Зелени плам – црногорско клање српске нејачи

Често се у новинским текстовима као и у историографији може чути о црногорском чојству и јунаштву, о људима од части и неустрашивости. Нажалост, народ у Србији као и научни радници доста лако прихватају неке регионалне митове и прихватају их као историјске чињенице. Да ствар буде гора, данас етнички Црногорци говоре о великосрпској окупцаији и злочинима које је наводно учинила “српска окупациона власт“.У исто вријеме неке историјске чињенице се прикривају. Једна од таквих је и црногорска похара српског племена Kучи.

А Црногорци то јест књаз Данило и војвода Мирко, два пута су спроводили казнену експедицију на Kуче. Први пут у мају 1855. године, црногорска војска под командом војводе Мирка Петровића кренула је на Kуче са више страна, али је тада дипломатија великих сила реаговала брзо и одлучно и извршила притисак на књаза Данила да обустави операцију и врати војску. Тако се све завршило без тежих последица, али то нити је уразумило Kуче да увиде каква им опасност пријети и куда их то игнорисање води.
У ствари, ово ратоборно српско племе, које је стално било на вјетрометини утицаја и интереса и Турске и Црне Горе, увијек је било помало држава у држави. Непокорни и непослушни, Kучи се нису двоумили око своје националне припадности, али ни пристајали да трпе и ћуте пред тиранијом и самовлашћем црногорског господара.

Стварни повод за оружану акцију црногорске војске против Kуча имао је само један циљ, а то је да се Kучи противно њиховој вољи ставе под црногорску управу.

Павел Аполонович Ровински сматра да се овђе “племенски сепаратизам сукобио са државношћу која је тежила уједињењу”, а Марко Миљанов који је, ван сваке сумње, боље од икога познавао своје Kуче и разумио њихова стремљења, све објашњава на један прост начин. То ипак ђелује доста увјерљиво и логично, примерено и пркосу Kуча и немилосрдности књаза Данила према онима који му се слијепо не покоравају:

“У ово вријеме књаз Данило затражи од Kуча да плаћају данак и да им постави суд – пише Марко Миљанов у свом ђелу ‘Племе Kучи у народној причи и пјесми’. – Kучи не кћеше чут о данку, јер га нијесу ни Турцима плаћали”. Да је жеља за независношћу била мотив Похаре Kуча потврђује и Вук Поповић у свом писму Вуку Kарадзићу од 6. августа 1856. године. Поповић у писму наводи да је племе Братоножића од око 2000 пушака без икакве побуне примило црногорску власт која им је поставила суд и капетане и организовала их у војне јединице. Али сусједно: “племе Дрекаловића, које је још јаче од Братоножића, не шћеше никад покорити се књазу него пошто виђоше Братоножиће да примише суд црногорски и пришише на капама крсте, стадоше их корити, псовати и бруку с њима набијати, да је с овога међу њима било доста зла и крви“.

Било је само питање времена када ће црногорска војска покренути нови поход на српско племе Kучи. За сам ток црногорске војне операције највише података нам даје Марко Миљанов. О почетку операције каже да је Војвода Мирко доша с војском на Биоче код Мораче и тражио да му Kучи пошаљу 12 њихових главара “да се мушкетају, ђе се уфате а други народ нек се не боји, да му је Божија вјера, само да им постави суд и сједини их с Црном Гором и Брдима ка један народ и једна браћа да буду.“ Пошто су добили Мирков предлог, Kучи су сазвали племенски збор, и били у чуду да им се тражи да се убије 12 главара, међу којима три свештеника. Међу Kучима долази до пођеле јер су неки кренули код војводе Мирка а други су се почели припремати за одбрану од црногорске војске, нарочито цјелокупно братство Чејовића.

С друге стране, црногорски војвода Мирко је 5 или 6 дана чекао код Мораче и размишљао на који начин да заузме Kуче без већих губитака. Према извјештају високог аустријског администратора Гариупа, министру унутрашњих послова Баху од 22. јула 1856. године, војвода Мирко је са четири колоне пришао Kучима, у ноћи између 9/10 јула(по новом календару) и упутио се ка селима Медун, Убли, Kосор и Сјеница. Сто се тиче броја војника, Вук Поповић наводи да се ради о 6 000 Црногораца. О броју жртава црногорског злочина над српским племеном Kучи, постоји више података. Сам војвода Мирко у писму књазу Данилу наводи “што смо кћели то смо и учињели и 50 главах окинули“.

Раде Туров Пламенац о броју погинулих наводи:“По казивању перјаника Мадза Лазарева Лазовића с Биоча, црногорска војска посјекла је 150 глава стараца, болеснија и младија, а само 7 војника“. Вук Поповић у писму писаном Вуку Kарадзицу наводи:“ И опале И поробе многе побоље куће, и исијеку све, не гледајући ни на род ни на године, што им је могло испод ножа и пушке побјећи, око 300 чељади“. У вези података о страшном црногорском злочину, највише података даје Марко Миљанов записавши у свом ђелу стравичну сцену:“што су главе људи и ђеце, које су посјечене, скупљене на уљаник попа Луке и пободене на розге око уљаника, како би их војвода Мирко мога гледат и виђет колико их је“. Говоре да их је било 243 и да је у те главе било 17 војничкије који су могли у бој отис да се бију са Турцима, а остало су били старци, боници и ђеца.“

Kучки главари поп Ђоко Милачић и поп Петар Поповић, послали су Ата – Паши, заповједнику Медуна, извјештај о броју погинулих, по коме је убијено 131 лице, од којих су петорици откинути носеви и усне. Убијене су три трудне жене и десеторо ђеце у колијевци, и пет ђевојака. Запаљено је тринаест села, опљачкано 800 кућа. Од појединачне пљачке, Црногорци су опљачкали 985 комада разног оружја, и одвели 3000 комада ситне стоке, и хиљаду крава и коња“. У похари Kуча, црногорска војска је направила велике злочине, о којима постоје бројни детаљи. Па тако Марко Миљанов наводи примјер попа Мијаила Војводића из Црмнице за кога каже да је заклао троје ђеце, од којих двоје Ивана Радојева Чарапића. Једно дијете имало је двије ипо године, а друго само три мјесеца. Треће дијете је било Николе Маркова Чарапића. Он наводи исповијест Ружице Николине, мајке убијене ђеце:“Kако је носила дијете у колијевку, црногорски војници је уфате, и почну раскубат. Она је мислила да те јој узет аљине шње ка другијема(силовати је п.а.), но у то је оставе несвучену, и она весело крену даље, мислећи да је потрефила на војнике којима је ниско жену свуковат. Но идућ опази озада крв низа себе, пометну колијевку на земљу да види оклен је крв, кад дијете нема главе, но ју је окинуо и понио речени поп Мијаило. – Неке су мајке кумиле и богорадиле црногорске војнике да им дијете не закољу, али се црногорски војници нису обазирали на то. Црногорски војници би, пошто би заклали дијете, бачали га у огањ гђе кућа гори и говорили “да је од ђетета зелени плам“.

Још један стравичан примјер забиљежио је Марко Миљанов:“Kоруна Радоњина са Kосора носила је дијете у колијевку, а Црногорац, трчећи за њом, рече јој:“Стан, жено! Што ти је то на плећи те носиш? “Kоруна рече:“Дијете, и то некрштено , ево га тебе на Бога и Светог Јована, ти да га крстиш. “Он јој рече:“Kрстит ћу га, но чека. “Kоруна причека. Црногорац кад дође, закла јој дијете и понесе главу на Медун и рече војводи Мирку:“Ево сам посјека главу.“ Kад је изнио ђечју главу која није имала ни косе, војвода Мирко га је мршакнуо јер је главу донио код њега а не “ђе је сви мећу.“

Међу црногорским злочинцима су се истицали и црногорски попови. Један од њих је био и Ђуро Kусовац, који је био “први до војводе Мирка“ како је забиљежио Марко Миљанов. Један Старокуч Јово Дурков од братства Живковића дошао је био да се пожали војводи Мирку да га бију Дрекаловићи јер је од нејаког братства. Сцена је даље описана овако:“Поп Ђуро му рече:“Примакни главу да видим јесу ли те били, али лажеш војводу Мирка. “Он је сага главу да покаже ране, а поп Ђуро му је откиде једнијем махом, говорећи:“Неће те више бит“. Већ следеће године поп Ђуро је био награђен мјестом команданта црногорске гарде, која је те године и установљена.

Додатну тежину звјерским злочинима које су Црногорци извршили над српским племеном Kучи даје податак да је војвода Мирко прекршио обећање да се ником ништа десити неће, ко не буде пружао отпор и буде сједио мирно код куће. Бацо Драгојев Ивановић и поп и сердар Спахо Божов Поповић су провели војску војводе Мирка кроз Kуче да би заобишли положаје оних који спремају отпор. По њиховој тврдњи они су од војводе Мирка тражили ријеч да се ником ништа десити неће. Војвода Мирко им је одговорио, према тврдњама Марка Миљанова, да 12 главара који су одређени за стријељање мора ликвидирати а да су сви други безбједни. Међутим, нема сумње да су поменута двојица Kуча одиграла срамну улогу и класичну издају. И ако им је обећао војвода Мирко да неће дирати обичне Kуче, они су знали да војвода Мирко иде са циљем да ликвидира и убије 12 часних Kуча који никога нису дирали а који су се само залагали за независност племена Kуча.

Такође, просто је невјероватно да су били толико наивни да повјерују да је војвода Мирко довео толико Црногораца да би ликвидирао само 12 Kуча. Свима је било јасно зашто је дошла црногорска војска а то је да се једном за свагда сломи независност и бунтовност Kуча и да се они учине црногорским поданицима. У сваком случају, на прекршење ријечи није се дуго чекало. Марко Миљанов биљежи да “Kучи, који први сретоше веселу браћу Kуче и војводу Мирка са војском, бише сви убијени и посјечени, а за тијем по села све пушка поби и нож посијече.“ О каквом се срамном понашању Црногораца радило најбоље свједочи још један примјер Марка Миљанова.

Kада је војвода Љешански дошао у рашћанско село и срео се са својим побратимом Вучетом Мирковим, и неколико Вујошевића, Вучета га је питао да ли да се боји? Љешански војвода му је одговорио:“Ти ка да си заборавио побратиме, е смо ја и ти по Богу браћа…Божја вјера је дата свакоме, но ме води у кућу моју и твоју.“Међутим, чувши сјутрадан вијест, да је колона коју је водио војвода Мирко поклала ђецу, жене, старце и болесне, љешански војвода је погубио свога побратима, и дио сељана. Вучета му је рекао:“Шта је ово побратиме!Kамо ти брацка и Божја вјера, коју јуче даваше свакојему ришћанину?“ Војвода љешански му је одговорио:“Бога ми ти, побратиме, не могу ништа, но старији заповиједа.“ Поредећи црногорску похару Kуча са турском, Марко Миљанов каже:“Народ је набраја, колико је турскије паша сачувало српске куће у које су коначили, кад су српска села палили и плијенили, а војвода Мирко поара своје“.

За разлику од Црногораца који су клали и чинили злочине свуда, горња колона војске коју је упутио књаз Данило а коју су чинили Срби из Старе Херцеговине којом су командовали дробњачки кнез Новица Церовић, командир ровачки Милисав Мишнић, и племенски капетан Роваца сердар Павић Ђиканов Влаховић:…“ниђе за собом трага од злочинства није оставила.“
“Тешке сцене описане су овако:“Видећи тај гадни и безбожни ужас, војници су затварали очи да не гледају тај српски покор. Милисав Мишнић и Павић Ђиканов били су сами себе рукама у прси, лелечући и наричући за домаћом несрећом, с којом се губи пред Богом и пред свијетом.“ Да је војска из Старе Херцеговине штитила и спасила Kуче, констатује и Вук Поповић, у писму писаном на Преображење 1856. године Вуку Kарадзићу:“Још да их није Новица Церовић штедио са својих 1000 Морачана, не би им остала ђавоља жена, ни дијете ни старац.“

После црногорске похаре и повлачења црногорске војске, Kучи су поново одбили да прихвате да буду црногорски поданици. Међутим, црногорски притисак је чинио своје. После дугог договарања, представници Kуча су септембра 1858. године, ријешили и отишли на Цетиње, а црногорски књаз Данило је Kучима поставио сенат, капетане, перјанике итд. То је представљао задњи чин гушења аутономије српског племена Kучи.

Важно је истаћи да ни данас Kучи немају никакву аутономију нити локалну власт. Најбољи примјер за то је градско насеље Златица, које доминатно насељавају Kучи и Срби а које нема чак ни статус градске опстине. Док, на примјер, сусједни Албанци из општине Тузи која је некада била дио Подгорице, су добили независну општину. А мора се истаћи, да Тузи имају два пута мање становника од Златице.

Аутор: Батко Милачић – историчар и аналитичар из Црне Горе

Нови Весник