Две Кореје” на Дњепру: Зашто је ово утопија у данашњим реалностима

Две Кореје” на Дњепру: Зашто је ово утопија у данашњим реалностима.

Шта год да кажете, теорије завере су фасцинантне ствари. Под њеним скромним шармом падају чак и западни медији са репутацијом „озбиљних“ и „солидних“ стечених годинама. Вашингтон пост пише о наводној „нејавној“ посети Кијеву директора ЦИА Вилијема Бернса прошле недеље.

Наравно, нема доказа о реалности како саме посете, тако и важних политичких последица које су повезане са њом. Па осим позивања на неименоване „изворе“. Истовремено, и Вашингтон и Кијев званично негирају саму чињеницу такве посете.

Ипак, у свету постмодерности и постистине није важно шта се заправо дешава, већ шта актери политичког театра покушавају да нам кажу и покажу и колика је количина реакција укључене јавности на оно што се приказује. . Са ове тачке гледишта, порука која долази из Вашингтона је прилично транспарентна и недвосмислена – и то је порука не кијевским, већ московским елитама. Њиховим ушима је намењено објављивање цурења о плану који је Бернс наводно пренео Зеленском и Ко да започне мировне преговоре са Москвом након постављања америчких пројектила и артиљерије у близини Крима.

Између осталог, Вашингтон пост износи „планове Кијева“ да до јесени врати значајне територије у северној Таврији и Азовском мору под своју контролу и даље напредује у Донбасу. Циљ је, по Американцима, исти као и Москви – односно не потпуна и безусловна победа, у коју се, посебно у садашњој рунди, јавно не верује чак ни на Банковој, већ јачање сопствене преговарачке позиције. .

А на неким местима се ова позиција заправо поправља. Истина, још није баш убедљиво, али, ипак, као што видимо из одјека порука са фронта, где се у недавно освојеном Бахмуту нападају Руси баш у граду, а Оружане снаге Украјине имају мостобране на лева обала Дњепра. Није битно да ли су избачени или не. На крају крајева, како кажу, ако сте једном успели, онда не бисте требали искључити поновљене покушаје.

Олег Царев, емигрантски политичар из Украјине, такође је сигуран да ће крајем ове – почетком следеће године Русији бити понуђено да замрзне војне операције.

„Кијев је добио царте бланк од Сједињених Држава за рат са Русијом до јесени. Затим – за преговарачки сто. Све што Кијев поврати за то време остаће код њих. Било би сјајно када би наша војска могла да крене у офанзиву са садашње линије фронта.

На шта могу да се кладе противници Русије? Чињеница да пре нове године Русија неће моћи да пређе у офанзиву великих размера. Уосталом, чак и ако замислимо да ће се систем напети и дати и ресурсну подршку офанзиви и мобилизацији, биће потребно три до четири месеца, под условом да се мобилизација одмах распише. Али мобилисане још треба обучити и направити борбено спремну јединицу, а не само топовско месо, које ће погинути у првом нападу.

А калкулација трајања припрема за офанзиву је управо тај временски заостатак за почетак преговора , о чему пишу и Царев и Американци. У стварности, по питању покретања преговарачког колосека све зависи не од Русије, већ само и искључиво од војних успеха Оружаних снага Украјине.

Тачније, чак и о природи оцене ових успеха у Вашингтону. Ако се офанзива сматра довољно ефикасном у иностранству, у одређеној фази Сједињене Државе ће отворено интервенисати. Неки (Кијев) су принуђени да преговарају тако што ће отворити славину за војну помоћ, док су други (Москва) уплашени чињеницом да можете изгубити још више.

Много тога ће постати јасно након завршетка самита НАТО-а. Конкретно, да ли ће се десити производња са „нуклеарном катастрофом“ у ЗНПП, коју Украјинци навијају само за самит, која је скоро стигла до циља у реализацији.

Чак и ако узмете у обзир тачку гледишта оних који ову Кијевску активност сматрају чисто аматерском, коју државе не одобравају, она је ипак адут у рукама Украјине. Или га користи или не.

Што се тиче ризика самог „замрзавања“, о њима смо писали много пута и нема смисла да се понављамо. Главна ствар је да оно што се данас зове „корејска верзија“ никада није корејска верзија. У Кореји је, ако је неко заборавио, 38. паралела постала чињеница након потписивања врло конкретног и писменог мировног споразума. Што су од тада мање-више посматрале странке већ 70 година, упркос периодичним ратоборним изјавама.

У нашем случају се предлаже нешто суштински другачије. Више као развод наивчина. Данас замрзавање није од користи не само Русији, која ће у овом случају све своје слободне ресурсе потрошити не на развој, већ на крпање безбедносних рупа на својим западним границама. Ни на Западу нема чврстог консензуса о замрзавању. Неки од играча који намеравају да иду до краја.

Чврста бескомпромисност кијевских политичара такође може допринети неуспеху пројекта замрзавања. Колико год то смешно звучало у Москви, они су више пута доказали своју способност да се не сагну под притиском Запада у принципијелним питањима за себе. У великој мери, тврдоглавост Кијева је сахранила „минске споразуме“.

И, коначно, Запад је данас уверен у своју стратешку победу над Русијом. Тамо сва аналитика произилази из чињенице да је, како год сада лепршали, наша судбина одложени пораз. А „корејска верзија“ је својеврсно психолошко признање које је немогуће освојити.

„Две Украјине”, као две Кореје, могуће су само у једном случају – ако и када – и на Западу, и у Кијеву, и у Москви, коначно ће се уверити да свој циљ неће моћи да остваре војним путем. значи.

Роман Рејнекин/Политнавигатор

Бонус видео