САНУ, бесмртници и појам политичког

Никада није сасвим разјашњено зашто је Српска академија наука и умјетности (САНУ) оставила то име и након што је и сама била подвргнута авнојизацији и само-омеђавању тј. оним политичким процесима који су од шест савезних република направили практично шест конфедерално везаних држава, са својим републичким извршним вијећима, територијалним одбранама, академијама наука и идентитетским наративима о посебности народа и/ли миленијумској државности.

Да ли је то што она и даље наставила називати тако плод просте инерције, отпора унутар академије (у којој су још постојали људи свјесни њене улоге жиже српског културног и етничког простора и изван СР Србије), да ли због незгодног значења скраћенице за Академију наука и умјетности Србије, да ли због тога што су се новоуспостављене академије називале по њеном узору (ЦАНУ, МАНУ, БАНУ), оцртавајући пројекат према коме су новоуспостављене границе биле предвиђене да “радни народ” унутар њих с временом претопе у “другове и другарице” чији ће републички идентитет с временом постати онај самоуправно-национални?

Који год да је од разлога значајан, процеси који су тада започети одавно су од деветнаестовјековног стјецишта националне науке и умјетности, својеврсног новоуспостављеног секуларног пандана тада још раздијељеној Српској православној цркви начинили оно што она јесте данас.

Основни задатак САНУ, функција и смисао њеног постојања јесте трајна концентрација свесрпске памети и осјећаја, знања и умијећа – лучоношење кроз историјску помрчину и најгушћу тмину српске свјетовне науке и културе на другачији (али не и супротан) начин од онога како је светосавска Црква позвана да то чини свједочећи Свјетлост Јеванђеља и искре светосавског духа.

Било би нечасно рећи да САНУ то није покушавала да ради чак и у временима најжешће окупације – чиме се, заједно са “Начертанијем” Илије Гарашанина, светосавском мишљу Цркве и легендарним “паљанским руководством” трајно уписала у меморијска поља свих српских непријатеља.

Свако казивање о томе како Срби владају свијетом (или бар својим земљама), жанровски потпуно одређено конспиролошким мотивима и унутрашњом логиком параноје, данас је незамисливо без “Меморандума САНУ”.

Но много је воде протекло низ Дунав од тога времена. Већ извјесно вријеме очигледно је да САНУ, уз све почасти и привилегије које јој се по инерцији (при)дају, престала да суштину свога постојања претаче у конкретно дјеловање које не би било само (иначе потребно) издавање повремених зборника и публикација. У извјесном смислу, судбина самоогрничавања домета јавне ријечи САНУ одсликава питање о самом њеном постојању и смислу будући да САНУ која се понаша као клуб успаваних заслужника, чија је највећа животна мудрост да не говоре и не кажу, сама по себи у српској јавности укида осјећај да је она жива, потребна и смислена.

Недавни избори за предсједника САНУ тј. програмска изјава коју је нови предсједник Академије том приликом дао представља неки облик преурањеног епитафа институцији и надама националне интелигенције да ће се досадашњи курс промијенити по питању Косова и Метохије, али и самог бића Академије.

Можда се чини да је проблем умањивања и маргинализације хуманистичких дисциплина у САНУ неповезан са проблемом косовске неодређености, апатије па и непосредног дефетизма и издаје коју је емитовао претходни предсједник (а чијим се путевима, изгледа, заклео да ће наставити и нови предједник).

Ипак, довољно је само погледати начин на који су претходни и садашњи председник САНУ употребљавали ријеч “политички” да би нам било јасно да су се у њиховом говору сусретали озбиљан недостатак опште културе (коју ниједна научна референца није лијечила већ чинила израженијом) са једне стране али и недостатак савијести са друге стране.

То што су у питању тзв. “природњаци” врло често се помиње као својеврсна апологија неодбрањивог, будући да су противрјечни садржаји данашњице такви да се истовремено свугдје нариче за “мултидисциплинарношћу” док се истовремено тражи фахидиотска једнодимензионалност као предуслов “научности” у конкрено омеђеног пољу дјеловања и науковања.

Но данашњи академици не морају бити полихистори и полимати прошлости – довољно би било да буду елементарно родољубиви попут Михаила Пупина или Јована Јовановића Змаја. Јер не мора један љекар или астроном да буде упућен у све тајне политикологије да би разазнао шта значи да је неко питање политичко. Нарочито такве ненадокнадиве рупе у образовању (и васпитању) не очекујемо од “бесмртника”, безмало “богова” секуларне цркве српског народа (ту је парадигму у скорије вријеме поновио и А. Вучић). Они нису примљени у еснафска удружења да би их број радова на СЦИ листи, лабораторијски протоколи и астрономске опсервације препоручивали за пријем.

Академија би требало да је много више.

Већ се Владимир Костић прославио изјавом да: “Једина политичка мудрост у овом тренутку јесте како Србија са елементима достојанства да напусти Косово, јер оно ни де факто ни де јуре више није у рукама Србије.” Његов насљедник ће нас затим, у марту ове године, непосредно након избора за предсједника САНУ, упутити на то да Академија не треба да се бави “дневном политиком”.

Оно што је на први поглед уочљиво јесте колоквијално поријекла концепта “политичке мудрости” и “дневно политичког” са којим оба предсједника оперишу.

Ако ријечи имају увијек неколика значења, па и та значења увијек се појављују у одређеним друштвеним ситуацијама и културним регистрима, онда чињеница да предсједници САНУ “политичко” познају у најплићем значењу, у свеопштем смислу (познатом и само технички писменом човјеку) и у најнижем културном регистру много више говори о стању Академије него било који текст препун срџбе који би то стање изнутра или споља описивао. Људи који треба да познају политичко на свеобухватан начин – познају га на трагу кафанског избјегавања непријатних тема за разговор (“нећемо о политици!”).

Нико од њих, наравно, не очекује да наводе Карла Шмита, али од предсједника САНУ можемо и морамо очекивати бар онолико колико би један професор очекивао од било ког студента било ког факултета у било којој српској земљи.

Ако је већ “политичко” похабано превеликом употребом и обремељено многим значењима, ипак, остаје и даље она унутрашња логика основног концепта, оно античко поимање које Кристијан Мајер сажима када назначава да се “политичко дјеловање у почетку схвата у позитивном смислу као деловање у општем интересу: његова супротност јесте деловање засновано на себичним интересима”.

Дакле, Академија се мора бавити “политичким питањима” или она није Академија (а исто важи и за Цркву: дакако, и једна и друга се не смију бавити непосредно партијским односима – дакле само једним регистром политичког). “Политичко” се, међутим, одвећ лако своди на “партијско” јер се тиме цјелина нашег живота и дјеловања своди на каљаву арену из које ће се нормалан човјек измицати, док ће они у њој радо на себе “преузимати одговорност” и преузимати блато и Моћ као дио истог аранжама који су савременом друштву приредили.

О томе колико је опасно и овај регистар политичког узимати на себе али и препуштати само професионалним политичарима и њиховој способности манипулације процесима и залуђивања маса добро говори динамика свештеничког фаталног “бављења политиком” и “отклона од политике” у Црној Гори од 1997. до 2020.

Како је тешко повјеровати да је код предсједникâ САНУ по сриједи само необавјештеност на граници са недостатком образовања, смислено је поставити питање: зашто се изјавама о “политичкој мудрости” капитулације (Костић) и “небављењу дневном политиком” (Кнежевић) САНУ експонира или као глас дефетизма или као институција која не жели да има иоле тешку јавну ријеч?

“Мултивекторска” спољна (укључујући и “косовску”) политику Србије у тренутном стању укључује помијешане и противрјечне сигнале у свим правцима на свим спектрима, али питање јесте: зашто се само онај дефетистички пронио гласом предсједника Костића а онај “аполитички” тј. самоукинути гласом предсједника Кнежевића?

Да ли то значи да се поред поравнавања са “ништа тамо немамо” поруком унутар Србије кроз Академију посредују и гласови окупаторских сила чији је најважнији задатак да нас убиједе да је “достојанствено повлачење” оно најбоље што не само можемо да урадимо већ и да – будемо? И није ли онда бреме на Костићевом насљеднику управо такво да би он морао да говори јасно и гласно, а не да побјегне у “ми се не бавимо дневном политиком” тактику бијега (којој се прибјегава сваки пут када је бреме метафизички тешко а снаге за ношење тог бремена – исцрпљене. И не само у Академији).

Не треба бити нарочито проницљив да уочимо да се “мултивекторска” косовска политика у врзином колу врти са дезоријентацијом некада несумњиво завјетног народа, а онда се такав народ очекује као потврда свих противрјечности косовских компромиса у којима су до сада Срби препуштали све своје у замијену за ништа које су добијали.

Одговорност се тако препуштала и враћала, разводњавала и концентрисала између политичке елите и народа, непосредована тј. “неометана” Црквом и њеним секуларним двојником. Но статус “бесмртника” и даље обавезује: свакога коме је много дано, много ће се и тражити (Лк. 12, 48).

Дарко Ђого / РТ