Кога је заврбовао хрватски шпијун Хрвоје Шнајдер, или: Знамо (ли) ко нам је непријатељ

Био је један период после 5. октобра кад су покушавали да нас убеде да су нам непријатељи постали пријатељи те нам никакве службе безбедности више нису потребне да од њих штите нас и наше тајне, на пример, државне.

А ми у складу с тим и немамо никакву потребу за тајнама, па ни државним, зато што смо, је л’, сад пријатељи а не више непријатељи као што смо навикли, све то упркос искуству да држава која остане без својих тајни, као важне одлике суверености, престаје да буде суверена држава. Погледајте у том смислу било коју НАТО чланицу.

Срећним стицајем околности, нисмо тада још ни стигли да им поверујемо а догодила се афера Џона Дејвида Нејбора и Момчила Перишића у оном мотелу на Ибарској магистрали, у склопу које се испоставило да наши нови пријатељи, претходни непријатељи, и те како имају непристојну потребу за нашим тајнама. И да су, штавише, спремни за то и да плате одговарајућу тржишну цену.

Узгред, преостали чланови Владе Србије који су присуствовали приватној пројекцији тајно снимљеног филма с документованим трансакцијама између њиховог колеге потпредседника српске владе и агента ЦИА – српске државне тајне за америчке доларе – после су причали како је премијер Зоран Ђинђић нарочито био шокиран мизерном сумом новца која је била предмет поменуте купопродаје српских државних тајни…

На крају, ипак, чак ни све то нас није спречило да доспемо у оно стање реформи нашег безбедносног сектора о чијем скривеном квалитету нас је обавестио ”Викиликс”, америчком депешом у којој је лепо објашњено да се све то не спроводи у нашем, већ у њиховом интересу. Но, то је нека друга прича, не поновило се, паметноме доста. Ваљда смо довољно паметни.

Него је све ово подсећање сад нарочито важно због неочекиване шпијунске афере у којој је ових дана ухваћен извесни хрватски дипломата, то јест шпијун, Хрвоје Шнајдер.

И најпре да то разјаснимо – незванична сазнања медија да је шпијунажа разлог протеривања дотичног Шнајдера у међувремену је и званично потврдио министар спољних послова Србије Ивица Дачић. Открио је, наиме, да су ”то документована сазнања, доказане тврдње и чињенице”, и ово је сад полазна основа за свако даље размишљање на ту важну тему. Јер, како већ рекосмо, нема државе без државних тајни, што значи и да се сви шпијуни имају сматрати државним непријатељима.

Шнајдер је, отуда, наравно, добио шта је и заслужио, те с тим у вези не можемо а да не забележимо као (безбедносно) интересантно настојање, баш, Соње Бисерко да читав његов случај релативизује оценом да нису Хрвати криви што су нас шпијунирали него смо, изгледа, криви ми што смо то открили. А још може и да буде употребљено у изборне сврхе, тврди, оно са Шнајдером је ”само један у низу тих покушаја да се преко Хрватске добију поени, пре свега код овог политичког дела које је стигло за Шешељем”.

А цитиран је истом приликом и Срђан Цвијић са звучном титулом председника Међународног саветодавног одбора Београдског центра за безбедносну политику, који с позиције таквог ауторитета објашњава како треба да ћутимо и трпимо; опомиње, преноси ”Данас”, ”да је врло проблематично проглашавање дипломате персоном нон грата који долази из земље чланице ЕУ и од које зависи напредак Србије”.

Оно што ”Данас”, међутим, упадљиво не спомиње јесу подаци о финансијерима овог Београдског центра за безбедносну политику. НЕД, УСАИД, Сорошева Фондација за отворено друштво, Фонд браће Рокфелер и тако даље, да не дужимо, сви су они повезивани с америчком обавештајним заједницом и њиховом дубоком државом. А како је Хрватска чланица НАТО-а као и Америка, јасно је да су ове обавештајне заједнице део истог ентитета, те да је и цитирани Цвијић, хтео-не хтео, сви су они једна породица, овде у могућем сукобу интереса на који је ”Данас” пропустио да упозори своје читаоце.

Што заузврат и ”Данас” и медијску групацију којој припада чини саучесницима у свем том прегнућу да се српској публици објасни исто оно што је објашњавано и после 5. октобра, то јест, да је Нејбор имао право да од Перишића купи српске државне тајне, док је Перишић био у обавези да му их прода. По могућству, што јефтиније. А то даље значи и да бисмо морали да будемо скептични и према осталим препорукама ове медијске групације, на пример, предизборним, услед основане сумње да опет крију неки сукоб интереса, односно туђе интересе који нису и наши.

Кад смо код тога, још један узгредни детаљ вредан пажње: Од УСАИД-а је Београдски центар за безбедносну политику добио грант од 700.000 долара за пројекат производње ”нових демократских лидера за сигурнији Балкан” – како то лепо звучи а слутимо шта заправо значи – а и иначе су износи које су добили у ове две године прилично импресивни (ако тако нешто може да импресионира). Од Фондације за отворено друштво 400.000, 100.000 од НЕД-а па још 42.000, 130.000 долара од браће Рокфелер, педесетак хиљада од амбасаде САД и још много, много тога; ако је истина оно што кажу, сироти Перишић је поврх свега био и лош трговац.

Оно што пак читавом случају проваљеног шпијуна Хрвоја Шнајдера додатно даје на значају јесу два детаља.

Прво, Шнајдера је ухватила БИА а својим притиском је да поднесе оставку на место директора БИА Александра Вулина натерала Америка, што ће рећи, исказала је и несумњиву жељу и извесну количину могућности да кадрира у нашем сектору безбедности. Да су Американци били у могућности да кадрирају још и више можда Шнајдер не би ни био ухваћен, него би сви заједно били на истом задатку. А ваљда је јасно да спровођење тог задатка представља антидржавну делатност.

И друго, како се сад открива, Шнајдеров обавештајни посао састојао се и у врбовању овдашњих политичара, новинара и НВО активиста, па је у том контексту неких 14 таквих већ и саслушано.

Кога је Шнајдер врбовао и можда заврбовао? Није макартизам него нормална потреба јавности да то зна. Зато што неки од тих што су заврбовани, с обзиром на поље свог деловања, вероватно утичу и на креирање јавног мњења, прецизније речено, учествују у слуђивању овог народа тако да побрка добро и лоше, пријатеље и оне који му то нису.

Исто се, наравно, односи и на обавештајну категорију корисних идиота који добијају простора, зато што су се сами тога сетили или им је неко рекао, и да поруче Србима, као ономад, карактеристично, баш преко ”Данаса”, ”запамтите, једном за свагда – нису вам Хрвати непријатељи, ни Албанци, Црногорци, ни ЕУ и САД, већ Вучић”.

На страну овом приликом с Вучићем, о њему ће се Срби сложити тачно у мери у којој гласају или не гласају за њега, а већ 17. децембра имаће изванредну прилику да се у том погледу и сасвим прецизно преброје.

Него, ово о Американцима и осталим не-непријатељима. Ако, наиме, они који су извршили агресију на нашу земљу, протерали нам стотине хиљада сународника одакле год су могли то да учине, отимају нам део земље, шпијунирају нам државу…, ако они нису наши непријатељи, ко, онда, јесте?

Другим речима, колико брзо треба да потрчимо у правцу на који нас нахушкају наши непријатељи, и да ли је то баш добро за нас? Да ли, на пример, већ цитирана Соња Бисерко у виду има наше добро кад недавно поручи да је ”неопходно ограничити деловање Српске православне цркве на Косову како би се спречило даље укопавање српске заједнице у верски идентитет православне цркве”?

Исто се односи и на медије који јој дају платформу да се са оваквим склоностима изјасни о било чему што нас се тиче. И који онда у складу с тим објашњавају ко су пријатељи а ко непријатељи народа према коме гаје онакву наклоност.

Наравно, како се избори ближе тако су и опасније ове појаве, од хрватског шпијуна Шнајдера до свих осталих народних непријатеља.

Тим пре што би сабирање пријатеља и непријатеља државе морало да изгледа потпуно другачије. Математика је, заправо, потпуно очигледна само што услед онаквих путоказа о пријатељима и непријатељима не успевамо да је препознамо.

Наиме, на прошлим парламентарним изборима уверљива већина од 70-ак одсто грађана Србије гласала је за странке којима не може да представља природног савезника Соња Бисерко која објашњава како шпијунирање наше земље није ништа страшно а да српску цркву на Косову треба ограничити тако да се Срби уз њене скуте не укопају. У том смислу, кад се (пре)саберемо, постоји сасвим пристојан национални консензус, јер су Срби у поменутом проценту од барем 70 одсто за своју државу и против њеног шпијунирања.

Ако то тако схватимо, биће нам много лакше и да међу собом изаберемо оне који ће ову нашу државу најбоље водити. Док они други за тако нешто не би смели ни да буду узети у разматрање.

Никола Врзић / РТ