Председниче, подсети друга Макарона
Мој Председниче,
Претпостављам да пре неки дан, 13. новембра, ниси ослушкивао вести јавног телевизијског сервиса, нити си наредних дана завиривао у сајт “Стање ствари”, те ти је промакло да је “по налогу Француске измештен споменик српским борцима палим у ратовима 1912-1918. на српском гробљу у Приштини” (https://stanjestvari.com/2023/11/13/po-nalogu-francuske-uklonjen-spomenik-srpskim-borcima-1912-1918-/). Из те вести могло се још сазнати да је “споменик српским војницима пострадалим у ратовима од 1912. до 1918. у спомен-парку на приштинском православном гробљу, померен са централног места. Уместо њега је постављена црна мермерна плоча на којој на француском, српском и албанском пише Француским војницима палим на Косову” – не зна се када и којим поводом.
Ко зна због чега, то ме је подсетило да сам средином фебруара 2008. године прочитао текст Ратка Дмитровића који је затражио да се из Београда уклони Споменик захвалности Француској образлажући то податком да су Срби платили француску војну помоћ током Великог рата до последње пертле, шунегле, шуферице и којекакве друге “ратне беспослице”.
Што се тиче француских “помоћних” заслуга материјалне природе – Ратко Дмитровић био је потпуно у праву, али је момак тада грдно погрешио што ни речју не помену француске заслуге за србске жртве у истом том рату.
Дакле:
Тек кад је руска војна сила почела да попушта пред аустријским нападима и кад се и Грчка охладила према Србији, Бугарска је проценила да је дошао њен час: уговор са Централним силама потписује 6. септембра 1915. године, а петнаестак дана касније објављује мобилизацију својих трупа. Тражење србске владе да Савезници нешто учине пре но што Бугари нападну било је узалудно. Руси су вербално подржали Србе, али су, због сопствене угрожености, очекивали да војну помоћ пружи Енглеска. По несрећи, енглеско Министарство војно било је уверено да је бугарска мобилизација само немачки блеф, а министар Киченер поручио је да је “непријатељски расположен према плановима српске Врховне команде” везаним за односе са Бугарима; “свака таква радња била би најнепаметнија за садашње време, у коме ми удешавамо да пошаљемо трупе у Солун, да оспособе Грке да помогну Србији”.
Дипломатске поруке нису користиле, а бугарска мобилизација била је све само не трик. У ноћи између 13. и 14. октобра, Немачкој и Аустрији у рату против Србије придружила се и Бугарска. У међувремену, 5. октобра, савезничка Источна војска почела је да се искрцава у Солуну, са прилично нејасним намерама.
На почетку ових ратних операција, Србија се опирала колико је могла, али све је то било мало. За десет дана аустроугарске и немачке снаге узеле су Београд, Пожаревац, Смедерево и Голубац, после чега су кренуле у наступање према Крагујевцу. Недељу дана касније, 22. октобра, аустроугарска војска прешла је Дрину код Вишеграда, а до тога дана Бугари су већ били у Куманову, Штипу, Скопљу и Велесу. Србска војска морала се повлачити према југу, а очекиване помоћи од француских и енглеских савезника, са солунског правца, није било. За свега месец дана ратовања, непријатељ је био у Нишу и Краљеву, у Лесковцу и Крушевцу.
Србска Врховна команда покушала је тада да своје снаге прикупи у околини Приштине и да се преко Скопља пробије према Грчкој у сусрет савезницима. По невољи, савезничком Источном војском тада је командовао француски генерал Морис Сарај, крепак и шармантан шездесетогодишњак, понајвише заинтересован за посете солунским салонима, који је у међувремену, не обавештавајући о томе србску страну, своје трупе повукао према грчкој граници. Тродневне тешке борбе усмерене на пролаз кроз Качаник, и даље према Скопљу и Солуну, показале су да је једина саобраћајница са југом била пресечена и да савезничке помоћи отуд неће бити.
Дотле, у току повлачења, према подацима србске Врховне команде, погинуло је, заробљено, умрло и нестало 138.600 војника. Србској војсци само је преостало, уколико не жели да се преда, да покуша пробој преко Арбаније и Црне Горе и избије на море. После саветовања с командантима армија, 24. новембра 1915. године, њена Врховна команда такву је одлуку и донела. Заједно с војском, на овај мучни пут кренуло је и око 30.000 заробљених аустроугарских војника и око 200.000 избеглица.
Уочи Божића 1916. године, пошто се знатан број залуталих и изосталих војника прикључио својим јединицама приспелим на јадранско приморје, Врховна команда је саопштила да је принудну “зимску шетњу” по беспућу преживело 139.750 војника, мада историчар Владимир Ћоровић казује да је тај број био за 20.000 мањи.
Милан Зеленика, ђенерал и војни историчар, вели да губитке србске војске од почетка непријатељске офанзиве до тада није лако установити. “Према подацима Главне интендантуре, који… изгледају највероватнији, бројно стање српске војске износило је при почетку офанзиве у октобру 1915 године око 420.000 људи. На Косово је избило око 290.000 до 300.000 људи. Кроз Црну Гору и Албанију повлачило се око 220.000 људи, а преко мора је пребачено 150.000 људи. Број грађанских лица, која су се са војском повлачила… износио је око 200.000 лица и спао је на неких 60.000”.
И даље: “Из Албаније је пребачено око 140.000 људи на Крф, 10.000 у Бизерту, у Тунис, и 4.000 се повукло за Солун… Према италијанским подацима, превезено је из албанских пристаништа свега 261.000 људи, од којих 193.000 људи српске војске и цивилних надлештава. Према српским подацима… ови последњи би износили 152.000 људи. Поред тога, Италијани су превезли око 23.000 аустроугарских заробљеника који су преостали од 70.000, а који су се повлачили од Ниша за Јадранско Море”.
Било како било, само је један део те неодређено бројне мученичке колоне стигао до морске обале. Према извештају србске Врховне команде, преко Црне Горе одступило је 89.930, а преко Арбаније 54.039 војника, што укупно чини 143.969 војника. У борбама током октобра 1915. године погинуло је 18.326, од рана и болести умрло 21.647, а заробљено 28.155 србских војника. Док се одступало према Пећи и Призрену, погинуло је, умрло, нестало и заробљено 138.600 војника. У току повлачења погинуло је и од глади и болести умрло 243.877 војника и цивила који су се нашли уз војску; број ових других износио је око 200.000, с тим што међу њих треба сврстати и регруте. Међу умрлима налазило се и око 4.000 заробљених аустроугарских војника. Ако се, дакле, зна за судбину око 350.700 војника, од укупно око 563.200 колико их је било на почетку ратних операција 1915. године, могло би се закључити да је на путу до мора, у току целог повлачења, погинуло, умрло или нестало око 212.500 војника. Но, ако се поверује податку из истог извора да је почетком октобра 1915. године србска војска бројала 420.000 војника (што је и Зеленикина цифра), број оних који су живи стигли до мора своди се на 70.000, тек нешто већу цифру од оне коју је при самом крају 1915. године саопштио енглески генералштаб. Исцрпљени напорним маршевима, глађу и болешћу, на Крфу је умрло још око 7.750 војника.
Војвода Живојин Мишић пише да је “у току два месеца умрло 150.000 војника и избеглица. Од 40.000 регрута прелаз преко Албаније преживело је свега 8.000”, мада званични војни извори казују да их је 20. јануара 1915. године на Крф стигло 5.000.
Имају ли се у виду све наведене цифре, нарочито немале разлике међу њима, с разлогом је Моника Крипнер коментарисала умирање србских регрута и записала да “нема поузданих података о броју оних који су помрли за време повлачења и по доласку у Албанију, али их је било на хиљаде. После окончања непријатељства, српска влада је, очигледно постиђена што је хистерично повела те дечаке у масовно избеглиштво без надзора, умањивала ту трагедију и 1920. године објавила је апсурдно мале и подозриво прецизне ‘званичне бројке’. Не само да ти дечаци нису имали никаквог званичног пратиоца који би састављао извештаје о броју жртава него Срби нису ни били у положају да праве сопствене спискове жртава. Нису они вршили евакуисање нити су они били надлежни за избегличка прихватилишта, болнице, итд., на Крфу, Виду и Корзици. За то су биле надлежне француске, енглеске и италијанске власти. За прихватање свих српских избеглица биле су задужене јединице Црвеног крста, Српског потпорног фонда и Болница шкотских жена, па се њихове процене, заједно с проценама савезничких војних штабова, морају сматрати тачнијим од бројки које су касније дали Срби”.
Аутор једног описа ове велике србске трагедије познате у нашој војној и политичкој историји под именом “пропаст регрута”, не верује у претпоставке да је испред војске маршовало око 30.000, па каже: “Никад и нико није утврдио ни колико је тачно регрута поведено из Србије, ни колико их је тачно од глади и студени помрло у Албанији, као ни колико их је сахрањено поред острва Вида… али је са острва Вида у Бизерту транспортовано, изгледа, око 3-4000 ових регрута, који су преживели све страхоте”.
Највећи део довде побројаних жртава може се приписати бездушној француској политици (војној и другој јер о најважнијим питањима не одлучују војни команданти самостално), исто као и оних које су претрпљене до пробоја Солунског фронта.
Наиме, почетак савезничке офанзиве на Солунском фронту био је планиран за 20. август 1916. године, с тим да буде пропраћен румунским нападом на Аустроугарску седам дана касније. У жељи да предухитре све савезничке планове и, нарочито да испрепадају Румунију, Централне силе кренуле су 17. августа у напад. Главни удар изведен је на бугарском делу фронта, изненада и енергично, тако да је србска Трећа армија била принуђена да се повуче. Био је потребан скоро читав месец дана да се припреми противудар и до њега је дошло 14. септембра, са положаја србске Прве армије. У тродневним борбама, најчешће прса у прса, Бугари су код Горничева разбијени и натерани на повлачење. Нове борбе вођене су и наредних дана, тако да је 30. септембра србска војска, у чијем је саставу био и Добровољачки одред Војводе Вука, избила на Кајмакчалан. Поред војничког значаја јер је србској и француској војсци био отворен пролаз према Битољу, овај успех носио је у себи и огромну моралну вредност: био је то први корак у повратак србске војске на сопствену државну територију. За нешто више од месец и по дана, 19. новембра, ослобођен је и Битољ, а свој велики допринос и овој победи пружио је Добровољачки одред.
Даље напредовање било је заустављено, с образложењем да су северно од Битоља концентрисане јаке немачке и бугарске трупе. Битољ је остао у савезничким рукама, али је плаћена висока цена: варош је месецима била изложена сталним бугарским артиљеријским нападима, а генерал Сарај оштрим критикама што је прекинуо офанзиву и спречио Србе да наставе победоносни поход у Отаџбину. Изостанком очекиване савезничке победе и новим великим губицима србске војске, фронт је стабилизован на дуже време и отпочео је скоро двогодишњи рововски рат.
И тако, тешко је знати како се могло десити да, после толико болних искустава са Француском, некоме падне на памет да јој у Београду, на Калемегдану, подигне споменик захвалности.
Мањ ако се тим понижавајућим чином није исказивала “захвалност” не само за небројене србске жртве у Великом рату, већ и за нерођену децу јер су, највећим делом, гинули они који нису ни стигли да обаве своју биолошку, односно репродукциону функцију.
Мој Председниче,
Било би корисно да то чује и француски председник Макарон – без чијег налога ни Оливије Геро, његов дупетат у Приштини, не би наложио да се на тамошњем Православном гробљу оскрнави успомена на србске ратнике страдале током Великог рата.
Илија Петровић / Васељенска
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.