Ко је то ослобађао шиптарске терористе после 5. октобра

Пети Октобар и “његови”

Током скупштинске расправе (24. октобра 2023) о буџету, један опозиционар србскоме народу рече да није Војислав Коштуница ослободио Аљбина Куртија даљег издржавања затворске казне – то је учинио извесни Шнајдер, или Штајнер, можда Шверцер – не чух добро.

Потрага за том особом и наведеним “ослобађајућим” заслугама окончана је наиласком на сведочење Вилијема Монтгомерија, од средине новембра 2001. до фебруара 2004. америчког амбасадора у Србији (и Црној Гори – што се онда, као заједница, звало Савезна Република Југославија, СРЈ), о “заслугама” немачког дипломате Михаела Штајнера (1949), као специјалног изасланика генералног секретара Уједињених нација на челној дужности у УНМИК-у, њиховој мисији на Косову и Метохији:

“С тачке гледишта Срба, именовање Штајнера постало је права катастрофа. Од самог почетка свог мандата, одбијао је да успостави било какву врсту пословне сарадње са Небојшом Човићем који је (као шеф Координационог центра за Косово и Метохију – ИП) добио велике похвале међународне заједнице за свој рад у јужној Србији… у вези с косовским питањима…

Убрзо потом он је учинио најгору ствар с тачке гледишта Срба и моје (Монтгомеријеве – ИП). Београд је у затворима у ужој Србији држао око 150 косовских Албанаца. Један од циљева међународне заједице одувек је био или ослобађање тих Албанаца или бар њихово пребацивање у затворе на самом Косову… Поједини случајеви били су чисто политички или нису били довољно озбиљни и постигнут је договор да ти затвореници буду одмах ослобођени. Неки су били јасни, озбиљни злочини и било је предвиђено да ти појединци буду пребачени на затворе на Косову и тамо одслуже казну. Трећа категорија захтевала је нова суђења. Када је учињен такав преглед, Човић је искористио свој утицај и убедио српску владу да ослободи све затворенике и преда их Унмику који ће их пребацити на Косово и спровести даљу акцију у складу с постигнутим договором. Затвореници су сакупљени, смештени у аутобусе и послати на Косово под надзором Унмика. Око пет минута по доласку у Приштину, пред телевизијским камерама и великом масом одушевљених косовских Албанаца, Штајнер је одмах и безусловно ослободио све затворенике. Једним кораком, постао је нешто налик хероју за косовске Албанце” (https://www.kosovo-online.com/licni-stav/feljton-kosovo-secanja-poslednjeg-americkog-ambasadora-u-jugoslavij).

Врло поштујући Монтгомеријево сећање, одважио сам се да мало чепркнем по сопственим сећањима из времена у коме сам, после пожара у Скупштини, изазваног победничким жаром како-тако скрпљене демократске коалиције, уверио себе да, на изборима одржаним крајем септембра 2000. године, већина изборног тела баш и није гласала за “петооктобарце”.

Тада се писало…

Но, добро, неко ће одмах приговорити да сећање не може “конкурисати” вестима пристизалим “са лица места” и објављиваним у угледним медијима.

Примера ради, Војислав Коштуница, новопроизведени председник СРЈ, изјавио је за београдску Политику (6. октобар 2000) да “неће бити реваншизма према политичким неистомишљеницима. Одбацујем могућност да држављани СРЈ буду изручени Хашком трибуналу који је средство за остваривање америчког утицаја и присуства НАТО-а на Балкану”.

Истога дана, београдски Глас јавности пренеће Коштуничино обраћање окупљеном свету испред Скупштине Града Београда:

“Драга, ослобођена Србијо. Београд је данас Србија и то не Србија у малом већ наша велика Србија. Ово је наша велика Србија која је овде да би само један човек отишао. Слободан Милошевић. Србија га не тера силом, као што је он њу годинама, него га тера зато што је изгубио на изборима. Поносан сам што сам грађанин Србије, што припадам нашој цркви и што сте ми указали поверење 24. септембра и изабрали ме за председника СР Југославије. Тако се осећам и то јесам захваљујући вама и вашим гласовима јер је основни принцип демократије да одлучује народ… Постоји један човек који је годинама уносио немир, неспокојство, страх и несигурност. Пустили смо га да лаже, краде, назива нас најпогрднијим именима али је пресудила воља народа. Његово оружје била су лаж и насиље, а наше истина и ненасиље”.

Све то било је често прекидано повицима “Ухапсите Слобу”, али Коштуница није сматрао да је његовом председничком претходнику место у затвору:

“Не треба да га хапсимо, одавно је ухапшен, јер не сме међу народ. Не зна шта је слобода, али ми знамо. Ако је неко водио антисрпску политику то је Слободан Милошевић. Он је увек водио политику у туђим државама, а није у својој. Блатио нас је да радимо за НАТО, а ако у нашој земљи постоји НАТО плаћеник онда је то Слободан Милошевић”.

Прекидан скандирањем “Идемо на Дедиње”, Коштуница је изјавио:

“Драги Београде, Србијо, не треба да идемо на Дедиње, треба да останемо овде где је народ остварио ту победу. Ово је наше а он је отишао у његово, туђе, отето. Београде, Србијо, хвала на подршци. Ви остајете са мном а ја остајем с вама”.

(Да се Коштуничине речи о Слободану Милошевићу који је “годинама уносио немир, неспокојство, страх и несигурност”, чије је “занимање” било да “лаже, краде” а алатке “лаж и насиље”, који је “водио антисрпску политику” и Србију годинама терао силом не би “из прве” схватиле као будаласте – сродне онима да је као “НАТО плaћеник” увек водио политику у туђим државама, а није у својој -, “оправдаћемо их” као смишљене не би ли засениле простоту. Уистину, Милошевић беше довољно господствен и промишљен, без имало сујете која му је бар “по положају” могла припадати, да смирено прихвати уверљиве разлоге свакога свог саговорника, макар он био и маленкост овога потписника. Први пут показао је то средином марта 1991, кад је без речи одустао од Туђманове и своје идеје о подели Босне и Херцеговине рекама Босном и Неретвом јер би Србска Крајина тиме била препуштена на (не)милост управо обновљеној неоусташкој Хрватској. А други пут, почетком октобра исте године, кад је једна крајишка делегација требало да скокне до Париза, на “могући будући договор” са представницима Конференције о Југославији, “унутар оквира поткомитета који је основан да разматра права мањина”, управо договарану “платформу” за ту прилику – на страни и по формата А4 -, на папир је сложио један од “крупнијих” Милошевићевих сарадника, иначе универзитетски професор уставног права. Чим је тај папир, после не баш кратке паузе, раздељен присутнима – била су ту и два академика и још један професор уставног права -, овај потписник одмах је изрекао да тако нешто не долази у обзир, довољно је све то “сабити у три-четири тачке, у седам-осам редова”. Милошевић је истог тренутка све то “послао на поправни” – све је сведено на пет тачака у непуних петнаест редова).

У Гласу јавности од истога дана, један од оних који се слагао са Коштуничином логиком, похвалио је његове “веома добре ставове и речи и… будућу политику, као политику демократије, ненасиља, нереваншизма и политику која ће чути различита мишљења”, али ће зато онај који је координисао деловање некакве Седамнаесторице, Млађан Динкић беше му име (неки га памте по телевизијском снимку којим је овековечен његов упад у Народну банку – с аутоматом у рукама, по угледу на “опробане” криминалце), мислио “аутоматично”:

“Идемо у нови живот, успоставићемо правну државу, против свих оних који су фалсификовали резултате избора поднете су кривичне пријаве, укључујући и господина Милошевића, за кога се основано сумња да је био подстрекач”.

Било како било, 6. октобра састали су се Милошевић и Коштуница и, како то новинари у сличним (не)приликама истичу, током “срдачног и пријатељског разговора”, Милошевић је “признао” изборни пораз. Учинио је то и у обраћању југословенској јавности изражавајући захвалност грађанима који су га подржали на изборима, али истовремено и онима који нису гласали за њега јер су му “скинули са душе један велики терет одговорности, који је у себи носио већ пуних десет година”. Новинска агенција “Бета” томе је додала и краћу Милошевићеву лично-породично-политичку изјаву – примерно господствену:

“Ја лично, управо због тог великог олакшања због престанка једне огромне одговорности коју сам носио читаву деценију, имам намеру да се мало одморим, да проведем више времена са својом породицом, пре свега са унуком Марком, а да после тога наставим да пре свега јачам своју партију”.

Писало се о томе и касније…

Тек да се нађе у дивану, Бранко Драгаш (1959), економист, опозициони “почетник” у Србији који “пише и наступа у српској јавности залажући се за увођење капитализма, берзе и тржишне привреде”, 4. марта 2011. године, текстом под насловом “Велеиздаја” образложио је своју политичку “мисао”:

“Сматрам да треба да се уведе појам велеиздаје у кривичном закону Републике Србије… Залажем се да се, осим у ратним условима, дефинише појам и велеиздаје за људе који управљају државом…

У политику улази олош који профитирају на државним функцијама, реше све своје материјалне проблеме, преселе се из унутрашњости или периферије у центар Београда (ваљда незадовољан што је рођен у Земуну а не у парку испред Скупштине или председничкој резиденцији – ИП), узму велике станове на себе, жену и децу, уштекају новац за своје поколење и изнесу у иностранство довољно новца да неколико генерација може живети спокојно, не радећи ништа, па нам држе предавања о људским правима и слободама, о демократији и о слободном тржишту…

Ово сам предлагао одмах после Петог октобра… хтео сам да се казне сви они који су неуспешно управљали државом. Они су били најодговорнији за све што смо доживели. То су били Милошевић, његова жена, његов партијски апарат и сви тајкуни који су направили капитал на привилегијама.

Шта је требало да се урадимо?

Прво… Друго… Треће… Четврто… Пето, да оду у затвор и да им се конфискује имовина. Шесто…” (хттпс://њњњ.драгас.биз/велеиздаја/).0000

(Пази, бога ти, то је онај Бранко Драгаш који је тражећи “да се казне… Милошевић, његова жена… и сви тајкуни који су направили капитал на привилегијама”, јуна 2004. године “осмислио” и “основао УМА – Удружење малих акционара Србије. УМА Србије је од јуна 2004 – августа 2007. удружила преко 200.000 акционара у преко 1.200 предузећа, раскинула уговоре у више од 350 предузећа, подигла цене акција на берзи у више од 530 предузећа” – https://www.dragas.biz/branko-dragas-biografija/ -. Једно такво удружење основао је Драгаш и у Новом Саду и поштапајући се паролом “ја знам како се прави новац”, од сваког уписаног акционара узимао по педесет евра, тек толико да вајни акционари наивно помисле како ће од његовог застУМАња имати користи).

Коју годиницу касније, 5. октобра 2020, Синиша Дедеић ће се у “Истиномеру” огласити текстом “Диктатор је пао, судићемо му у Београду”, којим је исказао своје “јубиларно” одушевљење петим октобром:

“Србија је 5. октобра заноћила са једном, а осванула са другом влашћу. Све се променило за свега неколико сати. Још у 15 часова чинило се да је кула Милошевићеве власти добро утврђена и да је ништа не може угрозити, али је већ са пуцањем првог прстена око Савезне скупштине и упада демонстраната у њу, било јасно да се темељи бункер-система љуљају као никад до тада” (https://www.ostinomer.rs/analize/diktator-je-pao-sudicemo-mu-u-beogradu/).

Тако, дакле, у “Истиномеру”, медију “који се од 2009. године бави провером чињеница кроз оцењивање изјава јавних званичника и политичара… по критеријумима истинитости, доследности и испуњења обећања”, копији америчког “непрофитног пројекта” PolitriFact.com, због чега, по прилици, себе не сматра србским гласилом. (На петнаестак дана пре писања овога текста, “Истиномер” се на своме сајту хвалио да му “рад… кофинансира Европска унија”, али да им се ставови не морају поклапати; данас – те реченице нема, у међувремену је “нестала” или, можда, овај потписник није умео да је нађе).

Ова “конструкција” о несрбском гласилу заснована је на тексту Тијане Ђорђевић “Питајте српске медије шта се у недељу десило на Косову”, објављеном 25. септембра 2023. године, чијом се уводном реченицом, “по критеријумима истинитости”, представљају “пуцњава на Косову, акција Косовске полиције, ‘малтретирање Срба’, упад блиндираног возила у манастир, Курти као ‘творац хаоса и пакла’, неодређен број жртава”.

Кад се већ “малтретирање Срба” нашло између наводника, онда “Истиномер” не може друкчије но да призна такозвано Косово, те да се његовом наводном премијеру Аљбину Куртију придружи у жалости после изјаве “да су у селу Бањска на северу Косова нападнути косовски полицајци. Један је убијен, други повређен, а власти у Приштини прст су упериле ка Београду.

‘Осуђујемо овај злочиначки и терористички напад. Организовани криминал уз политичку, финансијску и логистичку подршку званичног Београда напада нашу земљу. У овој борби штитимо и спроводимо закон, штитимо и чувамо грађане без разлике и независно Косово’.

У исто време, београдски медији, за разлику од претходних инцидената и назнака кризе, остали су прилично уздржани.

Они који су се и осврнули на убиство косовског полицајца то су учинили тако што су већ у насловима истакли ‘нову провокацију Куртија’ јер се ‘после поноћи огласио и јавио да има мртвих у Лепосавићу’ и за то оптужио Београд.

Једна преко друге ишле су вести да је ‘Бањска под опсадом’ , да ‘Куртијева полиција не пушта хитну помоћ да прође, док човек можда умире’, да су ‘прсти на обарачу’, а ‘свештеник на нишану’. За детаље о убиству полицајца није било много места, а и када се пронашло, они су се провукли кроз поруке његове породице Куртију да се укључи у преговоре и спречи даље губитке живота” (https://www.istinomer.rs/analize/pitajte-srpske-medije-sta-se-u-nedelju-desilo-na-kosovu/).

(Овај потписник присећа се да је 20. октобра, у једноме свом тексту записао да “биће, ипак, да је шиптарски полицајац страдао у домаћој, шиптарској “радиности”, не би ли “случај” добио “димензије ме­ђу­народног инцидента у који су… сви умешани”, што потврђује изјава једног од учесника у сукобу да “гине албански полицајац највероватније… од осталих полицајаца грешком – а не од наших” – изјава која је до овог потписника стигла посредовањем бившег председника једне општине у западној Србији).

“Истиномерова” прича као да се надовезивала на оно што је стотинак дана раније (17. јуна 2023) објавио “Пешчаник”, радио-емисија истоимене продуцијске куће установљене да би се тамо оглашавали “интелектуалци грађанске оријентације” ненаклоњени “режиму”, међу њима Уна Сабљаковић текстом Албански “терористи” у Милошевићевим затворима (https://pescanik.net/albanski-teroristi-u-milosevicevim-zatvorima/):

“Некада независна, а сада прорежимска телевизија Б92 пре неколико месеци емитовала је спот под називом ‘Истина о борби за Косово’. У њему се наводи да су представници власти у Србији између 2000. и 2012. године, на челу са Војиславом Коштуницом, помиловали актуелног председника Владе Косова Аљбина Куртија и 1.800 ‘албанских злочинаца’…

Ко су били ‘терористи’ о којима данас говоре највиши представници власти и како су 1999. године доспели у затворе у Србији?

…Већина од 1.874 албанских затвореника, који су после потписивања Кумановског споразума 1999. године пребачени у Србију, били су оптужени за удруживање ради непријатељске делатности и за тероризам. Међу њима је било и малолетника, а један од најстаријих затвореника био је рођен 1925. године…

Српске власти су их формално третирале као ухапшене ‘терористе’, иако је ове људе разних узраста и пола полиција покупила на улици, по кућама, продавницама, на радним местима, без оружја, без униформе… Њихова судбина била је ужасна: нити су имали контакт са породицама, нити су имали приступ правној помоћи у Србији, осим помоћи коју им је пружао Фонд за хуманитарно право.

О условима у којима су у затворима у Србији били албански затвореници известила је 2000. године и Међународна кризна група која је тада навела да је велики број Албанаца у српским затворима у ‘животној опасности’.

…Према сведочењима, неки од затвореника су од пребијања умрли у косовским затворима, били су дословно изгладњивани и ретко су имали право на туширање. У минијатурном простору, без минимума хигијенских услова, било је смештено више од десет, а некад и по двадесет оптуженика”.

Међу њима био је и Аљбин Курти, тада двадесетшестогодишњак “проглашен кривим за тероризам и осуђен на петнаест година затвора… Пресудом су углавном потврђени наводи из оптужнице – Курти је, навеле су судије, 1997. године организовао демонстрације за независно Косово, а годину дана касније прикључио се Ослободилачкој војсци Косова (ОВК) и постао представник Адема Демаçија, задуженог за политички део деловања те војске.

Адвокат Хусни Битиљи(Битићи?) тада је за Глас Америке оценио да је казна неутемељена, а његов кључни аргумент био је да је организовање демонстрација без одобрења прекршајно… дело за које се предвиђа казна од шездесет дана затвора”, а узето му је за зло и што је “организовао курс прве помоћи и добровољног давања крви за припаднике ОВК и учествовао у организовању конференција на којима је износио циљеве банде ОВК”.

За “Пешчаник” и Уну све је јасно: осуђене шиптарске терористе “стављају” међу наводнике, а њих је, “ове људе разних узраста и пола полиција покупила на улици, по кућама, продавницама, на радним местима, без оружја, без униформе… Њихова судбина била је ужасна: нити су имали контакт са породицама, нити су имали приступ правној помоћи у Србији, осим помоћи коју им је пружао Фонд за хуманитарно право”, а врло су незадовољни “бирократским језиком” судске пресуде изречене Аљбину Куртију, у којој се реч “банда” понавља неколико пута. “Колико је била утемељена пресуда којом је Курти проглашен терористом говори и писмо Биљане Ковачевић Вучо (рођеној у породици народнохеројских оцеубица – ИП), тадашње председнице Комитета правника за људска права (Јуком), која је у априлу 2001. године апеловала на министра правде Југославије… да иницира помиловање Куртија… јер наводи из оптужнице нису баш ничим аргументовани”. Коначно, после скоро деветомесечног ишчекивања, Коштуница је потписао акт о помиловању, а све то “после залагања представника међународне заједнице, невладиних организација и неколико политичких странака у Србији”.

О каквом се “залагању” радило, могло се сазнати и из текста В. Јеремића “Како је 2001. дошло до аболиције албанских затвореника коју Вучић користи као кључну оптужбу на рачун опозиције”, објављеног у београдском Данасу 2. марта 2023. године (https://ww.danas.rs/vesti/drustvo/kako-je-2001-doslo-do-abolicije-albanskih-zatvorenika-koju-vicic/), заснованог мало на сведочењу адвоката Сеада Спаховића из Београда, који се као “коминистар правде”(?!) “активно залагао за пуштање албанских затвореника” јер су “судски поступци били монтирани политички поступци, они су брука Милошевићеве власти”, а нешто више на “утиску” новинара Фахрија Муслијуа “да се власт није добровољно одлучила” на доношење Закона о амнестији:

“Био је снажан притисак, међународни и унутрашњи. Невладин сектор у Србији, Јуком, Фонд за хуманитaрно право, Наташа Кандић, Соња Бисерко и бројни други интелектуалци су вршили притисак да се пусте затвореници. Власт је такође била у обавези да докаже да баштини демократске вредности и да се разликује од претходног режима”.

Притисак и по, због кога “бројни други интелектуалци” одабрани по “калибру” Соње Бисерко и Наташе Кандић – нису ни знали о чему се ради.

Недостаје ли нешто у томе

Недостаје, наравно.

Нико од посланика владајуће већине није се досетио да опозиционо помињање реченога Штајнера искористи за расправу о скоро заборављеном 5. октобру – “победничку булументу” није изабрао народ, њу је на на власт довела западна фашикратија – мало фарбањем у “наранџасто” (као што је то учињено четири-пет година касније у Украјини), мало више злоупотребом гласачког материјала.

Да није тако, не би се осуђени шиптарски терористи ослобађали по кратком поступку – по већ помињаној демократској процедури:

– “Био је снажан притисак, међународни”;

– Још 2000. године, “Међународна кризна група је навела да је велик” број Албанаца у српским затворима у животној опасности”;

– “Један од циљева међународне заједице одувек је био или ослобађање тих Албанаца или бар њихово пребацивање у затворе на самом Косову”;

– Да би све то добило демократску форму, акт о помиловању шиптарских терориста изгласан је и пот­писан “у домаћој ради­ности”, а све то “после залагања представника међународне зајед­нице, невладиних организација и неколико политичких странака у Србији” – не зна се којих, ни у ком случају србских.

Зна ли се све то, онда се бар две ствари представљају у правом светлу:

Прва, тероризам на Косову и Метохији и, потом његов лажни државни “производ” (са звездицом) “устоличени” су удруженим злочиначким подухватом западне фашикратије и њене слугерањске “филијале” у Србији; и

Друга, Скупштина у Београду није паљена како би се на месту њене будуће развалине подигао неки научно-културно-демократски монумент – у Скупштини је паљен изборни материјал од 24. септембра 2000. године, који није смео бити сачуван јер би могао бити искоришћен као потврда да је петооктобарски државни удар у Србији изведен “наранџасто-револуционарно”, доларским или еварским “посредовањем” западне фашикратије.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: