Мангуплуци у политикантству: СНС, СПН и МИ

Победа Србске напредне странке (СНС) на ванредним изборима (17. децембра), за њене чланове и гласаче била је нешто као природна појава, исто као што су насилници “против насиља” били пресрећни што их је подржао скоро сваки четврти насилнички пробирач, али су, зато, многи медиокритичари и аналитичари онога што се десило сутра или прекосутра, као и добар део обично добро необавештеног света, показали да их је изненадио “висок пласман” др Бранимира Несторовића и његових МИја.

Мада је за др Несторовића тај успех био очекиван јер су он и “његови” говорили “оно што народ воли да слуша и препознаје као своје вредности”, неки од оних који у сопственом “знању” не воле да буду изненађени, веле да су за њега “гласали људи који су се плашили да их Вучић не изда по питању Косова, а који су били прилично сигурни да ће их Ђилас издати око Косова ако дође на власт, односно да је реч о гласовима људи који нису хтели ни Вучића ни Ђиласа”, неки тврде да се то десило јер су и “Несторовић и људи који су на његовој листи релативно афирмисани и да су неко време врло присутни у јавности, и то у врло гледаним… емисијама”, а неки су уверени да је “популарност стекао када је почео да износи ставове који су били супротни здравственој политици Србије, противећи се вакцинацији и мерама заштите”. Нарочито после изјаве на једној штампарској конференцији да му није јасно како се “народ који је преживео санкције, бомбардовање, свакојака малтретирања, уплаши најсмешнијег вируса у историји човечанства”.

Тачно, ово последње пресудило је у његову корист – бар четири пута чуо сам његове медитације о деветнаестом ковиду -, иако се радни људи и грађани нису оптерећивали питањем из којих то разлога, докторских или, можда, личних, он противречи строго препоручиваној вакцинацији. А ја, незналица у свему томе, сваки пут сам се питао како ми се могло десити да га претходних десет година не чујем како у истом или сличном тону прича о оним бројним ковидићима који су угрожавали исте те радне људе и грађане. Или је, можда, у реченом међувремену био толико опхрван озбиљнијим пословима, те му се није дало да сазна за такве беспослице.

Биће да је у питању ово друго, а да се згубидани као ја или онај новинар који ме је питао шта мислим о причи извеснога др Кона, можда Предрага, епид­е­миолога, о зараз­ној болести ковид-19, изазваној вирусом сарс-ков-2, мало безразложно а више неуко бакћемо тамо неким темама из медицинских или тровачких лабораторија. Па сам се присетио како сам десетак година раније присуствовао једном “вирусном” предавању ондашње шефице епидемио­ло­шке службе у Војводини, чија је суштина била садржана у потреби, чак неопходности да се грађани вакцинишу. На крају, уз оно уобичајено “има ли ко шта да пита, њену причу ко­ментари­сао сам подсећањем на прву велику епидемију, ваљда птичју, када се свет позивао на вакцинацију, али многи су то одбили. После је била нека нова епидемија, онда их се још већи број није вакци­нисао. Кад се појавио свињски, или неки други грип, скоро се није нико вакцинисао… Питао сам је није ли све то “процедура” да се оствари пројекат оних који одлучују о људској судбини да се свет­ско становништво сведе на једну деветину (око седамсто мили­о­на), тако што ће, једном кад више нико не буде обраћао пажњу на којекаве грипове, из неке лабораторије бити пуштен вирус од кога никаква вакцинација неће помоћи.

Момак који је водио програм, прекинуо ме је речима: “Илија, немој молим те”, на што сам ја само рекао да и ми то можемо дочекати. Она дама која нам је причала о вирусима, само је оћутала… Сад ми пада на ум да Несторовићу није било до бављења којекаквим врапцима и сличним свињаријама, због чега је и он све те међувремене вирусе прећутао.

Имао је паметнија посла, размишљао је о поновном уласку у политику, ваљда намеран да извади кестење које је претходних двеју деценија бацао у “национална жаришта” Србског покрета обнове (СПО) и Демократске странке – незнано из чијих Двери.

Најпре Србског покрета обнове, пошто су му, како је то 2019. године признао Истиномеру, “монархистичке идеје биле бли­ске”. И не само то, учествовао је “на демонстрацијама против Милошевића годинама”, иако је био “помоћник министра образовања у време озлоглаше­ног Милошевића”. И таман кад је “срушио” Милошевића, “после Петог октобра” добио је, “како се то каже, позив који се не одбија, да се учлани(м) у Демократску странку”.

Биће да му је оно прво, монархистичке идеје, у главу улио Вук Драшковић, неприкосновени предводник Србског покрета обнове, момак који је повелик број нарочито младих људи придобио паролама налик оној избаченој на (за­брањеном) скупу СПО у Нишу, маја 1990 (према Самоуправи, јун 1990, број 5, страна 21): “Све што је велико и величанствено на Косову и Метохији створили су Срби и све у славу Христову. То руше Арнаути, јер бљесак Грачанице, Девича и Дечана смета њиховом закржља­лом погледу. Они би да са српског Косова протерају не само Ср­бе, већ и да здеру и згуле сваки камен неимара… А Хрвати? Где је извор њиховом заумљу? Опет у слепилу пред нашом кул­ту­ром, нашом историјом, нашом демократском традицијом. Је­зик је српски, ве­ћа половина народа хрватског нашег је корена и си­лом је поуни­јаћена и поримљена. Зло је у њиховом ком­плек­су – немоћи… Нека вам се не причини да проповедам трп­љење. Срп­ски народ на Ко­сову и Метохији, у данашњој Хрват­ској, у БиХ, трпио је превише и више неће и не може”.

Недуго затим, можда и без Несторовићевог знања, Драшковић окреће ћурак наопако и, крајем исте године, уочи избора у Србији исказујући да је заинтересован искључиво за власт, одбија било какву помоћ Србима у Крајини, чак и вербалну, за њих нема времена, нити се може њима бавити. “Кад победимо на изборима, сви срп­ски пробле­ми, а то значи и проблеми Срба из Кра­јине, биће ре­ше­ни”.

На који је начин Драшковић размишљао о србскоме националном је­динству види се и из позива његовим присталицама у Босни и Хер­цеговини (где је његов СПО био друга политичка струја по снази, иза Караџићеве Србске демократске странке) да не излазе на изборе и не гласају. Са тим у непосредној вези, записано је на једноме месту да се “не зна колико су Срби, таквим поступком, изгубили посланич­ких места у Скупштини… Срби су могли имати више од половине посланика да су сви гласали. Тада посланици Хрвата и муслимана не би могли изгласати издвајање Босне и Херцеговине из СФР Југославије, па је постојала могућност да се, српским гласовима против сепаратизма, избегне међуверски рат 1992. године”.

Како се Драшковићу није дало да дође до власти, није му било друге но да, не тражећи Несторовићево мишљење о томе, “заоре” нову бразду – у Београду је 9. марта 1991. године организовао (забрањени) митинг против београдске Телевизије, против Политике, против Слободана Милошевића, против бољ­шевичке вла­сти, против свега, којечега и свачега… а наро­чито против Србства. Десет дана касније, Милошевић ће, помало за­бринуто али не показујући љутњу, у једном разговору са мном те захтеве поистоветити са Туђмановим. “Туђману и Вуку Драшковићу газде су исте; овде су стране па­ре у питању, то је издаја”.

На једној трибини у новосадској општинској Скупштини (11. јуна 1991), Мирко Јовић у грубој форми ставља до зна­ња да је СПО једина опозициона странка у Србији која не сарађује са било којом другом србском нацио­налном странком; све док је тако, та се странка и њени шефови морају третирати као издајници. Да то мало ублажим, додао сам по­мињући америчку заставу на Вуковом митингу 9. марта, да су огромне Вукове заслуге за бу­ђење националног духа код срб­ског народа у Србији, али да се он и његово страначко вођство искључиво боре за власт. Јасно сам назначио да огромно члан­ство СПО јесте часно, али да греши што се, уместо за идеју и стра­начки про­грам, веже за Вука Драшковића, једног уистину неурав­но­те­женог политичара.

Вук Драшковић вратио се из Лондона (18. децембра 1991) где се срео са лордом Карингтоном, председником Конференцији о Југославији, па новинарима каже да “Југославија, барем досадашња, више не постоји. Југо­славија 1918. је била велики споменик српском народу за победу у Првом светском рату, па је њеним нестанком Србија после седам­десет две године изгубила тај рат… Они који данас воде Србију на трагичном су путу да изгубе и све остале ратове које је српска војска водила”.

На Бадњи дан 1992. године показују ми летак СПО са потписом Вука Драшковића – летак који је поред Несторовића пролетео неопажено -, који Србе пози­ва на дезертерство, летак који се већ неколико дана дели по Ба­рањи. Аутор летка пита се зашто су бомбардовани Шибеник, Дубров­ник, Осек, Винковци… и сам одговара да србска војска то никада не би учинила. СПО и његови чланови због тога од­бијају да буду таоци ЈНА и траже формирање србске војске. Из летка (вуковски неписменог: таоц, талац), онда наз­ваног “летак српског раскола”, сазнаје се да је “са­дашњи режим у Србији… постао таоц у рукама комунистичких генерала и допу­стио је да се једна праведна борба претвори у окупаторску, а Ср­бија ос­тане без и једног савезника… Садашња власт у Србији ради све да одгоди време мира, јер би то био крај режима у Републици… зато браћо Срби одбијамо да радимо прљав посао за друге”.

Истога дана, у Ваљеву, ваљда да би се оправдао ако га барем Несторовић нападне, Вук Драшковић тврди да онај “летак српског раскола” из Ба­рање није “умотворина” његова или његовог Покрета, већ се ради о фал­сификату. Ту своју тврд­њу поткрепио је захтевом “да их присилимо (Владу Ср­бије, ваљ­да, и ЈНА – ИП) да не учине подвалу да пред Европом изи­гравају миротворце, а испод жита траже на­чина да продуже рат… Србија мора да реагује како она осећа, онако како је реаговало Ва­љево, одбијајући да иде у њихов рат”. Неки су, дакле, као Ваљев­ци, одбили да се одазову позиву за мобили­за­цију, а бројни јадни Вукови Срби правдају своје дезертерство, по­влачење из борбеног са­става оружаних снага, тиме што, на­водно, не знају за шта се Ср­би­ја бори. А то што Србе на запад­ној страни кољу, то није разлог за одбрану, за рат. Десетине хиљада војника из Србије одби­ло је да ратује.

У интервјуу немачком листу Шпигл (21. фебруара пре­но­си га Политика Експрес), на питање “зашто је Србија уопште почела овај рат” и прихватајући (и образлажући) лаж да је Србија не само уче­ствовала у рату, већ и да га је отпочела, Вук Драшковић каже да је “српски на­ционализам испро­во­ци­рао национализам Хрвата”. (Вукову неписменост ваља објаснити: хтео је да каже како су Срби испровоцирали Хрвате). На констатацију Шпигловог но­винара да је “и српска црква против мировног плана”, Дра­шковић неке резерве Србске православне цркве према ми­ро­в­ном плану тумачи као позив у рат, па каже да “трећи пут у овом веку поку­шава један део црквеног вођства да у име косовског мита гурне Србе у ко­лективну смрт. У бици на Косову, пре шестсто година, том навод­но ‘најславнијем листу’ наше историје, погинули су најбољи си­но­ви Србије. После геноцида над Србима у оба свет­ска рата, сада патријарх поново позива на тотални рат, у коме би у неколико месеци умрло два до три милона људи”.

Да ли је Драшковић луд, ил’ не зна шта прича, или је будала (што је најближе истини), из ових његових речи те­шко је доку­чи­ти, али је извесно да се ње­гово наводно срб­ско из још навод­нијег покрета обнове, засни­ва искључиво на до­мишљањима, лажима и мржњи према свему што је у Србству – ни најцрњем србском неприја­тељу не би пало на памет да Србс­ку цркву (“један део црк­веног вођства”, “сада патријарх поно­во”) оптужује за позиве на тотал­ни рат и 1914, и 1941, и 1991. године, како би над Србима био извођен геноцид, “у оба светска рата”, а и у овом локалном.

Последњег мајског дана 1992. године, Вук Драшковић изјављује да је спреман да оде у Са­ра­је­во и тамо се извини (он сам рече: да би се извинуо) муслима­ни­ма и Хрватима за клања која им је приредила србска војска.

И све тако док Несторовић није добио “позив који се не одбија” да се учлани у Демократску странку, у националном погледу различну од Драшковићевог СПО-а само по томе што су за Драгољуба Мићуновића, главнога демократу, Ср­би изван Србије (можда и Срби у Србији) били непо­сто­јећа катего­рија. Небитним се може сматрати што је тај позив послат пошто је у Скупштини, победничким жаром ка­ко-­тако скрпљене демократске коалиције, спаљен изборни материјал од 24. септембра 2000. године, који није смео бити сачуван јер би мо­гао бити искоришћен као потврда да је петооктобарски државни удар у Србији наручен с европског Запада, отуд здушно потпириван и изведен “наранџасто-револуционарно”, доларским или еварским (можда маркантним) “посредовањем” западне фашикратије.

И небитно је што је позив био подржан сазнањем да је један од важнијих демократа “отворио” Народну банку украшен аутоматом, те да је други, демократски директор, једва напабирчио девет евра да “купи” три шећеране са све непрерађеним сировинама и у магазинима затеченим некаквим непродатим угљеним хидратима састављеним од угљеника, водоника и кисеоника.

Треће и остале демократске редне бројеве да не помињемо, а на основу изјаве да се “сад више не зна ко је ко”, само се може претпоставити да је др Несторовић очекивао од “Петог октобра” нешто опипљивије, што га је,можда као неиспуњено, одвојило од политике.

Но, било како било, све то дешавало се у време док се др Бранимир Несторовић на београдском Медицинском факултету, у разним звањима, бавио наставничким послом који подразумева не само познавање предметне тематике и вештину да студентима то знање пренесе, већ и способност да препозна ко је од студената на прави начин прихватио оно што је претходно изложено или у накнадним проверама додатно објашњавано.

Пренесемо ли то на односе у некој политичкој групацији, у Несторовићевом случају: у СПО и у Демократској странци – чије је програме сматрамо пријемчивим -, и позабавимо ли се евентуалним разликама између онога што пише у тим програмима и онога како су Вук и Мићун те програме примењивали или у усменој или писаној форми представљали јавности, онда је јасно да је Несторовићу као “војнику” прво једне па друге групације, било потребно по десет година да схвати где је и на какве “студије” губио време.

Ако је то уопште успео, макар 2019. “признао” да му ни “напредњаци нису нешто при­расли срцу”,због чега се две године касније, кад су расписани избори, вратио политици подржавајући групацију “Двери”, познату по тестерашкој безначајности на политичкој сцени.

Вратимо ли се основној Несторовићевој занимацији, није тешко присетити се његових мангупских осврта на излазак из кризнога штаба ковидског и исто таквих коментара посвећених издраматизованој ковидској епидемији. Његове досетке и о једном и о другом подстакле су неке којима није страна мисао Марка Твена да “кад би избори могли нешто променити, били би забрањени” – а то је нешто мање од пет одсто гласача у Србији и бар десет одсто оних који су гласали у дијаспори -, да њега и његових једно туце угурају у парламент.

Кад се то већ десило, Несторовић је, према објави на сајту Телеграф.тв, непосредно по сазнању да њега и његове чекају посланичке клупе, објавио да је покрет МИ “постао релевантна политичка снага”, те је обећао да “нећемо изневерити људе који су гласали за нас. Рачунамо да ћемо расти и да ћемо за известан период постати доминантна политичка снага у Србији”. Кад се мало охладио од првог победничког узбуђења, обзнанио је да “не смемо правити коалиције. Било би бесмислено, ради неких личних амбиција, изневерити те људе јер би то било једнократно и значило би да смо се продали”. Нарочито због тога што “немамо све информације за доношење одлука и не желимо направити погрешан избор јер би нас то уништило”.

Што ће рећи: не зна др Бранимир Несторовић ни шта га је снашло, није он крив што је изабран, као што није прав ни за своја несрбска лутања током претходних тридесетак година “политичке” каријере. Сва срећа што га је пензија лишила наставничких послова и незнања о ономе шта студенти нису успели да разаберу из његове приче о озбиљном лекарству.

Записано је ово у наивној вери да би недовољно обавештеном бирачком телу у Србији могло користити при покушају да препозна ко и са каквим циљем избацује свеспасавајуће пароле о заштити србског националног интереса и опстанку заиста угроженог Свесрбства.

Илија Петровић