Чији су архијереји Србске цркве

Чији су архијереји Србске цркве

Последњег дана 2024. године, портал “Српска24” (https://srpska24.me/u-sustinu-episkop-backi-irinej-srpska-elita-protiv-srpskog-nacio/), утрошио је непуних десет редова на размишљања владике бачког Иринеја (у свету: Мирка Буловића – 1947) о односу србске елите према србском национализму, како следи:

“Ми, нажалост, немамо елиту. Имамо само остатке негдашње елите, елитне појединце и неке елитне установе. Наша елита је уништавана – и готово уништена – за време Балканских ратова и Првог светског рата, за време Краљевине Југославије, у току Другог светског рата и после њега, све донедавно. Обнова елите у српском народу представља императив наших дана за нашу Цркву и за читаво наше друштво. Али пошто је друштвена и културна елита, ма колика и ма каква била, тема критичких промишљања, значи да има ко да промишља. То је, за почетак, више него довољно. Право питање гласи: ко данас игра улогу елите? Ко су ти изабрани, што реч елита, изворно латинска, значи? Да ли су изабрани они који су, стицајем ратних околности, уз туђе станове и куће у центру Београда, на Сењаку и на Дедињу, од својих родитеља и дедова наслеђивали, с колена на колено, уредничка места, катедре на универзитету и слично? Наследили су и борбу против ‘српског национализма’, заправо против било чега српског, само што су њихови дедови то чинили у име бољшевизма и Коминтерне, очеви у име братства и јединства и социјалистичког самоуправљања, а они, унуци и синови, то чине данас у име демократије и неолиберализма. Црква Православна, поготову зато што је Српска, за њих је била и остала црвена марама у арени за кориду”.

Владици се може добронамерно приговорити што није помињао ону те-ве Пинокиову “елитну” булументу, по много чему сумњиву и мутну, а можда је из “еснафске” скромности пропустио да каже како је, у немањићком времену, србску елиту представљало свештенство које је, по обичајима отаца, заједно са владаром служило Богу. И до Душановог Законика (6857/1349), а и после њега, србско свештенство било је први и највиши сталеж, носилац науке и мисли, са својом светом мисијом служења Богу, истини, прецима и светости истих предака који су – према старој вери и не изневеравајући свету народну традицију служења Небеском Царству – уистину постајали свети.

Не одступајући од народне традиције, и цар Душан (1308-1355) је себе ставио испред властеле, али испред себе је ставио свештенство. Тако успостављен редослед не треба схватити као место у власти, у данашњем значењу. Јер, како је то писао Илија Живанчевић (1898- ? ), свештенство, у то време једини представник науке и знања, стварна елита, “схватало се као мозак и ум свога владара, који му је указивао сву пажњу, саветујући се с њим о државним пословима, које је као владар обављао. А сам владар, који је представљао – по схватању Срба – и ум и силу, одржавао је равнотежу између свештенства, ума и властеле и штитио је најнижи ред. На тај начин, владар је код Срба, код којих је осећање правде необично развијено, схватан као чинилац равнотеже, док је поштовање свештенства било поштовање ума, а не снаге и силе”.

Али, зато, Владику ваља похвалити што је тачно запазио да “обнова елите у српском народу представља императив наших дана за нашу Цркву и за читаво наше друштво”.

Не само “за читаво наше друштво”, већ и “за нашу Цркву” – не рече да ли је мислио на црквену јерархију (нарочито архијереје) или на Живу Цркву -, ипак је ту мала разлика у диференцији.

Ово друго, са Црквом, није могао превидети јер је 24. маја 2022. године, на дан светих Ћирила и Методија, по лаичкој претпоставци овог потписника, учествовао у “заједничкој литургији СПЦ и Македонске православне цркве (МПЦ) – Охридске архиепископије у Скопљу”, на којој је “поглавар Српске православне цркве (СПЦ) Порфирије признао аутокефалност Македонске православне цркве”.

То, у усменој форми, уз констатацију да су “обе земље и два црквена народа означили ову литургију као историјски чин, чиме је потврђено превазилажење 55-годишњег раскола између СПЦ и МПЦ Охридске архиепископије и обнављање канонског и евхаристијског општења”, али и уз обећање да ће “након комплетирања правних докумената, бити припремљен званични акт и обавештене све остале православне канонске цркве”.

Мора бити да “званичном акту” и није поклањана посебна пажња јер је петнаестак дана раније, 9. маја, васељенски патријарх Вартоломеј донео “историјску одлуку о цркви у Северној Македонији” признајући Охридску архиепископију за канонску. Оно што се дешавало касније, била је протоколарна беспослица: поруком “да се заједништво српског патријарха Порфирија и охридског архиепископа Стефана с правом може оценити као чин помирења и сарадње”, Вратоломеј није само похвалио “литургију помирења”, већ је ставио на знање да започетим дробљењем православног хришћанства, његова улога у потпуном уништењу православља још није окончана.

Он је, наиме, октобра 2018. признао аутокефалност, односно независност Украјинској православној митрополији (у саставу Руске православне цркве), да би средином марта 2023. године ту своју разбијачку улогу “оправдао” изјавом да “руска православна црква дели одговорност за сукоб у Украјини” и да руске власти користе руску цркву као “инструмент за своје стратешке циљеве”, као и сопственом спремношћу да помогне у послератном “духовном опоравку” Русије (https://www.tanjug.rs/svet/politika/20706/patrijarh-vartolomej-ruska-pravoslavna-crkva-delom-odgovorna-za-/vest).

О каквој би се спремности и, нарочито, “духовном опоравку” Русије радило, најбоље се може видети из чињенице да су се васељенски патријарх Вратоломеј и римски папа Франциско (најчешће зван Фрања, или Фрањо) крајем маја 2014. године срели у Јерусалиму и тамо потписали “заједничку екуменску декларацију чији је циљ уједињење хришћана”.

А да би то, према писању оних који су се тада затекли на лицином месту, добило на значају, “послије потписивања декларације у којој се позива на приближавање римокатоличке и православне цркве, Фрањо и Вартоломеј су одржали заједничку молитву у цркви Христовог гроба у јерусалимском Старом граду. Свјетске агенције оцијењују да је то историјски догађај у хришћанству, јер католици и православци никада нису били тако блиски доктринарно од велике шизме 1054. године, када је дошло до канонског одвајања и прекида литургијског заједништва западне и источне цркве” (https://www.google.rs/search?sca_esv=594708037&hl=sr&gbv=2&q=vartolomej+i+papa&oq=vartolomej+i+papa&aqs=heirloom-srp..).

Вратимо ли се наводу да је патријарх Порфирије “признао аутокефалност Македонске православне цркве”, добронамерни читалац могао би рећи да се ради о младом човеку (рођен је 1961) коме “мудросни ниво” није баш превелик (један од његових противкандидата при избору у патријарашко звање старији је четрнаест, а други седамнаест година), макар теолог Јован Благојевић изјавио за неку енглеску информативну агенцију, после Порфиријевог избора за патријарха (средином фебруара 2021) да “он припада тој млађој генерацији која се боље разуме и у савремене технологије и начине комуникације са људима… да ће Црква почети на разумљивији начин да комуницира са јавношћу… да је доста предузимљив и очекује да да нови замах многим дешавањима… Неће се везивати само за изградњу храмова, већ на рад са људима што очекујем да буде тежиште његовог деловања”.

Неко мање добронамеран могао би патријарху Порфирију замерити што није малкице мућнуо својом главом, али није његово било да, као “приправник” у патријарашком звању, ишта мења у годину и по дана старом “обећању” Синода Србске православне цркве да ће се СПЦ великодушно одрећи онога свог дела у Маћедонији и уделити му “статус најшире могуће аутономије, односно пуне унутрашње самосталности”, чак и ако се зна да су, за неке, “коментари о некаквом повратку аутономији само празне приче”, те да “канонско јединство значи да сада можемо заједно да служимо и да је наша Црква једнака са другима”.

Није Порфирију било до “мућкања” ичега у свему томе јер је у реченом Синоду био и владика Иринеј, његов многогодишњи шеф и ментор, а заједничко им је – лични екукуменистички однос према римскоме папи.

Што се тиче првога, патријарха Порфирија, поред тога што је при устоличењу, “у екуменском заносу” рекао “Хрватска је моја друга домовина”, на осуду у србској дијаспори (можда и у “домаћој радиности”), као “издајнички и антисрпски чин”, наишло је његово “поданичко… љубљење руке папи Фрањи, поглавару католичке цркве – која упорно одбија да осуди учествовање католичке цркве у Хрватској у усташком погрому српског народа 1941-1945”, утолико пре што је то учинио “против званичног става СПЦ и српских православних верника – да нема помирења са католичком црквом докле год она јавно не осуди грозне злочине почињене над Србима у Хрватској и докле год папа не клекне и не ода почаст српским жртвама” (https://www.koreni.rs/patrijarh-porfirije-ljubim-ti-ruku-papo-hrvatska-je-moja-druga-d/).

Кад је у питању онај други, владика Иринеј, он је свој однос према Ватикану представио “сјајном” беседом на свечаној академији у београдској катедрали Блажене Девице Марије, објављеној 7. октобра 2003. године у београдском “Данасу”, беседом коју је, два и по месеца касније, на двојутарје Никоља дне, преузео сајт “Борба за веру” (http://borbazaveru.info/content/view/603/53/):

“Верујући, дакле, пре свега сви римокатолички верници у сваког епископа, а посебно у првога међу својим епископима, онога који је током низа векова, читавих хиљаду година био и први епископ читаве хришћанске васељене или екумене, док је постојала јединствена и једина хришћанска екумена, надамо се и молимо се Духу Светом да ће поново кад-тад доћи време постојања једниствене хришћанске васељене, када ће, ако се то у историји оствари, као што се надамо и молимо, поново, по древном канонском поретку епископ града Рима, бити први епископ хришћанске васељене.

Данашњег папу Његову Светост Јована Павла Другог (Карла Јозефа Војтилу, Пољака, 1920-2005 – ИП) сам сретао, колико сам могао да, по свом сећању, могу рећи напуклом, набројим четири пута најмање. Три пута заједно са мојом братом митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем, а једанпут са још тројицом епископа, без поменутог митрополита. То је било недавно, за време служења свечане понтификалне литургије у Осијеку.

Сваки пут, како пре десет година када смо први пут разговарали са Његовом Светошћу, тако и прошлог фебруара када смо два пута, једанпут по званичном протоколу, а други пут за приватним обедом, мимо сваког протокола, на позив Његове Светости разговарали. Разговор је увек био срдачан и искрен, у атмосфери љубави и заинтересираности за нас, за наше проблеме и тешкоће, за наш крст, жеље да нам помогне колико је највише могуће. Ми смо били, морам то да нагласим, импресионирани током тих разговора добром обавештеношћу и жељом Његове Светости да прати до у појединости живот и проблеме наше цркве и других православних цркава. Из питања која је постављао то се могло видети и осетити. Наравно, наши одговори су били аналогни и ми смо са узбуђењем у души, констатовали управо то, да у нама не види неке странце, неке мање вредне хришћане.

То је показао поклонивиши нам и епископски крст који даје римокатоличким бискупима и један од његових блиских сарадника нам је касније рекао, једноставно, братски, с љубављу: ‘Немојте мислити, да је то само куртоазија. Да је куртоазија, добили сте нешто друго, можда, на поклон књигу или нешто пригодно. Али, пошто сте добили крст и прстен то вам је порука да у Вама види законите епископе цркве Христове као што види у својим бискупима’. Нас је тај чин још више гануо”.

Занемари ли се Иринејева “ганутост” добијеним епископским крстом и прстеном којима му је православно епископско достојанство изједначено са римокатоличким бискупатом, посебну пажњу заслужује његова “импресионираност” не само војтилопапском “добром обавештеношћу и жељом… да прати до у појединости живот и проблеме наше цркве и других православних цркава”, већ и заинтересованошћу “за нас, за наше проблеме и тешкоће, за наш крст, жеље да нам помогне колико је највише могуће”.

Десетак година раније (средином марта 1992) није било те “импресионираности” јер је Иринеј говорио да се “односи између ка­толицизма и православља данас налазе на најнижој тачки по­сле крсташких ратова” и да ће православна црква одговорити, од­носно узвратити на унијаћење православних верника које је Вати­кан почео да спроводи после краха “тоталитарних режи­ма” у све­ту. А тај одговор Римокатоличкој цркви, као и неким протестант­ским црквама, биће у складу са Јеванђељем: исти­ном, љубављу, духовним јединством и идентитетом православ­ља и цркве, а не силом, злом и лажима.

Тешко је претпоставити да се искључиво јеванђелским принципима може доскочити римокатоличкој агресив­но­сти, чак и уз сазнање да се два-три дана раније одржан сабор црквених православних по­гла­вара у Цариграду “оштро супрот­ста­вио тежњи Ватикана да право­слав­не земље третира као миси­о­нарско подручје где треба успоставити католицизам”. Велико је и питање колику стварну тежину има саборско противљење вати­канској тежњи да изјед­начи православље и комунизам, односно његовој тези да је пра­вославље симбол прошлих времена.

Неки дан касније, владика Иринеј поново је говорио о истој теми, овога пута подвлачећи да је “процес екуменског дија­ло­га и приближавање православних цркава и Ватикана, који је био присутан последњих деценија, данас озбиљно доведен у питање услед агресивне експанзије католичког прозелитизма, насилног покрштавања и ширења уније у земљама Источне Европе у који­ма су срушени комунистички режими”. И њему самом било је ја­сно да Ватикан данас занемарује ставове другог ватиканског кон­ци­ла одржаног четврт века раније, који су на­го­вештавали толе­ран­тно приближавање римокатоличке цркве православним црк­ва­ма. Томе су у прилог говорила и нека зби­ва­ња у бившим тради­ционално православним земљама Совјет­ског Савеза, у којима је ри­мокатоличка црква отворено и намет­љиво успостављала сопствену паралелну црквену организацију (унијатску) по­државајући при томе међу­вер­ске и међуетничке сукобе. Показало се се, за­пра­во, да римокатоличка црква током комуни­стичке владавине у Совјетском Савезу није имала потребе да тамо (толико агресивно) делује, пошто је све те њихове посло­ве сасвим квалитетно обављала антируска ко­муни­стичка идео­логија.

По много чему, и стање у првим двема Југославијама, наро­чи­то у Брозовој, било је истоветно.

Србска православна црква већ је имала великих невоља са “ми­сионарском” улогом Римокатоличке цркве: године 1935, Кра­ље­вина Југославија закључила је са Ватиканом споразум (зван Конкордат) којим се држава обавезала на разне економске и прав­не привилегије римокатоличкој цркви укључујући вер­ску на­ста­ву, признавање црквених празника и друго, а Ватикан на “по­др­шку држави”. Сваком паметном било је јасно ко је у овом спо­разуму испао “једнакији”, тако да су избили немири, Конкордат није ратификован, а србски патријарх Варнава (у свету Петар Росић, 1880-1937) због непристајања на Конкордат, умро је под неразја­шњеним околно­стима, највероватније отрован. Римокатолич­ка црква и онда је настојала да “своје” Јеванђеље усади у биће србског православног света, исто као што је то принудним поримљењем упорно чи­ни­ла током Другог светског рата у Независној Држави Хрват­ској, и као што то настоји да оствари и у нашем времену. Загре­ба­чки надбискуп Фрањо Кухарић (1919-2002), челник хијерархијски чврсто постављене римокатоличке цркве у Хрватској, својим ауторитетом недвосмислено је подржао Фрању Туђмана (1922-1999) и Хр­ватску демократску заједницу у изборној кампањи 1990. године, једнако као и рат против “непо­ћуд­ног срп­ског пучан­ства”. Такође, Кухарић се, заједно са папом Јова­ном Павлом Другим, свим силама укључио “у изузетно ве­што организовану међународну кампању за подршку ‘младој хр­ва­т­ској демокра­цији’ која, наводно, војује против ‘српског бољ­шевизма’ и ‘бизантског православља’. Тако су, уз благослов ка­толичког клера, прогањани, затварани и убијани Срби, тако су широм Хрватске и ван простора ратних сукоба рушене и уни­шта­ване српске богомоље, затирани трагови српске духовно­сти, а сва данашња збивања и настојања да се по сваку цену разбије Југосла­вија и отпор српског народа резултат су колико германског екс­па­н­зионизма, толико и минуциозне и перфидне стратегије рим­ског клера. Главни мотив Ватикана да подржи рушење Југосла­ви­је несумњиво је била управо тежња да се оствари нови продор на исток на рачун православља, о чему сведоче и спаљене српске цр­кве, и смишљене акције ‘чишћења’ српских насеља у западној Славонији, као и скорашњи податак да је већ више од 11.000 српске деце у Хрватској последњих месеци крштено у католичкој вери”.

Нажалост, српски јерарси из нашег времена (помене ли се само друг Невен зеничко-пакрачки – много шта би било загађено) не виде сва та стравична искуства, или заборављају на њих упорно понавља­јући да се у основи хрватско-србског сукоба налазе “унутарнационал­ни про­бле­ми” и пропуштајући своју обавезу да православном србском народу отворе очи пред опасношћу од непоштовања сопствене историје, сопствене културе, сопственог језика, соп­ственог писма, сопствене православне духовности…

Тешко је знати због чега о­ни тако поступају, али је, са тим у вези, инди­кативно држање епи­скопа бачког Иринеја. Наиме, јуна 1990. године, уочи до­ласка Јована Рашковића на оснивачки скуп новосадског одбо­ра Србске демократске странке, владика Иринеј рекао је потписнику ових редака да није расположен за контакте са политичким странкама, пошто он жели да остане саговорник за свакога; као “лош” пример одмах је навео доцни­јег владику будимског Данила (у свету Славка Крстића, 1927-2002) који је де­сетак година раније, на некаквом теолошком скупу, у некој ства­ри, за римокатоличку цркву рекао “да је на путу заблуде”. Та изјава, према Иринејевим речима, отписала је владику Дани­ла као могућег саговорника са римокатоличком црк­вом. Он, Иринеј, не жели да се њему тако нешто догоди.

Бринући о таквим “догађањима”, могло би бити да је владика Иринеј пропустио прилику да види које је врсте и коликог обима била заинтересованост папе Јована Павла Другог не само “за проблеме наше цркве”, већ и за (не)опстанак србскога народа.

На пример.

Почетком августа 1992. године, у данима док се на разним страна­ма ра­справљало о војној интервенцији против србског народа, да ли ће је бити или не и у ком би се облику она могла извести, за Свету Столицу није било недоумице: притискујући Уједињене наци­је да вој­н­е снаге Западноевропске уније и Северноатлантског пакта уву­че у југословенски сукоб, она је себе претворила у рат­нич­ку органи­за­цију. У Италији нису били одушевљени таквом идејом, те се тако могло десити да римски листови Република и Коријере де­ла сера током једног дана објаве три критичка ос­врта на држање Свете Столице, с основном поруком да Ватикан није “светски полицајац у служби Бу­шо­вог светског поретка”.

Први од њих још констатује да изјашњавање за војну ак­цију “н­и­је лако ни за светску организацију, а камоли за европске зем­ље”, и поставља питање када је то црква почела да препо­ру­чу­је упот­ре­бу силе у међународним споровима. Ово утолико пре што у “игри новог светског поретка више није петролеј, већ људска права и он мора показати своје истинске вредности”.

Други коментар, објављен у истом листу, пита папу због че­га то­лико жури да међународне снаге гурне у рат “без јасног циља и маркираног противника… Ма где да је тај непријатељ… морамо са­свим отворено упитати има ли италијанска влада пра­во и потре­бу да тамо шаље своје војнике”. Можда то Републици заиста није јасно, али папи јесте: он у име римокатоличке цркве води верски рат против србског народа и србског православља, тако да су и ци­љ и противник лако препознатљиви.

Онај други, Коријере дела сера, у упозоравајућем комента­ру под насловом “Од­ступање доктрине Свете Столице”, закљу­чу­је да је Ватикан изменио став према рату и да се у случају бивше Ју­го­славије одрекао док­трине да “на насиље не треба одгово­ри­ти на­си­љем”.

Велико је питање да ли је Коријере дела сера извукао добар за­кључак јер је десет дана касније римски Еспресо комента­рисао позив који је папа Јован Павле Други, преко кардинала Анђела Со­дана, упутио Западноевропској унији и Северноат­лант­ском са­везу (НАТО) да својим трупама поведу крсташки рат против Ср­ба. У тексту под насловом “Против српских неверника”, истиче се најпре да Ватикан према Хрватској има однос исте пристрасности као и према Пољској, пошто обе ове државе и нације сматра беде­мом католичанства у борби са пра­вослављем. Део тог коментара занемарујући намерну или случајну грешку о Србији као зараће­ној страни, гласи:

“У оружаном конфликту између Хрватске и Србије, папа је та­кође заузео став да се Хрватска бори за свету ствар незави­сно­сти (као и Пољска) и Света Столица је, информишући о овом су­ко­бу, уважавала изворе само једне стране, католичке хр­ватске… Српска сведочења о злочинима нису за Ватикан била ни прија­те­љ­ски нити поуздани извори… Ватикан већ више од годину дана води кам­пању, у којој настоји да усмери западне земље у војну акцију про­тив ‘српског експанзионизма’. При томе, папин теоретичар, мини­стар иностраних послова Ватика­на Жан Луј Туран, додељује Хрва­тима паћеничку улогу Авеља, кога треба заштитити од срб­ског брата Каина. Шта више, папа наглашава у хрватству предво­д­ничку улогу католичанства и при том јасно ставља до знања да му ислам у Босни не смета, већ само православље”.

(Будући да овај коментар инсистира и на “пољскости” римскога папе – до Јована Павла Другог, све папе били су Италијани -, због оних који хоће да знају, овде ваља навести да је Милош С. Милојевић – 1840-1897 – пишући о збивањима током 1848/49. године навео да је маџарски “учинак”, уз свесрдну помоћ “вечне им браће и сајузника, а у то време небраће и крв­ника српских, Поља­ка”, био “утамањених преко 100.000 душа Срба”).

И, за сам крај, два податка и једно питање.

Први податак: Можда је баш наведено Војтилино “миротворство” било Ватикану “мера” да га 28. априла 2014. године “произведе” у светитеља римокатоличке цркве.

Други податак: На самој средини маја 1991. године “враћајући се” својој наредби “од 9. јануара… о разоружању нелегалних оружаних састава”, Председништво Југославије није се могло договорити: већина чланова била је против своје раније одлуке, те је сада затражила да Хрватска сама разоружа своје паравојне организације и врати недозвољено увезено оружје. Пошто се подразумева да Хрватска није била спремна на тако нешто јер да јесте, она не би ни увозила оружје нити би формирала паравојне јединице, председник Председништва Борисав Јовић поднео је оставку.

Србска забринутост новонасталим условима довела је 18. маја до проширене седници Србског националног већа Славоније, Барање и Западног Срема (без Барањаца јер је седница сазвана на пречац), на којој је договорено да једна делегација скокне до Београда и види може ли се отуд помоћи, али и да се наредног дана, у шеснаест сати, по свим местима организују митинзи на којима ће народ, подршком Борисаву Јовићу, Југославији и захтевом да сви Срби живе у једној држави, исказати своју јединственост.

Овај потписник одмах је “задужио” неколицину Сремаца да крену у “организацију”, уз сугестију да најпре ступе у везу са месним свештеницима и црквеним звонима позову народ на окуп. Истоветна порука пренесена је телефоном и двојици Барањаца.

Предвече зове један од оне двојице Барањаца и пита ко је и са ким договарао да се користе црквена звона јер свештеници тако нешто нису желели да прихвате. Заправо, парох беломанастирски са којим је речени Барањац прво разговарао, нашао се у чуду и рекао да за то мора тражити благослов од владике Иринеја (Буловића); благослов није добијен јер, како је то Иринеј образложио, Црква неће да стане не само иза Србске демократске странке, већ ни иза Србског националног већа, пошто је, за њега, Иринеја, и Србско национално веће политичка странка.

У Барањи, тако, ништа, у Западном Сре­му све је успело; звонила су звона, народ се окупио око црка­ва, одржани су зборови, пружена је тражена подршка, а да ли су слати и телеграми, овај потписник то није ни питао.

На крају, обећано питање.

Може ли Црква као институција допринети духов­ном једин­ству србског народа уколико себе потпуно искључи из по­литике.

Јер, и де­ловање на линији духовности директно задире у политику, ба­рем утолико што се црквена јерархија обраћајући се Живој Цркви обраћа и неким мање или више бројним члановима неке од постојећих поли­тичких партија и придобија их за себе.

И зар србски јерарси не знају да у тренуцима кад је објављивана мо­билизација у србске ослободилачке ратове 1912, 1913. и 1914. године, србским војним обвезни­цима нису слати папирни позиви, него је то чињено црквеним звонима. Војна историја зна да је баш захваљујући тој “процедури” убедљиво највећи проценат мо­билизације на почетку Ве­ликог рата, 1914, имала Србија.

Ту је негде и потврда Иринејевом запажању да ““ми, нажалост, немамо елиту”.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: