Сале Коларевић: ВАРИОЛА ВЕРА 1972. – ШТА СМО ДОБИЛИ МАСОВНОМ “ИМУНИЗАЦИЈОМ” ?
Др Мед. Јасмина Вучић Пеев
Ову несвакидашњу повест започињемо изјавом контроверзног доктора са националних фреквенција, к0рона промотера из 2020. и 2021. године, чувеног по дуплој епидемиолошкој маски на сваком свом ТВ гостовању. Др Горан Беловић је једном приликом рекао у ТВ камере следеће:
“Југославија је платила цену в@ццинације Вариола Вере јер је од в@ццине неколико пута више умрло људи него од Вариола Вере. И то углавном младих и деце.”
Преко пола столећа прошло је од мистерије зване Вариола Вера (у даљем тексту – ВВ), а највећа је мистерија шта су то убацили у нас принудним Вариола ваксовањем читаве нације у тадашњој СФРЈ. До сад неразјашњена мистерија, с обзиром да су здравствене последице тог ваксовања у свима нама, у мањој или значајнијој мери присутне, које год годиште да смо. Дакле, свако ново светло бачено на ову мистерију неминовно се дотиче свих нас! То сам установио после више мојих објава на тему ВВ и брда разно разних коментара, односно сведочења на тему ПОСЛЕДИЦА масовне В@ЦЦИНАЦИЈЕ „против великих богиња”.
Сведочанствима Вариола ваксованих и чланова њихових породица долази се до непобитног закључка да је догађај из 1972. године био биолошко-хемијски напад на човеков неуро-ендокрини систем, на имунолошки систем и, можда понајвише, напад на ЕПИФИЗУ. Само сам из неког разлога изоставио своје сопствено сведочење о последицама „имyнизације” на ВВ.
Неко се из овог биотероризма успео извући без осетних последица, неко није имао среће, неки су и трајно унесрећени, а неки смо баш колосално настрадали од тих В-цепива …
Био сам тек рођена беба (на Сретење Господње 1972. рођен), без свог имунитета а са имунитетом који као новорођенче примам од мајке, када је моја мајка дојиља примила В-цепиво у функцији „заштите јавног здравља”. Потом још једно, с образложењем да јој се прво „није примило”, потом и треће јер јој се прва два В-цепива „нису примила”. И све те супстанце из цепива (читај – отрови и патогени) сам ја попио кроз мамино млеко, јер она није прекидала с дојењем мене. Две године после спровела се (бар у Београду, где сам рођен и одрастао) обавезна рев@ццинација „против великих богиња”. И ову сам примио, сада директно преко игле.
Укупно сам, дакле, четвороструко Вариола ваксован ! Цепивима пристиглим из САД с краја 1971.г., дакле пре избијања „епидемије” у Титославији! Након што је у САД окончано пелцовање „против великих богиња”, остао је неискориштен огроман контигент цепива за ту сврху па се наметнула потреба да се то укористи негде. Изабран је тоталитарни систем у Југославији са јаким култом личности, на челу је Тито као поуздани агент Рокфелера и Црне аристократије из Лондона. Тако су милиони доза цепива допремљени у Југославију, на неколико месеци пре „избијања епидемије” црних богиња почетком 1972.г.
Остаје нејасно и загонетно како сам ја тако „презаштићено имyнизован” од великих богиња, ипак, као дете прележао овчије богиње ….
ЖРТВЕ ЗА МЕДИЦИНСКЕ ОГЛЕДЕ БИРАЈУ СЕ ПО САМО ЊИМА ЗНАНОМ КРИТЕРИЈУМУ
У другом разреду ОШ два пута сам прошао кроз тортуру поновљеног ваксовања зато што са првобитним „нешто није било у реду” и то (гле случајности!) издвојивши само мене из целог разреда! Зашто баш мене и зашто више пута !?
А родитељи неразумни и духовно незрели, па ме нису заштитили од хијена медицинске инквизиције.
Због великог поремећаја растења мог тела, као и врло рано оштећених носећих зглобова, сматрам да је од четвороструког В-ваксовања упропашћена моја епифиза са хипоталамусом. Овако тежак поремећај растења условљен је немогућношћу да се икако затворе ЕПИФИЗНЕ ХРСКАВИЦЕ по свим саставима на телу. Одсуство одлика мушкости (андрон дефицијенција), тежак поремећај метаболизма уз одсуство мишићне масе и константно увећање сала наместо мишића, донели су ми трајно прибијање, сабијање скелета и непрестано кривљење тела (због неједнаких ногу услед необјашњиво раног губитка зглобне хрскавице кукова) – као два паралелна деструктивна процеса с мојим телом. Мишићна маса уз мишићни тонус подржава скелет ка његовом правилном расту и развитку, а то је код мене изостало. Стога је мој скелет, тиме и тело пролазило кроз свој, заправо, контраразвитак. Стога сам све време и као одрастао остајао великим дечаком, са дечачким гласом и стасом. Мушко чељаде без андрогена (мушких хормона) не само да је неформирани мушкарац, већ није ни формирани човек !
У породилишту и после на систематским прегледима, нису ми или нису хтели приметити и неспуштени тестис у кесицу (скротум). Када се тестис задржава у трбушној дупљи под вишом температуром него у скротуму, долази до озбиљних компликација по целокупно здравље. То је битно за нешто много шире од самог полног сазревање мушкарца. Од 14-е године нагло се увећавају проблеми с куковима и кичмом, касапи са Бањице су ми два пута радили ОСТЕОТОМИЈУ кука. А ортопеди пре Бањице годинама нису могли да установе од чега ми болови у нози, упркос безбројним снимањима лумбалне кичме на рентгену и скенеру. Ништа том радиолошком дијагностиком није постигнуто осим што су ми силно озрачили утробу и моје младе кости.
Наравно, нико никад неће поменути колико је за један премлад организам „здраво” толико излагање X-зрацима.
ЕНДОКРИНОЛОГИЈА
Ова медицинска дисциплина почела се развијати с краја 1970-их. До тада се ова област разматрала унутар широког домена Интерне медицине, уже а тек летимично изучавано у Физиологији. У нашој земљи до средине 1970-их нису ни постојале болести као: дијабетес тип А, системски лупус, мултипла склероза и још неке тзв. аутоимуне болести, бројне хипофункције адено- и неуро-хипофизе, као и многе друге болести неуро-ендокриног механизма у организму. Све до 1980-их на универзитетским клиникама за интерну медицину нису постојала ни оделења за „наследне малигнитете ендокриног система”.
Ову појаву несумњиво повезујем са последицама Вариола ваксовања нације из 1972. године.
Целе нације, јер је 18 милиона Југословена под принудом морало да се пелцује „у заштиту од висoко заразног виpyca”. Они којима се пелц “није примио” морали су поново бити пробушени. Ето мојој мајци, дојиљи једномесечне бебице без сопственог имунитета, чак се два пута “није примило” те је тим цепивом пробушена три путa. И наставила ме после тога дојити.
Средином марта 1972., са службеним проглашењем епидемије Вариола богиња кренуло је с масовним застрашивањем становништва. Целокупни апарат безбедносних служби са медијима ставио се у службу ширења страха и панике од „смртоносног виpyca” и болести за коју се мислило да је искорењена. Целокупна јавност у Југославији била је под притиском да се обавезно сви в@ццинишу. Оружане снаге земље такође су стављене у функцију застрашивања и принуде становништва на пелц . По улицама градова пометња и редови на пунктовима за в@ццинацију, у школе су упадали и постројавали децу на обавезан пелц . У радним организацијама, по болницама, диспанзерима и амбулантама, свако је морао бити пробушен. Они које је игла некако мимоишла сами су се пријавили за пелц , из страха да не буду означени као неко ко “угрожава јавно здравље”.
Ипак, у читавој тој хистерији свега 3 (три) пацијента оболела од Вариоле су се лечили на новооснованом оделењу универзитетске Инфективне клинике у Београду. И још 32 оболела пацијента у другим установама. Свеједно, све у земљи је било блокирано, највише Инфективна клиника – БГ.
По окончању „епидемије великих црних богиња” формирано је на Инфективној клиници и оделење за поств@кциналне компликације од ВВ имyнизације (!!). Преко стотину пацијената са озбиљним, најчешће неуролошким компликацијама прихваћено је на лечење на овом оделењу. Податак о овоме може се наћи у књизи „Пола века Инфективне клинике” издате 1976. од Медицинског факултета у Београду.
И моја бака по мајци је средином 1970-их оболела од дијабетеса тип А, са којим је и умрла 2003. године.
Неко „моје време” судбински везано за Ендокринологију одвија се током 1980-их, кад је ендокринологија код нас била још у повојима. У пубертету кроз који никад нисам прошао установљен ми је редак генетски синдром. Отприлике, на основу само једног или два симптома, уз претпоставку о неком наследном патолошком фактору, установљен тај синдром – Sy. Kallmann. Установио ми га пионир југословенске Ендокринологије, др Драган Банићевић. Има тај синдром у интернистичкој Патофизиологији, читао сам, а нема ни помена о оном најглавнијем, најоосновнијем код мене, а то је шта било о ПОРЕМЕЋАЈУ РАСТЕЊА СКЕЛЕТА , то јест и тела у целини.
Нисам ништа знао о сопственом медицинском случају. Све до недавно, кад сам дефинитивно констатовао да сам медицински феномен. Током 1990-их ендокринолози су ме упућивали на опсежне клиничке претраге, без икакве приче и образложења, само – мораш у болницу! А мени се још од адолесценције дубоко увукао страх у кости од белих мантила и њихових инвазивних метода испитивања, па сам упркос мојим нарастајућим боловима и патњама стално одлагао одлазак на, како се тада називало то саблазно здање на Врачару, Интерну Б клинику. Поред тога, био сам апсолутно без икакве подршке и разумевања од стране ближњих и околине. Тих година мислим да 99% народа није никад ни чуло за Ендокринологију (и ендокринологе) а 90% није умело ни да правилно изговори ту реч. Чињеница да такорећи нико не зна ништа ни за појам ендокринологија, додатно је отежавало мој положај у друштву где често влада homo hominni lupus est .
Грандиозно здање на Врачару у склопу КЦС-БГ, саграђено 1920-их. Некадашња Интерна Б клиника, данас Институт за ендокринологију, дијабетес и болести метаболизма ; највећа од свих међуратних грађевина у саставу данашњег Клиничког центра Србије.
У породици нисам имао неопходну потпору, као ветар у леђа да пребродим све клиничке тортуре на Интерној Б. Када немаш преко потребно уточиште у нуклеусу (језгру), а то је ПОРОДИЦА , не можеш бити способан да издржиш све те животне урагане, тешку болест, здравствено социолошке турбуленције. Уз родитељску љубав све је то неупоредиво подношљивије.
Ради се о томе да моје тело мучи мене кроз цео „живот”. Без мушких хормона (андрогена) тело може само да расте, неконтролисано и више у ширине, одн. у простор, него у висину. Не може да се развија, а глас (због дечјег ларинкса) с годинама је све плићи. То је тај страшни парадокс – што си старији све израженија је младоликост и све си више велики дечак. Присутна је преизраслост у екстремитете, танка кожа и гиноидни распоред сала на телу. Скелет без неопходне подршке у мишићној маси (и тонусу) приморан је да се сурвава, прибија. Епифизне хрскавице не могу без андрогена (тестостерона) да се затворе, то значи да скелет (тело) незаустављиво расте и после 25-е и после 30-е ….
Али ТЕЛО РАСТЕ КА УНУТРА , па је на тако ПРИБИЈЕНОМ СКЕЛЕТУ месо нагужвано, наборано. Све су то прогресивни патолошки процеси несагледивих размера.
Овде су присутне и видно неједнаке ноге због рано оштећених кукова, услед чега је моје тело још у адолесценцији искочило из своје осе, изашло из анатомије, у коју се не може више вратити. Временом је све присутнија позиционална урушеност скелета, тј. тела које одаје лажни стас младолике инфантилне особе. Ван-анатомско обличје тела је огроман проблем. Због тога сам, тако наказоидан, подносио принудну а неиздрживу десоцијализованост.
Урушавање тела, те непрестано кривљење (ротирање по саставима свих делова) одвија се по аутомеханизму самоодбране организма – НЕПРЕСТАНОМ КОМПЕНЗАЦИЈОМ И АДАПТАЦИЈОМ .
Ове усађене механизме самоодбране има свачији организам, у мањој или већој мери изражено. Само што већина од нас тога није свесна. Ти механизми се активирају под екстремно деструктивним процесима са телом. Другачије се не би издржало оно што је објективно неиздрживо.
Дакле у мом случају се подразумевају надљудска, надприродна исцрпљивања, тиме и БОЛОВИ .
ВАЖНО! – ИЗ ОСНОВЕ ФУНКЦИОНИСАЊА И ДИСФУНКЦИЈЕ ЉУДСКОГ ОРГАНИЗМА
Организми жене и мушкарца различито су креирани од Творца па им је разлика и у функционисању. Женски организам функционише сложеније од мушког. Како би рекао свештеник Илија Шугајев, аутор књиге Једном за цео живот, то вам је као поређење писаће машине са компјутером. Мушки организам је попут писаће машине, један основни квар и целу машину онеспособи за рад . Женски организам је као компјутер, нема неког основног квара и основног функционисања, све је сложеније и за поправку нису довољне једне мотоцангле и шрафцигер. За поправку компјутера, сматра отац Илија, потребно је више стручних аспеката и сложеније, вишенаменскије алатке од простог шрафцигера. Тако је и у физиолошком смислу. Код мушкарца довољно је да недостаје само тај један основни хормон, тестостерон (андроген), па да проузрокује поремећај комплетне биологије, биоенергије, биохемије, неуро-мио-моторике и хемије мозга мушкарца. Тежи такав квар „писаће машине”, то јест озбиљнији недостатак андрогена угрожава и сам живот мушкарца. Код жене пак, основни хормон естроген је биосинтеза скупине женских хормона од којих је најпознатији естрадиол. Тако да естроген и андроген никако не могу бити еквивалент један другом, како многи у незнању мисле. Прилично је компликовано стручно оспособити покварени „компјутер” да поново ради, тојест лечити оболели организам жене и направити га поново здравим.
У основном смислу, без андрогена у мушкарца губе се све одлике мушкости и тиме све одлике здравља. Без мишићне масе и мишићног тонуса системски се угрожава развитак читавог скелета, тиме и свих везивних, тј. потпорних ткива скелета. Танка кожа је склона инфекцијама. Карлица се временом шири и заузима гиноидни (женски) облик, рамена се сужавају. Готово никаквих карактеристика мушкости нема јер гонаде, тј. полне жлезде остају неразвијене, а само минорни постотак андрогена се лучи из надбубрежних жлезда. Услед комплетне мишићне слабости посредно су и угрожени зглобови. Сви зглобови (састави) у телу: покретни, полупокретни и непокретни. Речју, без андрогена је комплетно здравље у руинираном стању, а укупно здравље се прогресивно нарушава јер с годинама прогресивно опада ниво андрогена у крви.
А прва уметна доза андрогена у мој организам је убризгана тек у мојих 36 година! Поред тестостерона одсутно је и лучење гонадотропних хормона (FSH и LH) из хипофизе, чија улога се састоји у формирању гонадних жлезда (као фабрике природног тестостерона) и других карактеристика мушкости, што функцију аденохипофизе и неурохипофизе чини такође андроморфном.
Нормалан мушкарац расте у висину до уласка у своје пунолетство. После 18-19 година растење се наставља, али само углавном у ширине, у развијеност. И тако до око 25 година живота, када се у потпуности затварају епифизне хрскавице и после 25-е организам мушкарца почиње с процесом старења.
Ово треба да је опште познато?
Код мушкарца, рецимо, с потпуним одсуством карактеристика мушкости (андроген- или андрон-пандефицијенција) растење тела је исто у висину до уласка у пунолетство, потом иза 18-19-е расте се углавном у ширине. Али се и после 25-е наставља с растењем због незатворености епифизних хрскавица. Све присутнија мишићна слабост не може да подржава, подупире све израслији скелет. И коштана маса се разређује те је такав „мушкарац” вечито склон остеопорози, без енергије је и често депресиван.
Поред горе наведеног, код мене је присутан и фактор неједнаких ногу од прерано оштећених кукова. Овај фактор условиће на почетку мог пунолетства страшну несрећу која ће произвести убрзано растење мог тела – на унутра. Такође и константно прогресивно кривљење тела. Врло рано излизана, тојест потрошена хрскавица кука је непознате етиологије (порекло). Исто се не зна и етиологија епифизиолизе главе бутне кости, а због тога сам двапут оперисао кук на Бањици и морао дуго лежати непокретан са екстензијама из кукова. Сама дијагноза – епифизиолиза зглобног простора кука – односи се на спојне епифизне хрскавице у зглобном систему карлице. Не би требало да има везе са епифизом, али има везе са исклизнућем кукова, а то је повезано са поремећајем растења тела.
А са чим је повезан поремећај растења, ако не са неуро-ендокриним центром у средишту главе ?
Конвенционална ортопедија са реуматологијом за многе болести на скелету не зна етиологију. И то незнање је сасвим прихватљиво за алопатску медицину, која је уствари корпоративна псеудомедицина.
Прибијање, улубљивање скелета обично креће од темена главе, јер на том месту је мускулатура најтања па скелет ту најдуже окоштава. Отпочиње уласком у пубертет, кроз који практично никад нисам прошао. Временом, глава се сабија и смањује, а једино што се примети је дежмекост, буцмоликост због нагужваности, набораности меких ткива. Рамена се подижу и прибијају, грудни кош такође, карлица се шири и подиже, ноге се издужују а свод стопала спушта. Иначе радиолошки дијагностички апарати не могу да региструју појаву сабијања скелета преко зглобних структура. То је могуће уочити само преко морфологије меких ткива, односно недовршеног мишићног хабитуса у таквих дечака. Код телесно недозрелих особа не мора бити присутно и оштећење интелигенције, мада шаблонизовани интернисти – ендокринолози увек циљају на могуће и менталне поремећаје.
Чим се завршило с растењем мог тела у висину почело је и кривљење, оно је незаустављиво јер тело, будући избачено из своје осе, мора да се криви докле год расте. Физијатријски гледано, нарушена је статика тела и поремећен кинетички ланац . Кривљење тела има своје полазиште из померене карлице (тачније од стидно-препонске симфизе), кичменог стуба и лобањског пршљена Атлас. Подразумева се и померање тачке тежишта тела.
Анатомија са физиологијом каже да је, у кинетичко-статичком и физиолошком смислу, одређено сваки део тела повезан са одређеним кичменим сегментом. Глава (кранијални део) и рамени појас за вратни (цервикални) део кичме ; грудни кош (торакс) за грудни (торакални) део кичме ; за лумбо сакрални део карлични склоп ; из лумбалне кичме полазе дугачки нерви за ноге. Начин кривљења, уједно и сабијања кичменог стуба одређује и начин кривљења, уједно и сабијања тела у целини. Глава, врат и рамена ротирају око цервикалне кичме пратећи кривуљу исте. Грудни кош са свим ребрима и грудном кости ротира око торакалне кичме пратећи кривуљу исте. Карлични склоп ротира око сакралног и доњег лумбалног дела кичме, пратећи кривуљу исте. Руке и ноге такође се на свој начин криве, односно ротирају преко својих зглобова. Паралелно свеопштем кривљењу (ротирању, завртању) свих делова тела одвија се и процес непрекидног улубљивања, одн. урушавања тела. Урушавање тела је позиционално, не структурално. Разумљиво да прибијен, урушен скелет континуирано врши притисак на унутрашње органе! Посебно је то стравично са главом, константно се смањује запремина лобање, мозак све мање плива у церебро-спиналној текућини (ликвору) те је и његова исхрањеност преко ликвора проблематична. По правилу, све кранијалне шупљине су сужене, дугодеценијски је притисак на дисајне путеве и очне дупље. Удахнути никад не могу дубоко.
ЕПИФИЗА . ИЛИ, ЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ – ПОСЕДУЈУ ГА „ЕЛИТЕ” ДОК ГОЈИ ТУМАРАЈУ У МРАКУ
Наведени деструктивни телесни процеси одвијају се по принципу непрестане компензације и непрестане адаптације. Ови самоодбрамбени механизми организма су условили да се мој организам једноставно, током дугих година надљудских и надприродних болова – самоорганизовао. И ни једним другим узроком нису оволико деструктивни процеси са телом објашњиви, осим да се сагледа у којој мери су оштећени епифиза, па и хипоталамус. И зашто су толико оштећени ?
Конвенционална медицина једноставно је немоћна да ово растумачи. На универзитету медицине епифиза (Glandula Pinealis) се не изучава баш ништа. Хипоталамус (HypoTallamus) тек нешто мало, крајње недовољно. Иритира чињеница да се епифиза изучава на универзитету за Јевpeje, док на универзитету за Goye ни најмање! У езотерији се изучава као: Треће око, духовно око, око ума итд .
Пинеална жлезда је величине зрна грашка, облика борове шишарке. Зато се још назива Шишарчица. Смештена је у строго геометријском средишту мозга, тачно између преграда које раздвајају мождане хемисфере. Анатомски се састоји од жлезданог и фиброзног (влакнастог) ткива, као и фоторецептора. Истраживања су утврдила да у њен анатомски састав улазе и ћелије нашег ока. Данас је код свих нас у већој или мањој мери епифиза калцификовала, баш као што је наш интерстицијум (све телесне текућине) углавном ниже ph вредности што му даје киселост. До примене корпоративне медицине с почетка XX века, човеков интерстицијум је био више алкалан, епифиза успореније него данас калцифицирала, рађали су се велики научни Умови попут Достојевског, Тесле, Миланковића, др Рајфа и осталих. Примећујемо да наше савремено доба уопште нема тако бриљантне надУмове као некада? Људи су генерално све мање здрави и мање интелигентни, а са немислећим, умно ограниченим људима лакше се манипулише.
Епифиза регулише лучење природног хормона сна – мелатонин. Ово додатно објашњава чињеницу због чега оволико имам проблема са сном, па још удружено са константним дугодеценијским боловима, који по својој природи и интензитету уопште нису предвиђени за људску врсту! А са таквим и толиким мега-боловима морам да се носим даноноћно, без паузе и прекида, ево већ преко 33 године у континуитету. А без континуитета и скоро читавих 40 година.
Деструктивни процеси непрекидног кривљења (завртања, ротирања) и урушавања тела (растења ка унутра) су заустављени тек са првом андрогеном инјекцијом после 36 година старости! Тек су ми се тада затвориле епифизне хрскавице и први пут је моје тело стало с растом. Осим што је одмах сузио карлицу, покренуо раст мишићне масе, тонуса и омогућио да имам глас према мом животном добу, тестостерон ништа спектакуларно није направио са мном из разлога што сам вечити зависник од андрогених инјекција. Напротив, на дугорочном плану ме је само увео у још дубљу агонију тиме што ме је одржао у „животу”. Да га нисам почео примати, убрзо бих се од сопственог тела морао угушити, с обзиром да се пред крај преандрогеног доба урушавање и кривљење тела одвијало брзином геометријске прогресије! Убрзо би ме усмртило властито тело и то за мене подразумева једини могући спас – страдања би била прекраћена заувек.
Овако… попреко свих 210 састава на телу тетиве и лигаменти су скраћени, нерви прикљештени а мишићи згрчени и у вечитом спазму.
Овакав сам до данашњих дана.
НЕ ДАО БОГ ДА МЕ КОРПОРАТИВНА МЕДИЦИНА ШТИТИ И СПАШАВА
Чини се, нису негде ни важне све описане и неописане страхоте и пакао, важно је да сам четвороструко „заштићен” од виpyca великих богиња ….
Нису негде важне ни све оне знане и незнане паклене муке деце трајно оштећене од аутизма, важно је да су та деца вишеструко „заштићена” од шарлаха, непостојеће дифтерије, малих богиња …
Ово није сарказам, ово је перцепција за имбециле.
Цепива су у најмању руку руски рулет. Цепивима уништене особе принуђене су лечити се довека као нешто неизбежно. Форма и начин лечења од последица “имyнизације” разликују се од особе до особе. Али оно што (нам) је свима заједничко је да сва та лечења веома коштају, јер припадају неконвенционалној, природној медицини. Нешто од тога се чак подразумевано налази с друге стране озакоњеног безакоња .
Форма болести и лечења је променљива, суштина остаје иста довека.
КОРПОРАТИВНА СТРУКА, ЕНДОКРИНА И ОСТАЛА
Од распада СФРЈ Cpбија се неформално сматра земљом трећег света. Код нас не постоје референтне лабораторије за прецизну анализу узорка културе ликвора. Немамо референтне лабораторије за анализу деловања канабиноида (из Конопље) у крви за случајеве одређених болести које се најбоље, или једино лече приправцима на бази канабиноида. Мањкамо у капацитетима за дијагностику па је она непотпуна, неодговарајућа, а све зато што немамо референтне установе. И ово траје већ неколико десетлећа.
Немамо много тога у земљи где је дијагностика генерално незадовољавајућа. А зато смо у доба пЛандемије имали необично ефикасно качење дијагноза на болести „изазване виpycима” и њиховим сојевима које нико никада није ни изоловао!
Низ новокомпонованих болести непознате етиологије (порекла) се у нашој земљи појавило после Вариоле Вере 1972.г. Додељени су им разни називи а најмасовнија је група такозваних аутоимуних оболења. Свако од научног интегритета ко иступи у јавност макар и само са предпоставком (suspecta) да узрок многих модерних болести треба тражити у патогенима, тј. патогеним протеинским формама у тело придошлих из тзв. „антивиpyc” цепива, имплицирајући да су цепива главни узрочници и преносници болести, по правилу бива изложен јавном подсмеху и медијској хајци, уз претњу одузимања лиценце за рад са трајном екскомуникацијом. Ако настави са научном делатношћу у том смеру, доводи свој или живот своје породице у питање. Зато ће се највећа већина медицинских делатника определити за рад у року своје службе, где ће уживати углед ауторитета доктора медицине, ићи по свету на плаћене симпозијуме једном-двапут годишње и придржавати се међународних медицинских конвенција.
Такође, нигде на интернету није могуће изгуглати конкретне податке о којим би се то патогенима могло радити када су у питању цепива „против заразних болести”. Јер је извесно реч о модификованим бактеријама из биолабораторије (о томе нешто после), као нарочитом средству за модерно биолошко ратовање. Онда би цепива требало да представљају модерно биолошко-хемијско оружје за онеспособљавање живе силе?
Једноставно, у простору јавне речи не може се доћи до пуне истине, па ни на интернету где често циркулишу полу-истине, које су рђавије и од самих лажи. Састав цепива је традиционално пословна тајна и свако ко би се усудио да на глобални интернет простор изнесе ШТА ЈЕ ТО У ЦЕПИВИМА ШТО КАД УЂЕ У ТЕЛО НАЧИНИ НАС БОЛЕСНИМ – не би се још дуго надисао ваздуха.
Анализама крви оболелих од неких тзв. аутоимуних болести (у нашој земљи насталих од средине 1970-их година) откривене су одређене патогене протеинске форме, тојест модификоване бактерије које имају своје име и могу живети без кисеоника у организму довека. Имуно систем организма оболелог стално напада бактерију која лучи отрове унутар организма, па су зато антитела у оболелог вечито повишена. А повишена антитела и јесу имунолошки одговор организма на отрове у себи. Корпоративна медицина то назива како организам напада самог себе, као органски проблем непознатог порекла. Средином 1970-их је код нас откривена једна таква бактерија (са својим именом и називом из реда својих сојева), очито у лабораторији произведена од пре и у тело очито убачена као патогени агенс. Убризгано, нађимо корелацију… путем масовне „имyнизације од великих црних богиња” из 1972. и рев@кцинације од истих из 1974. године ?
Ако је потребно изнаћи модел како да се убаце одређени патогени агенси у читаву нацију једне државе, онда је најделотворнији начин стварање проблема у виду фабриковања епидемије неке високо заразне болести, затим програмиране реакције на државном нивоу и наравно изналажење решења у виду тоталне „имyнизације” становништва. Разуме се, реч је о несувереној држави.
Није ли Вариола Вера из 1972. била управо огледни полигон за такво што?
Неке од мајки аутистичне инвалидне деце, које су се одважиле да о самосталној режији раде анализе крви своје деце, питају мене: “Јеси икад радио анализу на Борелију, сој спирохету из реда Борелије или на неке паразите?”- основано сумњајући да се све време и у мом телу налазе неке од ових патогених формација. Ово ми није и неће никад препоручити неко из Струке, јер би се онда отворила пандорина кутија и неминовно се наметнуло, по себи, питање последица на здравље од ранијих “имyнизација”….
Поента деловања биохемијског оружја за масовно уништење је – онеспособити човека. Направити га трајно болесним, намученим и за цео свој век потребитим, зависним о фармако производима Хоботнице. И увек се испостави да је коначна мета мозак. Наравно и епифиза.
Пинеална жлезда (епифиза) је угрожена и деценијским тр0вањем пијаће воде, усипавањем флуора у облику хемијског једињења флуорид, услед чега је убрзана калцификација епифизе. Флуор већ деценијама представља и хемијски метод за масовно затупљивање. Када смо били мали у школи су нам делили флуорне бонбоне, као добро је за наше зубе. Током недавне пЛандемије, насилна мерења телесне температуре инфрацрвеним зраком такође беху уперена против питуитарне регије у глави, то јест епифизе, хипоталамуса и хипофизе. То још више важи за инванзивну методу „тестирања на к0ронавиpyc” којом се пробија остеохондронална мембрана између носне шупљине и унутрашњости главе, тојест селарне регије где је смештена хипофиза. На врху дугог штапића је нанофиброзна ватица, у томе су налазили под микроскопом чак и синтетичке паразите моргелоне!
Дакле, нисам имао никаквог начина да пред ендокринолозима и неуролозима укажем на упропашћену ми епифизу. Они само признају, а и знају за аденохипофизу, неурохипофизу и хипоталамус. На студијама Медицине епифиза је једна мала безначајна жлездица у мозгу. Сем тога, од чега упропашћена, од отровне в@ццинације? Како кад су в@ццине „највеће достигнуће савремене цивилизације”?
Струка хоће да веома много манипулише са дијагностиком, кад у томе имају неки интерес. То им особито даје карактер корпоративне Струке. Код неуких пацијената то пролази неопажено. Код упућених пацијената, ако било шта прозборим што може нарушити њихове окоштале клишее, одмах уследи написмена сумња на моју менталну исправност. А са медицинским естаблишментом није се шалити. Иначе, ендокринолози свако мало па стављају акценат на моју “неочекивано” очувану интелигенцију.
Кључ свега је у обличју мога тела. Због дисанатомске пре(из)раслости на унутра, оно је све време сакривено унутар себе. Тело ми је у крипто формату, не може се видети стварно стање. Видљива спољашњост је фиктивна, присутан је ПРИВИД неприродно младолике, уз то и гојазне особе. Занимљиво да ја имам материјалан доказ да нисам гојазан – са антропометрије из референтне установе за спортску медицину. Него, по среди је нагужвано и наборано тело које само одаје привид гојазности, псеудо-гојазност јер нема вишкова утробног и поткожног сала. А реч је о егзактним мерењима.
Међутим, ендокринолози не признају резултате никаквих мерења и „метрија” изван њихове установе на Клиничком центру (!?). Штавише доживео сам да зарад квалификовања мене као „гојазног, масног, адипозног (надувеног)” наштелују резултате телесних мерења на Dexa скенеру. (Само не знам јел’ тако раде и са другима, или само са нама “реткима”…) А све у сврху да се не обелодани моја основна проблематика, а то је нагужвано тело на прибијеном, одн. ка унутра преизраслом скелету. Овај феномен никако не може медицински да се објасни ако се игнорише статус епифизе.
Из неког разлога они на све начине настоје да оспоре мој медицински феномен.
Модерна алопатска (псеудо)медицина је „расцепкала” човека на ортопедију, реуматологију, нефрологију, физијатрију, неурологију, психијатрију, ендокринологију, кардиологију, дерматологију, имунологију… питање је који би се специјалиста одређене стручне области уопште могао бавити статусом епифизе? Кад они и о хипоталамусу једва да ишта знају.
Ако лекари не знају, неће да знају истину о мени и мом ултра ретком медицинском случају, шта тек очекивати од лаика, од обичних и медицински неписмених људи? А живети са телом које се налази у крипто формату, односно не може се видети стварно телесно обличје, одиста представља социолошки феномен којег нико није свестан! Људи углавном суде и резонују само по спољашности, док им је суштина непозната. Суштина се „не види”… Ово је без разлике заступљено и код побожних и код непобожних, обзиром да су ретко коме познате основе функционисања људског организма. Људи не праштају кад ниси као они, попут осталих, кад у нечему одступаш од свих осталих. 
По свему како су поступали са мном, све ми делује да процес депопулације, преко медицинског сектора а посебно службене Ендокринологије, траје деценијама пре К0вид пројекта и почетка примене екстерминације човечанства. Само је депопулација била дискретна и примењивала се углавном на ретке болести, односно на оне са назови ретким генетским синдромима. И током к0вид пројекта имали смо за нано-в@ццинацију већи притисак на немоћнима, хронично болеснима и код Удружења за ретке болести.
Проверено!
И СОЦИОЛОШКИ ФЕНОМЕН
Ништа посебно са мном није било до времена када треба ући у пубертет. Уместо пубертета, наступили су здравствени проблеми један за другим, толико да ми је и детињство скраћено. Једном сам у Средњој школи био и жртва вршњачког насиља, због моје спољашности узроковане заостајањем у физичком сазревању. Почеци моје принудне десоцијализације настају са уласком у пунолетство, од тада (па све до данашњег доба) принуђен сам пред другима или скривати или „смањивати” своје годиште. Са годинама, како бејах све старији, контрадикторно сам деловао све млађи у очима других. Услед све већег одсуства андрогена, гашења метаболизма и све плићег гласа, беше све већа мишићна слабост и све израслији скелет. Преко збијеног скелета прераслог на унутра тело је све више нагужвано, наборано, најастучастих меких ткива и немогуће је на око проценити моју животну доб, ни приближно. Нисам знао шта ми је горе кад моји саговорници упорно инсистирају да одговорим на питање “дечко, колико имаш година?” – да ли смањивати годиште или једноставно не одговарати на таква индискретна инсистирања…
Не можемо очекивати од људи да разумеју оно што је недоступно њиховом уму, али можемо очекивати елементарну пристојност кад сретну „великог дечка” са још већим стопалима да не задржавају пажњу на огромном броју његове обуће, уз често нападно кикотање или еуфорију. А зато ником не пада на памет ни да предпостави како уопште долазим до тако огромне обуће, за моја стопала несразмерно прерасла према мојој телесној висини. Још мање да се, уместо нападног задржавања пажње, понуде за помоћ око набавке ем велике ем специјалне обуће према мојим посебним потребама?
Целокупна моја физичка појава изазива недоумицу и неверицу код људи. Непрестано грчење мускулатуре услед болних спазми, неука особа ме доживљава као неког од кога треба зазирати, чак и склањати се. Док је телесни парадокс све присутнији. Највише због начина скупљања тела, ширења и подизања карлице, као и скупљања (сабијања), подизања и ротирања раменог појаса око све сабијеније и нагужваније главе са вратом. Да је глава све мања а рамена уздигнута и сабијена, то нико не примети. Оно што се примећује као оптичка варка је да сам телесно „развијен” па су многи прегпостављали да се бавим неким спортом, рецимо борилачким. Шта па кога занима да су та моја збуњујућа рамена управо прибијена, уздигнута и да непрестано ротирају око моје све прибијеније и такође заротиране главе с вратом, која се током деценија тако скупљала да само Бог зна како сам уопште још у животу и како имам разума…
Не само даљњи већ и моји ближњи нису поимали мене и мој парадоксални феномен. Људи суде углавном по оном што виде и чују, по спољашности, а моја спољашњост скрива у себи тело урушено и тешко болесно, никако здраво, па још спортског типа! Али, невероватно колико људи умеју бити сурови спрам нечег непознатог им, у односу на некога ко је различит од свих других људи! Моја керуша пасмине Немачки Овчар имала је према мојим телесним и нетелесним мукама више саосећајности од свих људи у мом окружењу! Речју, моја контраверзна спољашњост, па моје честе компензације главом, удовима и др., иритира многе око мене и из загонетног ми разлога обавезно настоје сазнати годину мог рођења. Нисам од људи остављан на миру чак и у манастирима које посећујем.
Може ли да се погоди годиште ове мушке особе? На овој слици имам 32 г. Тело је нагужвано, наборано преко прибијеног скелета. Плус без андрогених карактеристика. И то је чињеница. Све остало што се „види” је оптичка варка. ]
Телесне муке, болови и хендикепи, ма колико били несносни, увек су мањи од психичких, тј. душевних мука кроз које сам дуго времена пролазио због мојег абнормалног парадокса са телом. Одело такође крије од људи стварни статус мог тела. Због наказности тела престао сам дефинитивно после 25-е године да се купам на отвореним водама, што додатно штети мом укупном здрављу, између осталог што сам дотле био добар пливач. На пример, у својој 13-ој препливао сам Дунав код Шаренградске аде, хладан у пун вирова Дунав низводно од Вуковара.
Да буде најгоре, ни саам нисам скоро ништа знао о себи, ни шта се са мном одвија, само сам знао да трпим неподношљиве болове и муке кроз дуги низ година.
Споља гледано, ништа што је стварно на мени није видљиво. За људе је ово иритантно. Чим наступи моје објашњење у прилог мог изгледа, мог понашања, одсуства концентрације а условљено тешком, у свету јединственом болешћу и поремећајем, суочавам се са:
„Ниси ти видео стварно тешке и непокретне болеснике по болницама… а ха, ниси ти видео праву муку, немаш право да се жалиш… види колики си, к’о од брега одваљен…” И све ми се пребацује под види, види се – не види, “Али на теби се НЕ ВИДИ ништа”… итд .
Наравно да се НЕ ВИДИ када ми се цело тело налази у крипто-формату!
Или: „Види Салета, ми сви старимо, пропадамо а он све време остаје исти, не мења се уопште ?!” Пребирају се у чему је тајна мог чудесног опстанка „вечно младог”… и наравно јавља се и завист (?). Премда заиста нема на чему да ми се завиди. Предпостављам да им горку недоумицу, из које се рађа и некаква завист, представља појава да “дечак” пун неких „тикова и осталих неартикулисаних покрета” (то су моје компензације) тако искусно збори, као неко ко је 15-20 старији. А уствари, за 15-20 година су ме уобичајено “подмлађивали” због лика и стаса неодговарајућем фактичкој животној доби.
Тако сам и за многе око себе несвесно био огледало стварности. Сопствени карактер би нехотично сагледали у мојој ексцентричној и јединственој антрополошкој појави, баш као у огледалу.
Жалосно, са оваквим статусом не можеш ни имати ближњег. Оно јако мало искрених ближњих, што су остали уз мене и нису побегли, је показатељ да су МЕ УПОЗНАЛИ. Само онај ко ме добро упозна и таквог ме годинама познаје, има разлог да ме не напусти, прихвативши ме таквог каквог ме је Бог саздао. А многи, да не кажем скоро сви, нису спремни на то. Своју малу жртву они ће испунити према онима код којих је све очевидно; док код мене, коме је тело сакривено унутар себе и мучи га цео “живот” властито тело, по неписаном правилу исказаће осуду наместо и само жеље ка икаквом проникнућу у реалност.
Објективно, имао бих на овом скученом простору још много тога значајног, па и отрежњујућег казати у прилог мог медицинског, социолошког и антрополошког феномена, да ми није неиздрживо мучно. Онда се немам чему чудити што људи не могу да издрже ни да слушају (читају) о оном што ја живим деценијама, кад је и мени самом веома мучно приповедати о томе… Најмучније и најжалосније, што и рођена мајка никада није могла да ме схвати, упозна и прихвати таквог, па ме је и мајчинска љубав напустила још веома рано.
Људи су у вечној полемици који су болови и муке реално највећи за човека… Ипак, сама поставка питања и извођење градације је од другоразредног значаја. Не можемо схватити да је од прворазредног значаја МУКА КОЈА СЕ НЕ ВИДИ И НЕ ЧУЈЕ . Е, та мука је највећа – кад си саам и немаш коме да се повериш. Тако немаш никог покрај себе с ким би могао поделити добро и зло, радост и тугу, срећу и несрећу.
Када ово схватимо, успећемо и да спознамо колики је заиста бол и страдање сваке нерођене бебе у мајчиној утроби уморене, као апсолутно чистог и невиног Божјег детета. И коликог је огромног бола производ тај неми урлик ; уопште, огромно страдање, за људе нечујно и невидљиво.
ЦЕПИВА – ПРОЈЕКАТ ЕУГЕНИКЕ
Ко би рекао да сва ова, оваква и оволика страдања имају свој корен у упропашћеној епифизи и комплетној питуитарној регији интрокранијума, односно у вишеструкој „имyнизацији” из најмлађег могућег животног доба?
Повезујући чињенице, тврдим да неспорно имају.
Боље за нас ако што пре схватимо, у свету постоји извесни, реални ЕНТИТЕТ који настоји да нас људе драстично разреди, трансхуманизује и на крају дехуманизује. Тај ентитет, који себе сматра елитом а нас човеколиком стоком (Goyi), запосео је комплетан хемијско – фармако – медицински систем и од тога направио свој псеудомедицински и псеудонаучни систем глобалне власти. Кабалисти поседују најнапреднију технологију, знање и моћ којим манипулишу Goyi-ма, држе Goye стално у мраку незнања а све у циљу тоталног поробљавања човека и, најновије путем тзв. Зелене агенде, уништења свег живог света на Планети.
Дакле, обзиром да поседују технологију о каквој ми људи можемо само сањати, није им тешко исконструисати, фабриковати и изрежирати неку, рецимо велику епидемију, ако у томе налазе одређени свој интерес као глобални хегемон.
Овакав систем глобалне власти траје и до век и по уназад . Мада неки тврде да траје и вековима уназад .
Нећемо ићи у далеку прошлост. По свршетку Првог светског рата избила је епидемија такозваног Шпанског грипа. Данас знамо, нити је био „Шпанац” и нити био грип, но највећи до тад еугенички пројекат Кабалиста. Да се није радило о никаквој грозници (тј. грипу, инфлуенци) научно је потврђено кроз више повезаних експеримената са оболелима и здравима који су заједно боравили на острву у склопу луке Бостон. Крајем 1919.г. др Милтон Розенау, професор на Харварду, као организатор велике огледне студије то је и публиковао у стручном магазину Journal of the American Medical Association . Зараза се ширила из војне базе Форт Рајли у Канзасу (Fort Riley) где су сви амерички војници, повратници из Рата у Европи, били в@ццинисани. Масакр десетина милиона људи широм света, вишеструко већи од масакра претходним Великим ратом, успешно је обављен системском в@ццинацијом. За ту пандемију се данас исто зна да је велика већина умрла од бактеријске пнеумоније, да су умирали само в@ццинисани „против грипа” и да је цео поступак „имyнизације заражених грозницом” водио прадеда Била Гејтса по бочној линији.
Пола века касније, довољно времена да се та епидемија заборави, избила је епидемија Вариола богиња у СФРЈ. При том, још 1930. године харала је епидемија великих црних богиња у Краљевини Југославији и наводно однела много живота, али о овој епидемији се скоро ништа не зна. Зашто? Зато што се кроз њу није пропагирала масовна „имyнизација”, тј. рекламирала в@ццинација?
Пола века је протекло и до пандемије коp0навиpyca, довољно времена да се и Вариола заборави. Временска дистанца од епидемије црних богиња је велика, форензички докази (ако их је уопште било) о стварном узроку избијања епидемије Вариоле су брижљиво и одавно уништени, а директни учесници догађаја и тако потенцијални сведоци су под заветом ћутања или умрли до сад . Тако, велико неповерење у званичну верзију из године 1972. не треба да се доводи у питање. Мистерија око тзв. „нултог зараженог” траје и преко пола века после Вариоле. Не заборавимо да је чак и кључни играч ванредног стања и насилне „имyнизације” становништва, ЈНА пуковник Хенеберг (пореклом Немац) накнадно признао да није сигуран да је хаџија из Меке, Ибрахим Хоти са Косова донео виpyc Вариола богиња. Хотијев брат из Новог Пазара, Халил Реџепи је први умрли од Вариоле на београдској Инфективној клиници, а да при том остаје нејасно како није пола Србије заразио на свом санитетском путу Нови Пазар – болница у Краљеву – универзитетска клиника у Београду.
С обзиром да је званична верзија догађаја из године 1972. пуна нелогичности и сувише мистификована, сасвим оправдано се сугерише на тражење одговора шта су уствари вариола богиње и како та болест настаје. Из историје медицине знамо да је вариола проглашена високо инфективном болести са огромном смртношћу тек од када се на Рокфелеровом Институту за фармако-медицинска истраживања (почетком XX века) почело са израдом профилактичког цепива против виpyca вариоле. До двадесетог века се није тако сматрало.
Мада не треба заборавити ни да је прва в@ццина, Џенерова прото-в@ццина из око 1800-те, била направљена у сврху заштите од крављих, тојест великих богиња и да је њен назив управо Variola Vaccae, што у преводу значи „кравље богиње”.
Болничка неговатељица из XIX века која се сматра мајком медицинских сестара, Флоренс Најтингејл (Florence Nightingale), забележила је средином XIX века у свом Дневнику из војне болнице да је лично видела како се болест вариола шири из нехигијенских болничких услова. У војним болницама њеног времена владала је велика нехигијена, са врло ретким дезинсекцијама.
Тексашки лекар и природњак Чарлс Кембел (Charles Campbell) истраживао је стварне узрочнике настанка и ширења вариола богиња, у Мексику и Тексасу где је крајем XIX века харала епидемија. Главни заморчић био је он сам, јер је дуго боравио у карантину међу оболелим пацијентима. Године 1900. објавио је свој научни рад : Резиме експеримената са вариолом . Др Кембелу није пошло од руке да се инфицира вариолом, иако је све учинио да до тога дође пребивајући у сталном контакту са зараженим и оболелим особама у карантину. Онда се сетио да испита понашање инсеката у условима изразите нехигијене која је владала највише међу сиромашним црначким становништвом Тексаса. Исцрпним радом установио је да су најупорнији инсекти они који живе у болничким креветима, уживају у нехигијени и необично су интелигентни. То су паметне креветне бубе крвопије – СТЕНИЦЕ (лат. Cimex lectulartus). За њих је др Кембел непобитно утврдио да су једини преносници великих црних богиња. И да ове богиње не угрожавају унутрашње органе оболелог, већ се само ради о тешком кожном оболењу. А ако се удахне прах од сасушених црних макула и унесу се бацили, постаје и дисајно оболење.
Тако је др Чарлс Кембел, својим комплексним научно истраживачким радом, студиозно доказао да је в@ццинација против вариола богиња потпуно непотребна, несврсисходна а тиме и штетна, чиме је сам себе избацио из званичне историје медицине.
Студије иза којих не стоји Хоботница и нису финансиране Рокфелер фондацијом, су доказале да је код неухрањених људи у зимским условима, услед нехигијене и мањка витамина Ц (скорбут се чешће и јављао у зиму) – већа вероватноћа од избијања вариоле. О неком виpycy вариоле, као узрочнику и преноснику болести – нема научног доказа.
И дан данас по негде у свету има још увек примитивног становништва у изразито нехигијенским насеобинама, где се ретко спроводи дезинсекција и одакле очас може избити нека болештина, попут великих оспи и раширити се. Таквих нехигијенских насеобина има још по негде на Косову међу Шкипетарима, напр. у завичају Хотија чувеног „нултог зараженог” Вариола Вером … И, шта би ту па могла помоћи в@ццинација против такозваних карантинских болести?
И како баш чувена „искорењена” Вариола Вера да избије и рашири се само у СР Србији? И да „нулти заражени”, испоставило се, буде пред хаџилук у Меку уредно имyнизован од великих богиња …
Слике тешко оболелих од вариола богиња, оспама и пликовима прекривеног тела, које виђамо у средствима јавног информисања, искључиво служе у пропагандне сврхе масовног застрашивања.
Конкретно, догађај у СФРЈ од зиме и пролећа 1972. проглашен је од СЗО за последњу епидемију великих богиња у Европи.
Чекај мало! А шта ћемо са тврдњама независних медицинских аналитичара да је, према симптомима и изгледу оболелих, по среди био напад бактеријом антракс, у народу познати пликавац ?
ХОРОР
На десетогодишњицу епидемије, дакле 1982. године снимљен је играни филм „Вариола Вера”. Налог за израду таквог сценарија стигао је из Централног Комитета СКЈ и Доланцова Удба је одабрала подобног филмског режисера – Горан Марковић. Морала је матрица Вариола епидемије да се учврсти и одржи и кроз кинематографију. А за овог режисера је овај играни филм био први ангажман по жељи Удбе, после их је још имао.
Главног епидемиолога послатог од СЗО ни мало случајно игра немачки глумац Петер Карстен. Он је оправдао улогу СЗО струке која је одмах по „избијању епидемије” пристигла у Југославију да нашим неуким лекарима стручно објасни шта су то Вариола богиње. И наравно колико је неопходна спасоносна в@ццинација од ове високо смртне болести. Зарад промоције В-в@ццинације као нечег без чега ћемо, уобичајено, сви помрети. Забога, зарад тога је и филм направљен?
Уместо истине о догађају из 1972.г. народ је добио средњебуџетни филм о Вариоли. Али зашто је жанр морао бити хорор? Зар није могао неги други жанр, трилер или попут холивудских катастрофичних филмова, него баш хорор…
СТРАХ у филму доминира. Страх од заразе, болести и смрти, као нешто, изгледа, стратешки важно. Имамо заварене лимене сандуке, опште присутна појава на планетарном нивоу 48 година касније. Имамо и нешто што такође неодољиво подсећа на к0вид инфодемију – преминули од Вариоле не излажу се обдукцији како би се потврдило да су заиста умрли од тога. Рецимо, над првим умрлим у филму, Реџепијем, није рађена обдукција! Умро је од црних богиња јер су његов изглед и симптоми „несумњиво” указивали на повратак опасне високо заразне болести у Европи… и тачка!
Главни СЗО епидемиолог из Немачке све време носи скафандер са тоталном прекривеношћу тела, уз херметичке наочаре. На питање управника београдске Инфективне клинике зашто то с обзиром да је прележао Вариолу те не постоји опасност од поновног инфицирања, он стручно одговара: „То носим искључиво због психолошког ефекта.”
И бројним другим тајанственим порукама обилује југословенски филм из 1982. о Вариола Вери из 1972. године. Док, мистерија неизгореле фруле из Меке неодољиво нас подсећа на супу од шишмиша коју је попио Кинез у Вухану… потом је цео свет заразио невидљивим непријатељем.
Још нешто…
Све време се провлачи популистичка прича како се виpyc Вариоле чува у тајним лабораторијама Америке и Русије, као моћно биолошко оружје „за не дај Боже”. Ово је main stream прича, као и за виpyc к0роне који је, сматрају “добри полицајци” званичног наратива о пандемији, испуштен из лабораторије у сврху биолошког ратовања.
Како год , случајно или намерно „из тајне лабораторије раширени смртоносни виpyc” проузрокује потребу да се сви „имyнизујемо” не би ли се човечанство само на тај начин спасило. Тиме се непрестано у јавност гура наратив о виpycима као патогенима и непрестаној претњи по наше животе.
Додали бисмо и „патогене бактерије”… ако народи прозру виpyc превару, из исте кухиње су спремне и невидљиве бактерије за масовно застрашивање и заглупљивање људи.
И онда се појави њено депопулацијско величанство в@ццина, као једини могући излаз и спас планетарних размера.
К Р А Ј
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
