Усташки покољ уочи Светог Николе: За злочине над Србима у Машићкој Шаговини нико још није одговарао!

У ноћи између 18. и 19. децембра 1991. године, уочи Светог Николе, припадници 108. и 121. бригаде Збора народне гарде (ЗНГ) и специјалци из групе “Свилени”, од 363 војника, извршили су пешадјски напад на српско село Машићка Шаговина код Новске, смештено на јужним обронцима Псуња.

У току борбе за “проклету утврду”, како су Хрвати, због њеног изузетног геостратешког положаја звали Машићку Шаговину, Зенге су у току дана, захваљујући и чињеници да су браниоци са мештанима славили Светог Николу, овладали целим местом. Том приликом су, према српским изворима, ликвидирали најмање 55 људи, међу којима 31 цивила и припадника ТО из овог села.

Саво Штрбац: За злочин у Машићкој Шаговини још нико није одговарао Политика, 18.12.2019.

Рано ујутро пред налетом “зенга”, које су пред собом редом палили све куће, група од двдесетак цивила склонила се у подрум Рајка Стојичевића, међу којима су биле и мештанке 29-годишња Мара Миоковић и 14-годишња Милица Врљановић, које су преживеле овај масакр и по изласку из заробљеништва, пред сарадницима Српског сабора, још у току ратних година, оставили писана сведочанства о злочину у Машићкој Шаговини.

Обје сагласно наводе да су “зенге”, након што се из страха нису одмах одазвали њиховом позиву на предају, иако нису пружали никакав отпор јер нису ни били наоружани, у подрум убацили више експлозивних направа. Том приликом су убијени: Милан Стојичевић (30), Тихомир Милосављевић (20), Антал Борбељ (53) и његова супруга Савка (45), а теже су рањене Неванка Деспотовић и Стојка Миоковић, а лакше Савка Стојчевић и Милица Врљановић.

А кад су почели излазити из подрума са подигнутим рукама, хрватски војник Здравко Паритан из Церничке Шаговине, прозвао је Милорада Миоковића (38) и, након што га је упитао гдје му је брат Чедо, убио га из ватреног оружја. Исти војник је мало касније убио и Предрага Циндрића (23), Бранка Милетића (33) и Драгана Милосављевића (23) и још неке припаднике ТО које нису познавали.

На другом крају села, по сведочењу мештанина Јовице Милосављевића (25), датом по изласку из заробљеништва у мају 1992. у Црвеном крсту у Београду, припадници хрватских снага утерали су у подрум Бранка Милетића, групу цивила, међу којима су, поред њега, били и: Љубица Милетић, Цветанка Милосављевић, Ружица Милосављевић, Марица Миоковић и Стојка Миоковић и затим запалили кућу. Ватра на срећу није стигла до подрума, иако је кућа потпуно изгорела, тако да су сви преживели и после тога провели још три дана у подруму Ђорђа Мандића, где су били закључани заједно са преживелима из куће Рајка Стојичевића, док их хрватске власти нису пребациле у затвор у Новој Градишки. Тога дана Јовица је видео како је већ поменути Здравко Паритан из Церничке Шаговине, ногама и кундаком тукао ненаоружаног Милорада Миоковића (38) и потом га убио пиштољем из непосредне близине. Такође је видио и убијеног Јову Савановића (60).

Мара, Милица и Јовица сагласно исказују да су по заузамању села убијени и мештани цивили: Госпава Мандић (40), Миленко Тубић (61) и његова супруга Млађенка (61), Зорка Бакић (45) и Глигорије Миланковић (59), које је побио Стеван Кулић из Церничке Шаговине. То вече су убили и парализовану Анку Миланковић (87) тако што су јој бомбу убацили у кућу.

По налогу хрватске војске у Машићкој Шаговини је покопано 28 лешева, већина под именом, а скупљали су их и покапали њихови рођаци, међу којима и Цветанка Милосављевић, која је морала покопати и своја два сина Тихомира и Драгана.

Са ове локације до 2013, у појединачним ексхумацијама, ексхумирано је и предато српској страни најмање 6 посмртних остатака, уз објашњење да су “страдали у борби”. У октобру 2013. са ове локације ексхумирани су посмртни остаци 19 жртава, од којих је до сада 14 идентификовано. За остале жртве још се не зна ни место укопа.

Село је комплетно опљачкано и спаљено, изузев Задружног дома у коме се налазила хрватска војска све до доласка војника УН.

У Хрватској ова акција се котира као “једна од првих херојских битака домовинског рата, у којој су четници претрпели велике губитке – око стотину мртвих”, док су њихови (хрватски) губици износили 13 погинулих и више десетина рањених.

Иако су у овој акцији убијани цивили и заробљеници, које категорије особа су у оружаним сукобима заштићене женевским конвенцијама, иако су позната имена особа које су испланирале и извеле ову акцију, као и непосредни починиоци убистава, за овај злочин још нико није одговарао ни пред домаћим ни пред међународним судовима.

У Машићкој Шаговини је по попису становништва из 1991. живело 209 становника од чега 189 (90 одсто) Срба, 16 Хрвата и 4 Југословена. Двадесет година касније, по попису из 2011, у овом селу је пописано 7 житеља, 2 мушкарца и пет жена, без ознаке националне припадности.

Саво Штрбац