Вељко Ђурић мишолики глодар

На сајту “Стање ствари” данас, 24. септембра 2023. године, објављен је текст “Вељко Ђурић Мишина: Крестић и дружина индиректно потенцирају број жртава Јасеновца а директно против мене и садашњег директора Музеја”, из кога се могло сазнати, између осталог:

“Медијски простор данима тресе проблем броја жртава концентрационог логора Јасеновац из времена Независне Државе Хрватске…Тешко је, међутим, утврдити ко је после пет година од првог замајавања јавности покренуо садашње. Једни кажу да то треба овом сведржитељу Србије због пада рејтинга, други кажу да сведржитељу Патријаршија није лојална у процесу отписивања Косова и Метохије, трећи кажу да је то удар на Српску православну цркву. Има их, додуше малобројни су, који тврде да је медијска прашина само скретање пажње са много крупнијих ствари у вези са главним актерима халабуке – Синодом Српске православне цркве и академиком Василијем Ђ. Крестићем… Први је реаговао Миле Додик, председник Српске… А онда су се јавили знани и незнани са својим коментарима, тврдњама и тумачењима! И ‘грудва’ се закотрљала!

…Свуда су уплетени прсти Василија Крестића и његових дежурних чувара српства. Јавили су се дежурни душебрижници, чувари Србббства и ревнитељи православља, бранитељи од екуменизма, познаваоци прошлости који су знања стекли на разноразним википедијама.

…После непотребне реакције Милорада Додика… јавили су се дежурни душебрижници – они који потписују разноразне петиције уверени да се тако разрешавају дубоки проблеми које стварају сведржитељ и његови послушници. У том мноштву профилисали су се појединци и неколико сајтова: први је опет академик Василије Ђ. Крестић а најзагриженији и најострашћенији ревнитељи су уредници ‘Борбе за веру’, ‘Стање ствари’ и ‘Јадовно 1941’ а од новина ‘Новости’ и ‘Печат’. (Узгред, ту и тамо и други сајтови и новине пренесу поједине текстове о теми жртава Јасеновца.)

Основна примедба коју Василије Ђ. Крестић и дружина потенцирају тиче се индиректно броја жртава концентрационог логора Јасеновац а директно, додуше прилично прикривено, против мене и политике коју сам креирао и водио као директор Музеја жртава геноцида као и против садашњег директора. Као аргумент у одбрани 700.000 јасеновачких жртава најчешће се позивају на (непроверљиве) изјаве немачких официра који су службовали у Загребу или Београду, као и различите процене комунистичких комисија обзнањених одмах после рата…”

Средином јуна 1993, у београдској књи­жари “Никола Пашић” питам др Вељка Ђурића (1953), ро­дом из Косора До­њих, у Далмацији, историчара из Бео­гра­да, како се могло десити да, ако је већ знао (или ба­рем наслућивао) ко је Псуњски, аутор још 1944. године забрањене књиге “Хрвати у све­тлости историске истине”, учествује у пиратском “подухвату” издавачке куће “Ново дело” (и још неких саиздавача) да ту књигу не објави под именом њеног аутора – Велише Раичевића (1903­-1972). Пошто је умешан и у припремне послове књижаре “Нико­ла Пашић” да ту књигу и она објави (фототипски), тражим од њега да се то ново из­дање појави под име­ном Велише Раичевића који је користио псеудоним Псуњски. Да ли због тога што није желео да ремети започети посао, или заиста није знао ко је Псуњски (а прича и пише да је знао), или због неког личног “рачуна”, тек – он је одбио икакву могућност да при­хвати оно што је од њега тражено. Те није сигурно, све је то нагађање, било би ризично да се у том тре­нутку појави једно име да би се касније појавило неко друго…

Као историчар, човек коме би ис­торијска исти­на требало да буде на првом месту, др Ђурић морао је спречити оба издавача да књигу Велише Раичевића Псуњ­ског објаве нему­што, без ауто­ро­вог имена, са јединим циљем да се избегну обавезе из ауторских пра­ва и из свега извуче нека лична ко­рист. Ђурић је пропустио да то учи­ни пре­узимајући на себе све моралне после­ди­це тога по свему немо­ралног чина.

Кад се говори о хрватском усташком геноциду над србским народом у времену од 1941. до 1945. године, зна се да је Едмунд Глез фон Хор­стенау (1882-1946), немачки опуномоћени генерал у Незави­сној Држави Хрватској (НДХ) задужен да у Загребу засту­па ин­тересе Вермахта и по­мо­г­не у формирању Павелићеве вој­ске, писао у свом дневнику (ка­сније објављеном у мемоарима “И­з­ме­ђу Хитле­ра и Павели­ћа”) да су “Срби новој држави која се простирала од Јадрана до Дрине и Земуна били приморани да беже јер су им одузета сва гра­ђанска права и отимана им је имо­вина…. Масакр над Србима десетковао је њихов број… На основу немачких про­цена, до јесени 1941. убијено је приликом погрома и у логорима 200.000 Срба. До краја 1943. посланик др Нојбахер (Херман, 1893-1960, специјални немачки изасланик за Балкан током рат­них година – ИП) процењује број убијених Ср­ба на око 750 000”. Из Хорстенауовог писма Хајнриху Хим­леру (1900-1945), идејном творцу холокауста, једној од најмоћнијих личности у на­ци­стичкој Немачкој, сазнајемо да су не­мачке трупе “неми све­доци бру­талности усташа над Србима, Јев­рејима и Циганима”, те да су та “мјеста ужаса”, створена по узору на ранија енглеска, “до­сегла врхунац овдје у Хрватској, под По­главником, којег смо ми поставили”.

Но, у складу са сопственим “открићем” да ова два немачка “специјалца” појма немају, др Вељко Ђурић Мишина као шеф у Музеју жртава геноцида у Београду, преузео је сва овлашћења да медитује о србском страдању у Независној Држави Хрва­тској (1941-1945), па се, тако, 6. јуна 2021. године сазнало за његову из­јаву да је Глез фон Хорстенау “прескочио неколико чи­ње­ница битних за разумевање контекста”, а да су Нојбахе­рови “елабора­ти писани на основу секундарних и индиректних извора и као такви се не могу у историјској науци узимати без критичког одно­са. То значи да је Нојбахерова процена о 750.000 побијених Срба у Независној Држави Хрватској само слободна процена која иза се­бе нема никакве релевантне и проверљиве доказе”.

Ту “нерелевантност” и “непроверљивост”, др Ђурић пошире је “е­ла­борирао” неки дан раније (1. јуна), у разговору за некакав Н1 https:/rs.n1info.com/vesti/djuric-misina-prema-izjavama-svedoka-u-jasenovcu-izmedju-98-000-/), када је “високоумно открио” да се, без обзира на “процене од 30.000 до 1.400.000” страдалника и број­ка “од 700.000 жртава Јасеновца о којем смо сви слушали у шко­лама… није утемељена ни на каквим научним доказима”, те да се “на основу изјава сведока који су били у Јасеновцу долази до ци­фре од 98.000 до 208.000 жртава”.

Без обзира на то, он ће “при­зна­ти” да то није коначан пода­так, већ слободна про­цена сведока”, мишјих сведока непрепо­знатих и по имену и по броју, који су у Ја­сеновцу боравили од лета 1941. до средине пролећа 1945. године, присуствовали свим погуб­љењима на пространству од око 210 – двеста десет – квадратних километара и некад бројили а некад проце­њивали “количину” смештених под земљу, у савске воде, у ватру, у душегупке?!

Кад је реч о сведоцима и њиховој “незваничности”, др Вељко ће навести да је “први незваничан податак дао Јосип Броз Тито који говори од 10.000 највернијих синова Хрватске убијених у Јасенов­цу, Андрија Хебранг говорио о 25.000, меморандум срп­ске цркве о 180.000, влада у Лондону 370.000”. Дода ли томе да “сведок није до краја поуздан”, те да је “игра бројева погодан по­литички моме­нат за манипулацију међународним односима, али и психом наро­да” (за Мишину, “у питању је класично днев­на политичка манипу­лација” којом се “хушка народ”), др Ђу­рић Мишина нагла­си­ће да “комунистичкој власти од 1945. го­ди­не одговара велики број жртава усташког режима – зато да би сакрили… податак о 350.000 људи који су били жртве парти­зана”, те да је “против тога да бројимо жртве и да је за то да пописујемо жртве Јасеновца”. (Приброје ли се цифри партизанских жртава које су много веће од оних “његових 350.000” и 300.000 које Немци признају за “своје”, мора се поставити питање шта да се ради с оним остатком до 1,685,000, колико је службено саопштено послератној Мировној конференцији, односно 2,400.000 србских жртава којима је баратала Србска православна црква после рата).

Подразумева се да др Вељку ни на крај памети није било да помене београдску “Дугу” од 22. 2. – 7. 3. 1986, стра­на 6, и њен запис о Потврди команде мјеста Новска од 5. јуна 1945. године, којом “По­тврђу­јемо примитак доку­ме­ната који су били закопа­ни у логору Ја­сеновац који је пронашао друг Исидор Леви и предао овој Ко­манди, а која документа са­држе списак по­бије­них лица у лого­ру Јасеновац” – којих је, према све­дочењу пар­ти­занског по­ручни­ка Иси­дора Левија, било више од ми­ли­о­н.

Сада непостојећи сајт “Балканска геополитика”, 21. јану­ара 2020. године преузео је од београдских “Вечерњих новости” текст Бориса Субашића, под насловом “Срби, народ који је жрт­вован”, настао из разговора са др Вељком. Прекинуо сам читање већ “уласком” у други пасус, пошто је и то било до­вољ­но да се ви­ди како је “српски народ у ратовима у 20. веку пре­трпео страдање које се граничи с геноцидом”(?!), да је “политичка и друштвена елита често доносила погрешне одлуке” због тога што “Срби нису свес­ни колике су жртве поднели”, али и да, по­ред свега тога, проф. др Вељко Ђурић Мишина, у улози в. д. ди­ректора Му­зеја геноцида, уве­рава Србе да ни у Великом рату, ни у њего­вом наставку 1941-1945. године нису доживели гено­цид, чиме оправ­дава хрватско настоја­ње да докажу како је Ја­се­новац било србско од­ма­ралиште, а бројне бездане јаме по Хр­ватској и Херцеговини (а ни Босна није баш заобиђена или за­борављена) део великог терена за голф.

Таквом својом “науком”, др Вељко Ђурић Мишина овла­стио је хрватске знанственике да узму ствар у своје руке и свету саоп­ште своју “истину” која Србе, по кратком поступку, “прои­з­води” у геноцидан народ.

Па је, тако, хрватски знанственик Стјепан Лозо (1961) чији је “фо­кус бављења повијесним темама на утје­цајима великосрп­ске иде­о­логије и политике на Хрвате и Хрват­ску”, објавио књи­жи­цу “И­де­ологија и пропаганда вели­ко­српскога геноцида над Хр­ватима – пројект ‘Хомогена Србија’ 1941”, Спљет 2017, на је­два 736 страна фор­мата Б5. Како-тако, он је толико своје “умо­вање” сажео у не­колико реченица садржаних у интервјуу за “Сло­бод­ну Далма­цију” (http://shp.bizhat.com/Lozo.html),те се од њега могло сазнати да су Срби у Независној Др­жави Хрватској “прово­дили геноцид над Хрватима и… постојећа пара­ди­гма о ‘стра­шним’ ус­та­шама на неки на­чи­н творевина је ве­ликосрпске пропа­ган­де. Права је, међутим, ис­ти­на да усташе до љета 1941. и српске по­буне нису чинили ника­кве посебне зло­чине према Србима… те да су функционирали као нека врста народне са­мо­обране од вели­косрпскога геноцида… Оклеветали су Хрвате за геноцид над Ср­би­ма превентивном пропагандом, с предумишљајем, већ у липњу 1941. године, а онда починили ге­ноцид над Хрватима”.

Но, др Вељку Ђурићу треба као олакшавајућу околност узе­ти чињеницу да се он у србску историју уопште не разуме (ону “оста­лу” да забаталимо). Ако нешто у неком тренутку и “убо­де”, то му је, што би рекле Лале, тек да се нађе у дивану. То је нај­сликовитије показао 18. јуна 1991. године на трибини Свес­рб­ског народног покрета у Новом Саду, када је говорио чита­вих осамде­сет минута, најпре о односу хр­ватског римокатоли­цизма и србског право­с­лавља упорно инси­стирају­ћи на перфидности хр­ват­ске идеоло­гије упе­ре­не про­тив Срб­ства и на потреби да Срби схва­те какве их опас­но­сти са те стра­не вребају. Када пак говори о Србима, да ли из незнања, да ли да својим “заслуженим местом у струци и науци” допринесе прикривању и, чак, пот­пуном брисању србске прошло­сти и духовности србског народа, наводни долазак Словена, од­носно Срба, на ове просторе, он везује за шести и сед­ми век, ниоткуд, а ар­хе­о­лошке налазе Ми­лоја Васића (1869-1856) о вин­чан­ској кул­тури као претечи србске цивили­за­ције – самим тим и људске цивилизације -, или открића Ра­дивоја Пе­шића (1931-1993) о винчан­ском писму и ње­говој вези с етрурским и са ововременом ћи­ри­ли­цом, сматра “непровереним домишљањем”.

По свему, историјска незналица Вељко Ђурић Мишина – не зна се да ли он том Мишином препоручује себе за великога мишоликог глодара -, “рачунски” ради за “неке тамо”, против Срба.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: