободилачким” односима, то је значило да је сваки Шиптар или Маћедонац, једноставном изјавом да је одузета колонистичка земља (и добровољачка, дакле) до 1918. године била његова својина, без икаквих доказа и без било каквих правних сметњи постајао власник те земље; све то и кад се зна да Срби који су после Великог рата досељени на Косово нису добили обрадиву земљу у приватном власништу, чак ни беговску, већ су добијали запуштене ледине, највећим делом већ обрасле шумом, које су годинама сами крчили и претварали у њиве.

Годину и по дана касније, 22. фебруара 1947, законодавац се досетио да је неки од предратних колониста могао избећи све замке управо поменутог Закона о ревизији, те је формулисао нов Закон о поступању с напуштеном земљом колониста у Аутономној Косовско-метохијској области (Службени гласник Народне Републике Србије број 9 од 28. фебруара 1947). “Правно” водећи рачуна о праву, Президијум Народне скупштине Народне Републике Србије (Србије, дакле, не Југославије јер је на Србе требало пребацити кривицу за србске несреће које би из тога закона могле проистећи!) обзнанио је следеће:

“Колонисти и аграрни интересенти којима је додељена земља у Косовско-метохијској области пре 6. априла 1941. године а није им одузета ревизијом извршеном на основу чл. 4 и 5 Закона о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима у Македонији и Косовско-метохијској области од 3 августа 1945 године – губе право на исту ако се до 30 септембра 1947 године не врате на своја имања и отпочну са обрадом”.

Било је то време кад је велик број некадашњих колониста и аграрних интересената био неписмен, кад су њихове могућности да сазнају шта то све пише у некаквим службеним новинама биле никакве и кад многи од њих нису ни преживели рат, тако да је овај Закон једино имао за циљ да земљу одузме и оним колонистима којима, ко зна из којих разлога, земља до тада још није била одузета.

Још док су се борили да преузму власт у Југославији, комунисти су извршујући Брозов налог да се “његови” морају “у Србији понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”, у намери да шиптарске злочинце награде доделом србских етничких простора, обећали арбанашком челнику Енверу Хоџи (1908-1985) да ће Срби бити протерани из Метохије и са Косова (ваљда ће се некад сазнати да ли је то било на Бујанској кофренцији – 31. децембра 1943/2. јануара 1944. године или у некој другој прилици) и зато је одмах после рата било забрањено да се 250.000 прогнаних Срба врати на своја огњишта, а на њиховим имањима нашло се око 300.000 дивљих насељеника из Арбаније. Кад је 1947. године Енвер Хоџа, у међувремену проглашен за народног хероја Југославије, дошао у Београд по оно што му је обећано, министар за аграрну реформу и колонизацију Сретен Вукосављевић (Сретен Тмушић, 1881-1960) није пристао да потпише наредбу о прогону остатка Срба с Косова и Метохије и тако је остварење тога великог комунистичког пројекта мало застало. Друг Енвер вратио се тада празних шака, али је после тога отворен пут шиптарском терору који је довео до скоро потпуног затирања србских трагова по Косову и Метохији. Народносна слика Косова и Метохије мењана је неконтролисаним “увозом” наводних избеглица из Арбаније и притисцима најразличитије врсте на староседелачки србски живаљ, који су обично окончавани продајом србских имања; цене, макар колико биле високе, шиптарским “купцима” никад нису биле спорне, пошто је та купопродаја била финансирана и буџетским средствима Републике Србије. Само од 1971. до 1981. године исељено је с Косова и Метохије, према званичним подацима комисије која се бавила узроцима србског исељавања, 57.059 Срба, а наредних десетак година и преко 250.000; у истом том времену тамо се уселило можда и цео милион Арбанаса.

Све то, у складу са теоријским поставкама “србског” социјалдемократе Димитрија Туцовића, вишедеценијским трудом његових комунистичких следбеника на челу с Јосипом Брозом (1892-1980), познатијим као ДругТитоЈашеНаЧелуКолоне, а од лета 1999. године под непосредном заштитом светске нарко-мафије и “овлашћених” утеривача западне фашикратије новога доба.

Комунистички следбеници

Покрет за одбрану Косова и Метохије. Биће да се у “кругу” ових последњих нашао и “Покрет за одбрану Косова и Метохије” који делује на пароли “да је режим у Србији, на челу са председником наше напаћене државе, ушао у последњу фазу предаје јужне српске покрајине великоалбанском покрету”, чему се “током осам година аутократске владавине није нашла политичка снага кадра да стане на пут овом историјском безумљу”.

У труду да се представи као “снага кадра”, историчар и унезверитетски професор Милош Ковић (1969), председник реченог Покрета, “позвао је грађане на протест 28. јуна (2023 – ИП), на Видовдан, испред Цркве Светог Марка, као знак противљења војној вежби са НАТО ‘Платинасти вук’, хапшењу и рањавању Срба на Косову и Метохији, као и ‘дефетистичкој косовској политици’ Александра Вучића”. Све то уз подршку парламентарних Дверјана и Заветника које је за ту прилику произвео у “државотворни блок”, а по “мудрости” којом је пре неку годину, на једној трибини у Новом Саду, за Стојана Новаковића рекао да је “позлатио све чега се дотакао”

Није позлатио, наравно, јер стално треба имати у виду да је баш Стојан Новаковић уградио “знања” берлинско-бечке школе у србску будућност. Учинио је то у складу с одлуком Берлинског конгреса из 1878. године, догађаја који је одлучујуће утицао на “мисаони” и делатни однос “интелектуалне елите” у Срба према србском културном и историјском наслеђу, србским предањима и србском завештању. Јер, тамо и тада, да би Србији била призната (удељена) самосталност, кључни захтев западних европских сила био је да се Срби одрекну своје националне историје и прихвате “научна” правила успостављена у берлинско-бечкој историјској школи, званој и нордијска, правила којима су и до тада “увођени у ред” странствујући Срби школовани по европском Западу. А да би преузете (наметнуте) обавезе могле бити испуњене до краја, на том “новом таласу трезвености и политике реализма” морали су се наћи не баш бројни тадашњи србски интелектуалци; њихов предводник и најзначајнији заточник те нове “научне” логике био је Стојан Новаковић.

По Новаковићевом рецепту, нова “српска наука” кренула је са све новијим “критичким” причама о србској прошлости, причама у којима није било места ни за народно предање, ни за она знања која су до тада била позната у србској историјској науци, исто као ни знања објективних историчара са стране. (И данас се на те приче наслањају они који обесмишљавају записе србскога историчара Пантелије Срећковића – 1834-1903 – да су, примера ради, “дивљи Арнауташи” у ствари потурчени Срби; да су Дубровник и Сплит, па и Загреб, стари српски градови, као уосталом и Скадар и Софија; да су Хрвати србско племе које је изгубило карактер словенског народа под упливом са Запада; да је Људевит Посавски био “велики патриота српских посавских племена”, који је скупљао “српску снагу растурену по ситним племенским државицама”). Под утицајем те и такве школе, у делу србског народа окренутог такозваним европским вредностима, почела је тада да се негује логика доказаних србских непријатеља, по којој србски народ не треба да се бави националном прошлошћу, већ треба да се окрене будућности.

У журби да та нова логика буде представљена тадашњем малобројном србском интелектуалном слоју (највећим делом школованом на европском Западу, по рецептури нордијске школе) коме је остављено да га пренесе будућим србским ђацима и студентима, Стојан Новаковић, на крштењу Константин, написао је студију под насловом Српске области X и XII века пре владе Немањине. Да би оно што је написано добило на тежини, али и да би могло послужити као основа новој “науци”, тај спис, глагољив а испразан, објављен је 1879. године, у Београду, у Гласнику Србског ученог друштва, претече Србске краљевске академије, данашње академије наука и уметности наводно србске.

Иако му је могло бити познато да се мудар свет често поштапа латинском изреком timeo hominem unius libri либри, бојим се човека који из једне књиге учи, Новаковић је, самосвесно надмоћан, изјавио да су нам “извори, по којима нешто знамо о српској географији пре Немање, сачувани у записима Константина Порфирогенита”, поменувши при томе и врло сумњив Летопис попа Дукљанина у латинском преводу “некаква словенског, никад после ненађеног рукописа”. Стога, посебно забавним треба процењивати Новаковићево разматрање шта се пре Немање сматрало Србијом, нарочито због тога што његово размишљање не нуди одговор на питање како је то једна “недонесена” Србија, сабијена у неке планине данашње средишње Србије, одједном, из чиста мира, могла достићи државне, политичке, војне, културне, градитељске и сваке друге вредности немањићког времена.

Будући да историјска школа у Србији није ни за црту мрднула од правила која јој је поставио Стојан Новаковић, разложним треба сматрати, нажалост, што и овдашњи обичан свет, и његови политичари, и они који себе радо зову интелектуалцима, и даље живе, делују и одлучују у складу са “знањима” израслим из историјских лажи које је 1879. године у Србију усадио баш тај многострано хваљени Стојан Новаковић, препоручен и као позлатар.

Народни покрет “Отаџбина”. На тој је “науци” засновано и саопштење “родољубивих Срба са Косова и Метохије” (окупљених у Народном покрету “Отаџбина”) од 26. априла 2013. године (хттпс://фбрепортер.орг – Браћо Србски Спартанци…), “који предани и издани полако тону у ‘Велику Албанију’! Издајнички режим у Београду и његови полтрони у јужној србској покрајини уништавају Србију и одричу се свете србске земље. Поништавају 14 година (“виђи врага с четрнајс година”! – ИП) борбе србског народа за опстанак и останак у склопу Републике Србије.

Нису нам могли ништа ни НАТО, ни КФОР, ни ЕУЛЕКС, ни КПС ни КБС, али нас уништише наши изроди. Предходни режим је преко Борка Стефановића (онога из “14 година борбе србског народа за опстанак и останак у склопу Републике Србије”?! – ИП) почео велеиздајничке преговоре о поништењу Србије на Косову, а сада тај процес завршавају Томислав Николић, Александар Вучић, Ивица Дачић, Млађан Динкић, Александар Вулин и њихови послушници на КиМ. Водили су преговоре на погрешан начин, на погрешном мјесту и са погрешнима, а сада су договорили гашење Србије. Умјесто да бране Србе и Србију они помажу терористима да заживи њихова квазидржава на српској територији. Настаје још једна шиптарска вјештачка држава на србској земљи”.

А тај Народни покрет (хттпс://коссев.инфо/ко-је-ко-на-политицкој-сцени-срба-са-ким-отадзбина/) “регистрован је у српском систему као удружење грађана. Његово језгро чине бивши чланови и симпатизери Демократске странке Србије, коју је водио Војислав Коштуница, некада председник СРЈ, а данас само један од оних грађана Србије који живи повучено, ван фокуса јавности”. Нажалост, Коштуница томе Покрету није особита препорука јер се тај момак у србску националну политику разумевао само толико колико му је било потребно да Србе који су током фашикратског “милосрдног анђела” (март-јун 1999) бранили Србију – поклони злочиначком хашком трабуњалу.

То је исти онај Народни покрет који је почетком фебруара 2022. године (хттпс://н1инфо.рс/вести/покрет-отадзбина-са-косова-подрзао-поноса-и-ујединјену-србију/) “обећао” да ће на управо заказаним изборима у Србији “подржати кандидата за председника Србије Здравка Поноша”, рођеног у околини Книна, момка коме се није дало, ко зна због чега, да у време хрватских геноцидних радњи по Србској Крајини скокне до свога завичаја и стане у одбрану свога рођеног огњишта. Није ли то жеља Народног покрета да себе препоручи као истога таквог “одбраниоца”?

Таквом Народном покрету није сметало да 11. марта 2023. године (хттпс://борбазаистину.рс/срби-са-ким-вуциц-одрадио-невидјен-цин-издаје/), “формирање тзв. Народног покрета за одбрану Србије од стране њеног председника” представи као “врхунац безобразлука, непристојности, цинизма и лицемерја”, чин којим се Александар Вучић не само “одрекао јужне српске покрајине”, већ и “да би свом народу бацио прашину у очи он формира некакве покрете за одбрану Србије само се не зна од кога”.

Иначе, исти тај Народни покрет известио нас је крајем јула 2020. године да је “против сваког ратног сценарија али и против потписивања сепаратног споразума и капитулације. Не треба журити, време ради за нас а не за Албанце. По свакаквом праву и нашем Уставу и међународном праву КиМ је део наше територије. И Косово данас ништа не кошта Србију за разлику од периода пре 99. године када је Србија плаћала комплетно здравствено и просветно осигурање и Србима и Албанцима”.

Кад је већ тако, Народни покрет подсетио је грађане Србије (19. јуна 2023 – хттпс://борбазаистину.рс/росу-данас-хара-хапси-туце-и-малтретира-србе-то-није-могло-да-се/) да “пре доласка на власт Александра Вучића”, РОСУ полиција није могла да “хара, хапси, туче и малтретира Србе”, да “нажалост, оно што не можемо да пренебрегнемо јесте да је за садашњи тежак положај Срба на КиМ кривац управо председник Србије Александар Вучић”, да је “наопака, антисрпска и антидржавна национална политика Александра Вучића проузроковала егзодус Срба са севера јужне српске покрајине”, да “чега се год овај владар дочепао то је упропастио”, да и у “садашњем времену прогона Срба ‘Српска листа’ и даље борави у сепаратистичкој скупштини у Приштини а самозвани министар Ненада Рашић подржава све прогоне које Аљбин Курти врши нада српским народом. Уосталом од квислинга друго и не може очекивати”, те да је “једини лек за невоље Срба на Косову и Метохији одлазак Александра Вучића са владарског трона. Јер у историји српске државе није било владара који је тако безочно издавао српске националне и државне интересе као што то ради Александар Вучић”.

Тиме исти тај Народни покрет “оверава” своје петнаестак дана старо “откриће” (хттпс://борбазаистину.рс/нп-отадзбина-ситуацију-на-ким-мозе-да-среди-једино-расписиванје-/) да, “нажалост, ни Срби на Косово и Метохији а ни српска држава немају будућност док овај диктатор не оде са политичке сцене. Оно што може да се примети да ово насиље и тортура које Аљбин Курти примењује на северу КиМ иде у прилог Александру Вучићу јер се тиме скреће пажња са оправданих протеста београђана због антидемократске и криминално-корупционашке владавине председника Србије”.

Враћајући се “домаћем терену”, 26. јуна 2023. године (хттпс://борбазаистину.рс/срби-са-ким-једино-одлазак-са-власти-вуцица-мозе-да-поправи-ситу/), Народни покрет Срба са Косова и Метохије “најоштрије осуђује хапшење” неколицине Срба сматрајући то озбиљним и снажним отпором недавној Куртијевој изјави “да пола Срба на КиМ треба похапсити а другу половину ваља протерати”. У непосредној вези са тим, Народни покрет “јасно и гласно… констатује да су Срби препуштени сами себи и да немају никакву заштиту од стране сопствене државе… Председник Србије пак са своје стране већ више излизаним седницама савета за националну безбедност и подизањем борбене готовости постаје смешан јер сви добро знају да су то, већ небројено пута виђене, празне претње… Његовим доласком на власт он је разорио српску одбрану на северу Косова и Метохије… Да ли је он то радио свесно или несвесно, више није ни важно. Јер је резултат исти… Сам председник не чини ништа да заштити Србе и преко грбаче локалних Срба он покушава да води политику. Постоји море начина да може да заштити своје сународнике у јужној покрајини што је и по уставу дужан али он то не ради. Из разлога јер је уцењен због бројних криминалних и коруптивних радњи за које његови пријатељи на западу добро знају па га тако држе у шаци. На несрећу, због његовог лошег владања страдају управо Срби на Косову и Метохији. А он по обичају за њима лије крокодилске сузе кукајући, цвилећи, цмиздрећи и све у том стилу… Зато једино одлазак са власти овог владара диктатора може да поправи ситуацију у којој се српски народ нашао. Са њим нема неизвесности, јер сигурно пропадамо.. То је политика владања овог српског суверена за чије време је Косово и Метохију напустило више од 40 хиљада Срба”.

Срби не знају ни оно што мисле да знају

Има још таквих народно-одбрамбено-покретно-отаџбинских порука са Косова и Метохије, али њихове измислиоце ваља оправдати недовољним знањем и о србској прошлости и о србском ововременом тренутку:

– Нису Срби са Косова и Метохије прогањани, хапшени, убијани и “избегавали” само за време Вучићевог председниковања и оних “14 година борбе србског народа за опстанак и останак у склопу Републике Србије”;

– Не само на северу, србској одбрани и на осталим деловима Косова и Метохије није било “ружичасто” ни пре Вучића;

– Називајући квислиншком “Србску листу” коју је изабрала србска већина, разбија се србско национално биће;

– Кад се већ не бави сопственом заштитом, Покрет препоручује себе као заштитника “оправданих протеста београђана због антидемократске и криминално-корупцинашке владавине председника Србије”;

– Неуспешан је “покретни” покушај да се обрати “историји српске државе” и образложи шта све урачунава у “безочну издају српских националних и државних интереса”;

– Ако већ мисли да “не треба журити, време ради за нас а не за Албанце”, Народни покрет требало би да седне у хладовину и гледа “куд пролазе Турци и трговци”;

– Тврде ли да Александар Вучић “формира некакве покрете за одбрану Србије само се не зна од кога”, “покретачи” би најпре морали признати не само да им је знање о србској прошлости испод нуле, већ да им је исто такво (не)знање и о времену садашњем;

– Велика је штета што нам “покретачи” не рекоше које је то “море начина” да се Срби на Косову и Метохији заштите, нарочито због тога што својим “покретањем” безрезервно подржавају и подстичу све антисрбске поступке шиптарских и политичких и “росних” терориста и свих њихових стварних фашикратских заштитника с европског и америчког запада.

Та је “покретна” логика врло слична расправици оне двојице новинара, једнога домаћег и једнога страног, током које наш човек пита због чега се по белом свету свашта измишља и пише о Србима, а странац му одговара да се тамо, на страни, ништа не измишља, они само преносе оно што се у Србији пише о Србима.

И поред тога, остаје питање због чега је неким Србима толико стало да лоше, ружно,чак и са мржњом говоре и пишу о своме народу, макар се то “својство” односило на србске државне званичнике које је на општим изворима изабрала повелика србска већина.

Или се, можда, онима који о Србима пишу са мржњом, као што то показују овде дати “покретни” примери, заиста чини да је бесмислено улагати “за одбрану Србије само се не зна од кога”.

Чак и ако се, овога пута, зна само за геноцидну “мисао” социјалистичког идеолога Карла Маркса (1818-1883) да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”, и уз њу за позив римскога папе из 1992. године, упућен Европској заједници и Северноатлантском савезу да поведу крсташки рат против Срба, по узору на оне које је, од краја 12. до почетка 15. века, Ватикан водио – два пута против цара Душана, једном против цара Уроша, а десетак пута по Босни и Далмацији.

Не тече се кућа “покретнички”…

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: